Svetislav Basara:Minuta šutnje srpskih plemenskih lidera za Boba Marlija

Povezani članci

• Heroji i monstrumi
• Demokratski front i mnogo razbojnika
• 22 GODINA OD STRAVIČNOG ZLOČINA U GRABOVICI: Krv Mladenke Zadro ništa ne može oprati
• Bez ministra finansija federalna kasa u blokadi
• Evropski sud za ljudska prava odbacio predstavku logoraša iz Šljivovice i Mitrovog Polja: Tužilaštvo amnestirano, žrtve izneverene
• Varivode zovu Plenkovića – „Dođi brate“

Svesrpsko plemensko vijeće, održano prošle nedelje u Prezidencijalnom konaku, moglo je mirne duše početi minutom ćutanja za Boba Marlija, koji je, kako nam to otkrivaju papravoslavne novindžije „umro kao pravoslavac“, što će reći – kao Srbin. V čjom djela?

Izvesni Kolin Grant, Jamajčanin koji živi u Engleskoj, potegao pa napisao knjigu o velikanima regea. I neka je, vala. Od takvih knjiga glava ne boli, još sam pod isceliteljskim utiskom Ričardsove autobiografije, ama za razliku od uncle Keith-a, rečeni Grant izgleda voli da mistifikuje, palamudi, da se proserava i da se, da prostite, uvlači u dupe potencijalnom cenjenom publikumu na takozvanom Zapadnom Balkanu.

Ne mogu drugačije protumačiti Grantovu izjavu datu uvaženoj novindžiki. „Srbi su poput Jamajkanaca“ – glagolji pisac – „borben narod koji više od svega voli svoju slobodu. I jedni i drugi ni iz čega umeju da stvore nešto.“ Jeste mu ova bila ka Njegoševa, ama imam primjedbu. Ne znam kako stvari sa stvaranjem ex nihilo stoje na Jamajci, ali kod nas to ide drugačije. Mi Srbi smo majstori drugačije alhemije, one koja nešto obavezno pretvara u ništa, a zlato transmutira u bronzu, koju posle proda na otpadu.

Taman htedoh da batalim čitanje rastapalamudnjave, kad me prenu jedna potresna rečenica. „On (Grant, prim S.B.) takođe dodaje i da su Bob Marli, Piter Toš i Bani Vejler sekli auto-gume i od njih pravili cipele.“ Samo što ne zaplakah, uvidevši koliko je Jamjka daleko, a u stvari tako blizu. Mlađi cenjeni publikum se svakako ne seća čuvenih „fordovki“, opanaka napravljenih od istog materijala od kojih su ih pravili Marli & Co – to jest od starih automobilskih guma. Izradom „fordovki“ u nas se, doduše, nisu bavili muzikanti (mada su mnogi od iz njih izašli kao iz Gogoljevog šinjela) nego preduzimljivi palanački šusteri. Na to je, valjda, Grant mislio kad je pomenuo „stvaranje iz ničega“.

Vaistinu, stara guma je gotovo pa ništa, u svakom slučaju ništa ne košta. Isečeš, zašiješ, zalepiš, staviš kopču i vozi Miško. Ako se nosilac „fordovki“ snađe i za obojke (i obojci zahtevaju objašnjenje, ali nema prostora), nema bolje obuće od „fordovki“. Jedina im je mana bila što su noge nosilaca, naročito preko leta, pretvarale u poluosovine.

Ima, dame i gospodo, još sličnosti između Srbije i Jamajke. I tamo se naveliko krade i puca, a pravna država nikako da uhvati korena. Uprkos frapantnim sličnostima u obući i mentalitetu, Jamajka je ipak imala Boba Marlija, a mi nismo.

Danas