Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (4)

Autor 9.7.2011. u 10:10

Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (4)

Deda Velizar je čvrsto verovao da revolucije treba da menjaju imena ljudi i stvari. Ali nije se usuđivao da govori o tome. Uopšte, retko je i malo govorio. Jer, kad god progovori – ispadne neki belaj. Neko levo ili desno skretanje. Da nije govorio, danas bi bio naredni heroj, a ne prosečni nosilac Spomenice 1941. kakvih ima na svakom koraku.

A imao bi o čemu da priča samo kad bi smeo da otvori srce. Mogao bi da mene, svog unuka, stavi na krilo i da prizna da nije dobrovoljno zaštitio druga Tita svojim telom, nego da ga je pod granatu gurnuo Aleksandar Ranković, isti onaj koga je, na sopstvenu propast, podržao na kobnom Plenumu. Nema se tom guranju, u suštini, šta prigovoriti. Tako se to radilo. Bila je to Rankovićeva dužnost. Bezbednost Vrhovnog komandanta nije smela biti dovedena u pitanje. Zbog toga je u njegovoj blizini uvek bilo puno pasa, boraca, daktilografkinja i bolničarki. Arsa Jovanović, predratni oficir, upućen u balistiku, tokom bitaka je pažljivo osluškivao fijuk minobacačkih granata i kada bi procenio da neka leti u pravcu Vrhovnog komandanta, proderao bi se: „Guraj, Leka!“

I Ranković bi hitro gurnuo nekoliko pasa, boraca i daktilografkinja. Pa kom opanci, kom obojci.

Tako je bilo i kada je na Velizara Basaru došao red da spase život druga Tita. Ranković se bio baš izveštio. Munjevito je ćušnuo dva psa, jednog Hercegovca i mog dedu tačno na mesto na koje je pala minobacačka granata. Kakva je to, Bogo mili, bila klanica! Delovi tela behu razbacani u krugu prečnika pedeset metara. Nije se tu znalo ko je pas, ko Hercegovac, a ko srpskog roda. U NOB-u se ranjenici – to je poznato – nisu ostavljali na bojnom polju. Bolničarke su posle bitke sakupile ruke, noge, šape, repove i glave u dva šatorska krila, u šatorska krila sasule flašu joda i – pravac na saveznički avion za Bari.

Tamo, u Bariju, vojni lekari su od raspoloživog materijala uspeli da skrpe samo jednu osobu. Bio je to deda Velizar. Koji spočetka i nije bio baš najzadovoljniji rezultatom krpljenja. „Nešto su tu pokarabasili!“ zvocao je deda. „Pre ranjavanja nosio sam cokule broj 42, a posle izlaska iz bolnice jedva sam ugurao nogu u cokulu broj 44.“

Nije deda najčistije savesti očekivao radosni dan susreta sa maršalom. Jer, ne samo da je svojevremeno podržao Aleksandra Rankovića nego mu je aktivno pomagao u prisluškivanju vrhovnog komandanta. To ga je koštalo zvanja Narodnog heroja. Ali Rankovića se nije mogao odreći. Nije Ranković Staljin. Ranković je Srbin i komunista. A Leka Starog nije prisluškivao zato što je sumnjao u njega, nego zato što je bio podozriv prema maršalovim posetiocima i prijateljima. Na prvom mestu prema gospon Krleži. Baš tako – gospon Krleži. Taj se, naime, vajni „socijalistički“ pisac i jugoslovenski kandidat za Nobela nije davao oslovljavati sa „druže“.

„Druže Krleža. Još ćeš me i Mirkom prozvat! Kakav sam ti ja drug, fakin jedan cincarski.“ Obreckivao se Krleža na naivčine koje bi se usudile obratiti mu se tako. „Gdje smo to i kad smo nas dva drugovali, mulac jedan vlaški? Ak mi se baš moraš obraćati – a ne vidim zakaj bi – govori mi ‘gospon’.“

danas

 

Tagovi:
Autor 9.7.2011. u 10:10

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija