Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (5)

Povezani članci

• VIKTOR IVANČIĆ: ISPOVIJEST KUKOLJA
• Bojkot Zimskih olimpijskih igara u Pekingu – jedini ispravni moralni čin!
• Kuščevićeva doktrina uredskog tuđmanizma
• Ivan Brodić tvrdi: Davanje autocesta u koncesije je posljednji čavao u lijes nacionalne ekonomije
• Konačno počeo obračun sa banditima: Uhapšeni Čaušević, Cvjetinović i Mašić, te još više od 50 osoba
• Rak zvani „20 najtežih godina”

Ranković je znao, imao je neoborive dokaze, da Krleža iz dubine duše mrzi Srbe. Istini za volju, Krleža je mrzeo i Hrvate i Slovence i Mađare (posebno Mađare, u Pešti se neslavno školovao) i Makedonce i Crnogorce. I – praf za praf – mrzeo je čitav svet.

Ali to je već bio problem Hrvata, Slovenaca, Mađara, Makedonaca i čitavog sveta. Drug Stari je bio slab na Krležu. Ništa nije mogao da mu odbije. Ispunjavao mu je sve želje.

A Krležina glad za počastima i fabrikama bila je nezajažljiva.

„Kaj?“ Skakao bi Fric sa fotelje u Belom dvoru, u njegovu čast netom okrečenom u Bijeli. „Fabriku kugličnih ležajeva namjeravaš podići u Stalaću. Ne mre to tak, Joža. Pa ti zgubidani tam u Stalagu, Stolaku, kak ono bi, pojma nemaju kaj je to kuglični ležaj. Ta oni će u to legati. Daj to premjesti vu Novsku. Tam postoji bogata tradicija kugličnih ležajeva.“I ode Fabrika kugličnih ležajeva u Novsku.

Jedva se Krcun izborio za FAP, Željezaru u Smederevu i Valjaonicu bakra u Sevojnu. Da nije, goropadan kakav je bio, pripretio da će iz potaje ubiti Krležu, FAP bi se zvao FAV – Fabrika automobila Varaždin. Oko željezare je postignut kompromis: pored one u Smederevu, maršal je naložio da se još jedna – sasvim nepotrebna – podigne i u Sisku. A Valjaonice se gospon Krleža, dragovoljno odrekao.

– Bakar nam ne treba. – Rekao je. – Neka Srbi, ti Cigani-kotlokrpe valjaju bakar i neka kuju pladnjeve, kotlove i džezve. Za niš bolje i nisu.

„Pa kako, Velizare“, govorio je Ranković, „ne prisluškivati takve razgovore? Pustimo li Krležu da hara, načisto će nas upropastiti. Spašćemo na prosjački štap. Revolucija će biti dovedena u pitanje. Računica je jasna. Ako nema fabrika – nema ni radničke klase. Ako nema radničke klase – ne može biti ni njene avangarde. To jest – nas! Ako nema nas – onda je naša borba bila uzaludna. Džaba sam te onda gurao pod granatu! Četnici, kulaci i nacionalisti će uzeti stvar u svoje ruke. Ti znaš da Ozna sve dozna. Evo šta je doznala: Vojislav Šešelj – koji će ako ne osujetimo Krležu postati doktor prava i vođa novog četničkog pokreta – već je u petom razredu osnovne škole. Sve petica do petice. Naredio sam ja da ga, čim završi fakultet, spakuju na deset godina u Zenicu i da ga – kompromitacije radi – izlože permanentnom protivprirodnom bludu od strane okorelih kriminalaca. Sve to, međutim, neće vredeti ni pišljiva boba ako odustanemo od kontrole naše stvarnosti.

Idemo dalje: Vuk Drašković – vođa još jednog, možda i opasnijeg četničkog pokreta – već je maturant gimnazije. U rupi iskopanoj u podu studentske sobe krije kamu i oficirsku kokardu. Pokušava da se poveže sa Dobricom Ćosićem – Gedžom, zmijom u nedrima, izdajnikom koji…Da vidim…koji sa svojim sledbenicima na nekom tavanu već prekraja mapu naše socijalističke otadžbine. Čekaj malo, nešto se ovde ne slaže, aha, ovo je izveštaj iz 1986. Još ne kroje mape. Sledbenici su još osnovci. Još nisu upoznali Gedžu. Ali već čitaju Korene i halapljivo upijaju otrov velikosrpskog nacionalizma“.