Svetislav Besara: Sumrak biciklizma

Autor 27.7.2011. u 07:43

Svetislav Besara: Sumrak biciklizma

Kuda to ide ovaj svet? Teroristički napadi više nisu ništa novo; evo, usred leta, u mirnoj Norveškoj neki moron porušio pola Osla i pobio devedeset i više ljudi “jer se protivi konceptu multikulturalnosti”. Tako smo pored islamskog dobili i nordijski fundamentalizam. I ko zna šta nas još čeka. Pomalo se na sve to i oguglalo. Ali kada sam na blogu Milutina Miloševića saznao i video kakvi se sve belaji ne događaju na biciklističkoj trci Tur de Frans, malo mi je šta bilo jasno. Svi znamo kakvi su fudbalski, pa i košarkaški navijači, svi znamo u šta se izmetnuo fudbal (pa i košarka), ali biciklizam je nekako ostajao po strani od sportskih zastranjivanja. Iz više razloga.

 Ponajpre, jako je teško navijati na biciklističkim trkama. One su, da tako kažem, pokretna takmičenja. Vozi se i po stotinak kilometara “u cugu”, pa ti sad trči za takmičarima i navijaj, jer autom ne možeš, put zatvoren. I tako, u dobra stara vremena, biciklisti se isprate na startu, dočekaju na cilju, poneko ih u prolazu kroz naselje polije vodom, bajagi da im učini uslugu, i na tome se sve završavalo.

Sad vidim na Miloševićevom blogu da su se moroni ustremili i na biciklizam. Odeveni u idiotske kostime, postavljaju biciklistima sačekuše na planinskim prevojima, ometaju vožnju, dobacuju, vređaju, izazivaju lančane sudare u kojima pucaju glave i kosti, a žrtava ima i među navijačima jer videh da je jednog od njih roknuo motor iz pratnje. Naročito je pitoreskan jedan đuvegija, obučen kao Satana ( ili možda Neptun), iskeženog lica, sa sve trozupcem u ruci. Pa posle kažu – divlji Balkan. Možda su i u pravu, ali samo delimično. Još pre tri godine mi je jedan čovek do čijeg mišljenja držim rekao u Parizu da se Francuska ubrzano balkanizuje. I odmah je dobio potvrdu za svoje reči. Kelner u bistrou nasred Monmartra pokušao da nas zavrne za sedam-osam evra. Čuo, valjda, da pričamo nekim egzotičnim jezikom, pa ko veli – daj da ih oderem. Nije mu palo na pamet da ima i Francuza koji, poput mog prijatelja, govore srpski. Dobro mu je i otmeno natrljao nos, taj moj drug.

Elem, osim što sam autor romana “Fama o biciklistima” ja sam, cenjeni publikume, sve dok me diskus hernija nije izbacila iz sedla bio i strasni biciklista, pa su me scene sa Tur de Fransa poprilično uznemirile. Biciklizam, onaj netakmičarski, je samotnički sport. Napuniš flašicu vodom (ili bolje cedevitom) zadeneš je u ono ležište, uzjašiš točak i vozi Miško. Dok imaš snage i cedevite. Nema tog automobila, tvrd vam stojim, koji će vam priuštiti takvo zadovoljstvo. Kad su se pojavili mauntin bajkovi, mogao si i da skreneš s puta i da vidiš čarobne predele. Kad sam izbačen iz biciklističkog stroja, nameračio sam bio da kupim motor, ali sam odustao. Drči to brate, drma, smrdi, nije to to. Nema u motoru nikakve mistike. Čak je i takmičarski biciklizam dugo ostajao izvan navijačkih budalaština, ali izgleda da je tome došao kraj. Možda nije dalek dan kada ćemo gledati masovne tuče na šahovskim turnirima.

danas

Tagovi:
Autor 27.7.2011. u 07:43

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija