Tehnologija patke

Autor 13.10.2011. u 10:22

Tehnologija patke

…i pravi sajt

Sećate li se gde ste bili u trenutku kada ste čuli da je Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu za književnost? Jer, važne vesti u našem životu pamtimo ne samo po tome šta govore već i po situaciji u kojoj smo ih doznali i šoku koji su nam proizvele. A ovo je primer vesti koja ne može da vas ostavi ravnodušnim, šta god mislili o piscu, nagradi ili današnjem svetu.

Odmah da se opravdam, tih petnaestak minuta koliko je Dobrica Ćosić, makar samo u Srbiji, “dužio” Nobelovu nagradu, nisam bio pri kompjuteru, jedva sam stigao da obavim dva telefonska razgovora na tu temu te ne bi sada bilo fer da likujem kako se nisam “primio”. Oni koji su je objavili bili su potpuno ubeđeni u autentičnost, što pokazuje jednu prilično neveselu stvar. Postali smo previše oslonjeni na internet, verujemo svemu što se pojavi na ekranu i to kompjuterskom, socijalne mreže teraju nas da reagujemo brže od pameti, potpuno smo zapustili sopstveni kritički aparat. Bolje rečeno, alarm uključujemo tek nakon što ispritiskamo sve druge dugmiće, umesto da je obrnuto.

Prevara sa Nobelom za Ćosića zapravo je šibicarska, nikako hakerska, što joj ne umanjuje vrednost. Takođe, napravio ju je neko ko se manje razume u kompjutere, a više u to kako funkcioniše psihologija novinara koji većinu vremena provode na internetu, pre svega na socijalnim mrežama. I jedini cilj prevaranata bio je da se njihova “vest” probije na jednom mestu, znajući da će ostalima to poslužiti kao potvrda autentičnosti i da će pre zaključiti da je konkurencija našla brži način da vest proveri nego da joj je prst na okidaču bio brži od pameti.

Ideja samozvane grupe aktivista bila je da formira portal koristeći sve elemente portala nobelprize.org, osim glavne vesti. To je, inače, povreda autorskih i raznih drugih prava što bi moglo skupo da ih košta. Svi linkovi sa podmetnute naslovne strane vodili su na tekstove na pravom portalu, što je bio dodatni razlog da se u vest poveruje. Naziv portala, gde je dodata samo jedna reč, i to logična, takođe upućuje na to da je u pitanju autentičan sajt. Provera u Whois bazi, gde se lako doznaju podaci o vlasniku domena, ne mora nužno da da zadovoljavajući odgovor. Ponekad su domeni registrovani na administratora, a org domen može da registruje ko god hoće (američki je domen), nema tu neke posebne kontrole.

PECANJE LOKALNE ISTORIJE: Preventiva od ovakve greške je da redovno proveravate portal Nobelove fondacije, to jest da pravu adresu imate među favoritima. I da na vest da je neko dobio Nobelovu nagradu kliknete na svoj uobičajeni link, tamo ne biste videli ništa neobično. To jest, čekalo bi se da onaj čika pred trista kamera objavi ime dobitnika, zato taj svet i stoji u onoj sobi u Stokholmu, inače bi se i oni nacrtali ispred nekog ekrana kada bi komitet prvo vest stavljao na internet.

Onaj koji je umesto kliktanja na link pokušao vest da pronađe guglovanjem takođe se ne bi navukao. Podmetnuti link nigde se nije pojavljivao u rezultatima na upit “Nobel Prize Literature”, osim ako te tri reči ne napišete spojeno, kada ga Gugl otkriva među domenima, eventualno. Jednostavno, sa stanovišta Gugla, ovaj sajt je beznačajan, neposećen i do njega ne ide nijedan link, te ga nije rangirao visoko, čak ni dan nakon afere.

Prvi cilj prevaranata ili, ako hoćete veb aktivista, bio je da navedu novinare da kliknu na njihov lažni link. To su postigli tako što su ga ljubazno ponudili u svakoj poruci koju su poslali, mejlom ili Tviterom. Za ovo prvo je bilo neophodno da imaju dovoljan broj elektronskih adresa ljudi u medijima. Imao sam prilike da pogledam mejl i reklo bi se da im je pri ruci bila nečija pomalo zastarela baza kontakata u medijima. Možda je među aktivistima bio neko ko je nekada radio u PR agenciji, a možda je jednostavno prikupio nekoliko mejlova koje internet nepismeni PR-ovi (a većina je takva) šalju novinarima, ali tako da su sve adrese na koje je mejl poslat vidljive.

Elem, baza je imala stotinak kontakata, pedesetak aktivnih i neko je po zakonu verovatnoće morao da se upeca.

Ili nije morao, da je malo pažljivije pogledao adresu sa koje se mejl šalje, a koja je otprilike bila sanu.bg.ac.rs@gmail.com. Ko se malo razume u internet, odmah će da konstatuje da je ovo obična Gmail adresa, a da je neobično što se na drugoj strani gde stoji ime korisnika, nalazi adresa nekog servera na akademskoj mreži. Nije zabranjeno napraviti nalog sa takvim imenom, ali je krajnje neuobičajeno. I ima za cilj da zbuni manje opreznog ili manje pismenog novinara koji ne zna šta je u adresi levo, a šta je desno. Kada vidi nešto što ga podseća na zvaničnu adresu, sa puno tačaka i akronima, neće trošiti vreme na proveru. Mozak registruje da je sve u redu i ide dalje, uostalom koliko puta je i najiskusniji korisnik kompjutera kliknuo prebrzo na pogrešno dugme i pismo namenjeno jednom čoveku poslao celoj grupi.

S tim su računali aktivisti i bili su u pravu. Preostalo je da taj upecani samo klikne na ponuđeni (podmetnuti) link, da se prenerazi i da u redakciji vikne “Ljudi!”. Ostalo je istorija, srećom, lokalna.

NUŠIĆ U REALNOM ŽIVOTU: Vreme odabrano za akciju bilo je idealno. Trenutak kada se čeka da ime laureata stvarno bude objavljeno, žuri se da se bude prvi koji je objavio vest. Budući da je od prošlog nobelovca sa ovog prostora prošlo tačno pedeset godina niko od novinara i ne zna da Švedska akademija obaveštava lokalnu, taman koliko bi i Američka filmska akademija zvala nekog pet sati pre dodele oskara da mu kaže da spremi govor. Ali u tih nekoliko minuta više se razmišlja kako biti prvi, nego što se proveravaju izvori. Jer kad Šveđani objavljuju, direktno prenosi ceo svet, a ovako imamo svetsku ekskluzivu. Još kada dodamo to da taj koji je prvo “saznao” po nekom nepisanom redakcijskom pravilu polaže pravo i da prvi razgovara sa nobelovcem, izazov je preveliki da bi se ispustio. Ko je u tim trenucima bio u nekoj od beogradskih redakcija verovatno je gledao Nušića u realnom životu.

Epilog je da je pomenuti, podmetnuti sajt, u međuvremenu, nestao sa interneta, ukinuta mu je i registracija, verovatno na zahtev same Nobelove fondacije. Stvar je dovoljno ozbiljna da je sasvim moguće da će policija ući u trag šaljivdžijama, predaleko je otišlo, blam je veliki. Manje-više za medije, sami su krivi, ali SANU je uvučen mimo svoje volje. Tragom novca kojim je zakupljen domen, moguće je doći do onih koji su ovo pokrenuli ili makar do onih koji ih poznaju.

Ono što je, zapravo, tema ove priče jeste da li bi se ovako nešto moglo desiti pre dvadeset godina. Odgovor je izričit, ne bi.

Najpre, vest o nagradi tretirali bi kao običan trač ili vic (što neki i jesu, sumnjajući doduše na hakeraj). Niti bi bilo mehanizma da se ona dostavi svima, istovremeno, u pravom trenutku i pritom anonimno.

Umesto da se potpuno veruje imejliranom saopštenju, zvali bismo SANU da proverimo, brzo bi se ispostavilo da nikakvog poziva od Šveđana nije bilo. I ne bi bilo hiperlinkova da se na njih klikne, to je ušlo u naš život tačno pre dvadeset godina. Proveravalo bi se, takođe, na izvoru bez posrednika.

Baška što štampani mediji ne bi imali mogućnost da vest trenutno objave, jer internet portali nisu postojali.

No, mi živimo u vreme kada se masovno govori o prednostima “građanskog novinarstva”, kada se smatra da Fejsbuk, Tviter i slične društvene mreže preuzimaju od novinara primat u informisanju. Informacija se sve manje proverava, sve više se žuri da se ona prosledi dalje i to počinje da kruni i instituciju profesionalnog novinarstva. Umesto da vest obradimo, mi je “retvitujemo”. Žrtvujemo tačnost zarad brzine, strahujući da su u pravu oni koji kažu da će ovu profesiju pojesti amateri, jer ih je više, jer su bliže, jer mogu da napišu šta god hoće i da im niko ne zameri i jer više niko neće hteti da plati da bi nešto pročitao. Svesno ili ne, i sami prihvatamo taj amaterski pristup, a one koji se pozivaju na principe novinarstva trpamo u prošli vek, olako zaboravljajući da su ti principi zapravo nastali u XVIII veku.

A društvene mreže mogle su zaista da pomognu, ta kolektivna pamet koja nije mala niti je treba potcenjivati, mogla je pravovremeno da otkrije prevaru i masovno retvituje o čemu je reč. To se nije dogodilo, ali su se zato mnogi naknadno naslađivali nad novinarskom površnošću, opaljujući usput po koju vruću ćušku Akademiji i akademiku.

Ako je nešto u ovoj celoj priči dobro, onda je to što ćemo ponovo otkriti gde je ručna. I biti spremni da je povučemo bez obzira na to šta dobacuju putnici po internetu.

…i pravi sajt

Sećate li se gde ste bili u trenutku kada ste čuli da je Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu za književnost? Jer, važne vesti u našem životu pamtimo ne samo po tome šta govore već i po situaciji u kojoj smo ih doznali i šoku koji su nam proizvele. A ovo je primer vesti koja ne može da vas ostavi ravnodušnim, šta god mislili o piscu, nagradi ili današnjem svetu.

Odmah da se opravdam, tih petnaestak minuta koliko je Dobrica Ćosić, makar samo u Srbiji, “dužio” Nobelovu nagradu, nisam bio pri kompjuteru, jedva sam stigao da obavim dva telefonska razgovora na tu temu te ne bi sada bilo fer da likujem kako se nisam “primio”. Oni koji su je objavili bili su potpuno ubeđeni u autentičnost, što pokazuje jednu prilično neveselu stvar. Postali smo previše oslonjeni na internet, verujemo svemu što se pojavi na ekranu i to kompjuterskom, socijalne mreže teraju nas da reagujemo brže od pameti, potpuno smo zapustili sopstveni kritički aparat. Bolje rečeno, alarm uključujemo tek nakon što ispritiskamo sve druge dugmiće, umesto da je obrnuto.

Prevara sa Nobelom za Ćosića zapravo je šibicarska, nikako hakerska, što joj ne umanjuje vrednost. Takođe, napravio ju je neko ko se manje razume u kompjutere, a više u to kako funkcioniše psihologija novinara koji većinu vremena provode na internetu, pre svega na socijalnim mrežama. I jedini cilj prevaranata bio je da se njihova “vest” probije na jednom mestu, znajući da će ostalima to poslužiti kao potvrda autentičnosti i da će pre zaključiti da je konkurencija našla brži način da vest proveri nego da joj je prst na okidaču bio brži od pameti.

Ideja samozvane grupe aktivista bila je da formira portal koristeći sve elemente portala nobelprize.org, osim glavne vesti. To je, inače, povreda autorskih i raznih drugih prava što bi moglo skupo da ih košta. Svi linkovi sa podmetnute naslovne strane vodili su na tekstove na pravom portalu, što je bio dodatni razlog da se u vest poveruje. Naziv portala, gde je dodata samo jedna reč, i to logična, takođe upućuje na to da je u pitanju autentičan sajt. Provera u Whois bazi, gde se lako doznaju podaci o vlasniku domena, ne mora nužno da da zadovoljavajući odgovor. Ponekad su domeni registrovani na administratora, a org domen može da registruje ko god hoće (američki je domen), nema tu neke posebne kontrole.

PECANJE LOKALNE ISTORIJE: Preventiva od ovakve greške je da redovno proveravate portal Nobelove fondacije, to jest da pravu adresu imate među favoritima. I da na vest da je neko dobio Nobelovu nagradu kliknete na svoj uobičajeni link, tamo ne biste videli ništa neobično. To jest, čekalo bi se da onaj čika pred trista kamera objavi ime dobitnika, zato taj svet i stoji u onoj sobi u Stokholmu, inače bi se i oni nacrtali ispred nekog ekrana kada bi komitet prvo vest stavljao na internet.

Onaj koji je umesto kliktanja na link pokušao vest da pronađe guglovanjem takođe se ne bi navukao. Podmetnuti link nigde se nije pojavljivao u rezultatima na upit “Nobel Prize Literature”, osim ako te tri reči ne napišete spojeno, kada ga Gugl otkriva među domenima, eventualno. Jednostavno, sa stanovišta Gugla, ovaj sajt je beznačajan, neposećen i do njega ne ide nijedan link, te ga nije rangirao visoko, čak ni dan nakon afere.

Prvi cilj prevaranata ili, ako hoćete veb aktivista, bio je da navedu novinare da kliknu na njihov lažni link. To su postigli tako što su ga ljubazno ponudili u svakoj poruci koju su poslali, mejlom ili Tviterom. Za ovo prvo je bilo neophodno da imaju dovoljan broj elektronskih adresa ljudi u medijima. Imao sam prilike da pogledam mejl i reklo bi se da im je pri ruci bila nečija pomalo zastarela baza kontakata u medijima. Možda je među aktivistima bio neko ko je nekada radio u PR agenciji, a možda je jednostavno prikupio nekoliko mejlova koje internet nepismeni PR-ovi (a većina je takva) šalju novinarima, ali tako da su sve adrese na koje je mejl poslat vidljive.

Elem, baza je imala stotinak kontakata, pedesetak aktivnih i neko je po zakonu verovatnoće morao da se upeca.

Ili nije morao, da je malo pažljivije pogledao adresu sa koje se mejl šalje, a koja je otprilike bila sanu.bg.ac.rs@gmail.com. Ko se malo razume u internet, odmah će da konstatuje da je ovo obična Gmail adresa, a da je neobično što se na drugoj strani gde stoji ime korisnika, nalazi adresa nekog servera na akademskoj mreži. Nije zabranjeno napraviti nalog sa takvim imenom, ali je krajnje neuobičajeno. I ima za cilj da zbuni manje opreznog ili manje pismenog novinara koji ne zna šta je u adresi levo, a šta je desno. Kada vidi nešto što ga podseća na zvaničnu adresu, sa puno tačaka i akronima, neće trošiti vreme na proveru. Mozak registruje da je sve u redu i ide dalje, uostalom koliko puta je i najiskusniji korisnik kompjutera kliknuo prebrzo na pogrešno dugme i pismo namenjeno jednom čoveku poslao celoj grupi.

S tim su računali aktivisti i bili su u pravu. Preostalo je da taj upecani samo klikne na ponuđeni (podmetnuti) link, da se prenerazi i da u redakciji vikne “Ljudi!”. Ostalo je istorija, srećom, lokalna.

NUŠIĆ U REALNOM ŽIVOTU: Vreme odabrano za akciju bilo je idealno. Trenutak kada se čeka da ime laureata stvarno bude objavljeno, žuri se da se bude prvi koji je objavio vest. Budući da je od prošlog nobelovca sa ovog prostora prošlo tačno pedeset godina niko od novinara i ne zna da Švedska akademija obaveštava lokalnu, taman koliko bi i Američka filmska akademija zvala nekog pet sati pre dodele oskara da mu kaže da spremi govor. Ali u tih nekoliko minuta više se razmišlja kako biti prvi, nego što se proveravaju izvori. Jer kad Šveđani objavljuju, direktno prenosi ceo svet, a ovako imamo svetsku ekskluzivu. Još kada dodamo to da taj koji je prvo “saznao” po nekom nepisanom redakcijskom pravilu polaže pravo i da prvi razgovara sa nobelovcem, izazov je preveliki da bi se ispustio. Ko je u tim trenucima bio u nekoj od beogradskih redakcija verovatno je gledao Nušića u realnom životu.

Epilog je da je pomenuti, podmetnuti sajt, u međuvremenu, nestao sa interneta, ukinuta mu je i registracija, verovatno na zahtev same Nobelove fondacije. Stvar je dovoljno ozbiljna da je sasvim moguće da će policija ući u trag šaljivdžijama, predaleko je otišlo, blam je veliki. Manje-više za medije, sami su krivi, ali SANU je uvučen mimo svoje volje. Tragom novca kojim je zakupljen domen, moguće je doći do onih koji su ovo pokrenuli ili makar do onih koji ih poznaju.

Ono što je, zapravo, tema ove priče jeste da li bi se ovako nešto moglo desiti pre dvadeset godina. Odgovor je izričit, ne bi.

Najpre, vest o nagradi tretirali bi kao običan trač ili vic (što neki i jesu, sumnjajući doduše na hakeraj). Niti bi bilo mehanizma da se ona dostavi svima, istovremeno, u pravom trenutku i pritom anonimno.

Umesto da se potpuno veruje imejliranom saopštenju, zvali bismo SANU da proverimo, brzo bi se ispostavilo da nikakvog poziva od Šveđana nije bilo. I ne bi bilo hiperlinkova da se na njih klikne, to je ušlo u naš život tačno pre dvadeset godina. Proveravalo bi se, takođe, na izvoru bez posrednika.

Baška što štampani mediji ne bi imali mogućnost da vest trenutno objave, jer internet portali nisu postojali.

No, mi živimo u vreme kada se masovno govori o prednostima “građanskog novinarstva”, kada se smatra da Fejsbuk, Tviter i slične društvene mreže preuzimaju od novinara primat u informisanju. Informacija se sve manje proverava, sve više se žuri da se ona prosledi dalje i to počinje da kruni i instituciju profesionalnog novinarstva. Umesto da vest obradimo, mi je “retvitujemo”. Žrtvujemo tačnost zarad brzine, strahujući da su u pravu oni koji kažu da će ovu profesiju pojesti amateri, jer ih je više, jer su bliže, jer mogu da napišu šta god hoće i da im niko ne zameri i jer više niko neće hteti da plati da bi nešto pročitao. Svesno ili ne, i sami prihvatamo taj amaterski pristup, a one koji se pozivaju na principe novinarstva trpamo u prošli vek, olako zaboravljajući da su ti principi zapravo nastali u XVIII veku.

A društvene mreže mogle su zaista da pomognu, ta kolektivna pamet koja nije mala niti je treba potcenjivati, mogla je pravovremeno da otkrije prevaru i masovno retvituje o čemu je reč. To se nije dogodilo, ali su se zato mnogi naknadno naslađivali nad novinarskom površnošću, opaljujući usput po koju vruću ćušku Akademiji i akademiku.

Ako je nešto u ovoj celoj priči dobro, onda je to što ćemo ponovo otkriti gde je ručna. I biti spremni da je povučemo bez obzira na to šta dobacuju putnici po internetu.

 

Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92:

Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92:

Blogovi nisu mediji

Naravno da internet može da se koristi kao kredibilan izvor informacija, ali je jako važno veoma dobro poznavanje interneta, i veoma širok spektar mogućnosti proveravanja podataka preko interneta. To mogu da budu samo polazne tačke za izveštavanje o nekom događaju. To može dati neku brzu informaciju koju svaki novinar mora da proveri, naročito što veoma često te informacije dolaze iz nepoznatih izvora – čak i kada su potpisani, vi ne znate ko je to potpisao. Tako da je to veoma slična stvar kao sa Vikiliksom, ipak ne smete preslikavati sve ono što je izneto kroz objavljivanje različitih depeša, naročito zbog toga što se veoma retko shvata kontekst i ne poznaju učesnici. Zato su jako važni urednička provera svih činjenica i reinterpretiranje tih podataka na način da se dobije kredibilna informacija na kraju. Jako je važna uloga obrazovanih i novinara i urednika. Ako je pitanje da li će se u budućnosti novinarstvom baviti svako, i da će se svaki blog definisati kao medij, to je apsolutno netačno, jer nemoguće je da se zameni čitava jedna profesija amaterima. Ne mislim da je to na nivou onoga da jedan običan čovek može da izvede hiruršku operaciju, da je baš na tom nivou, ali je ponekad i jednako opasno kada amateri, početnici krenu da se bave izveštavanjem javnosti, a da ne poseduju dovoljno znanja, veština i onoga što je najvažnije, poznavanja novinarskog kodeksa i svega što novinarstvo samoreguliše, odnosno uspostavlja unutar profesije, određena pravila ponašanja i izveštavanja.

Ali sada, kada je bila važna brzina, govorim o slučaju koji se desio pre nekoliko dana

Koji slučaj? Ćosić?

Da, dodela Nobelove nagrade.

Mislim da tu nije bila važna brzina. Mislim da je greška u tome što je uopšte objavljeno 45 minuta pre nego što je neko izašao zvanično to da saopšti. Mislim da to nije informacija od opšteg, alarmantnog značaja, da bi morala da se emituje bez zvanične potvrde – samo u situacijama kada preti na primer, opasnost za građane, nešto što opravdava brzinu, inače se, kao što smo videli, veoma lako napravi greška.

Dragan Bujošević, glavni i odgovorni urednik »Politike«:

Dragan Bujošević, glavni i odgovorni urednik »Politike«:

Ne treba mnogo da saznate šta je tačno

Internet je ogromna kanta za đubre, u koju svako može da baci šta god hoće, i svako baca šta god hoće. Bez elementarne provere bilo čega, ne možete ništa da koristite, uključujući Vikipediju, i bilo šta slično tome.

Politika je jedan od medija koji nije naseo na prevaru sa dodelom Nobelove nagrade.

Čekali smo da vidimo šta je tu tačno, iz prostog razloga što smo bili sasvim uvereni da ne postoji teorijska šansa da Dobrica Ćosić dobije Nobelovu nagradu, jednostavno, nema teorije da se to dogodi. A kad nema teorije da se to dogodi, onda ćete tu vrstu informacije malo proveravati – ne treba vam mnogo vremena da proverite da to nije tačno.

 

 

 

Marko Stjepanović, odgovorni urednik online izdanja »Blica«:

Marko Stjepanović, odgovorni urednik <i>online</i> izdanja »Blica«:

Proveravanje se podrazumeva

Koje kriterijume sajt treba da ispuni da bi bio validan?

Sajt se ništa ne razlikuje od bilo kog drugog izvora koji se koristi u novinarskom poslu i koji podrazumeva profesionalno proveravanje izvora. U slučaju sa Dobricom Ćosićem, čak nije bilo potrebno ni bogzna kakvo profesionalno proveravanje izvora za početak, dovoljan je bio zdrav razum.

Prvo smo proverili adresu sajta. Iako je sajt izgledao isto kao sajt Nobelove nagrade, adresa je bila različita. Kad je adresa različita, onda može da se proveri preko onog “Who is” servisa ko je registrovao taj domen. Onda smo utvrdili da je taj domen registrovan dan pre dodele Nobelove nagrade, što je bilo veoma sumnjivo, a za razliku od pravog sajta, koji je registrovan na Kraljevsku akademiju nauka u Švedskoj, ovaj je bio registrovan na privatno lice u Norveškoj.

Zatim smo našli adresu i broj telefona na kojem je registrovan taj lažni sajt, telefonirali smo i dobili tamo ljude koji pojma nisu imali o čemu se radi. Ispostavilo se da je to, da bi prevara, očigledno, bila ubedljivija, prodavnica suvenira u vezi sa Nobelovom nagradom. Dok smo istraživali sve to, paralelno je jedna osoba pisala tekst o tome. Pošli smo od premise da je to lažni sajt i lažna informacija, ali nismo objavljivali dok nismo došli do nekih opipljivijih dokaza.

Da li svaki sajt mora tako rigorozno da se proveri, ili samo kad se pojavi nešto što je sumnjivo, ili malo verovatno?

Recimo, Betine, Fonetove, Tanjugove vesti, koje stižu preko standardnog agencijskog servisa, uzimaju se zdravo za gotovo, uglavnom, osim kada ja stanem i kažem “ovde nešto nije u redu, ovde je nešto sumnjivo”. Stvari koje se skidaju sa interneta, ili se dobijaju mejlom, pod nekim, kobajagi, adresama zvaničnih institucija, podrazumeva se da to mora da se proveri. Kada je reč o Dobrici Ćosići, odmah smo posumnjali da su u pitanju neki politički motivi, neki aktivizam. Bilo nam je sumnjivo što je baš na Peti oktobar registrovan taj lažni sajt, i to nam je bila dodatna inicijalna kapisla da zaoremo malo dublje po tome.

Veselin Kljajić, profesor novinarstva:

Veselin Kljajić, profesor novinarstva:

Pet čuvenih pitanja

U novinarstvu postoji jedno pravilo koga se novinari, nažalost, zarad brzine, cajtnota u kome se nalaze, nedostupnosti informacija, materijalnih ograničenja, ali, neretko i neprofesionalizma, dakle neznanja, ne pridržavaju. To je ono čuveno novinarsko pravilo “5W”, koje se koristi u svim tekstovima, i ono se može primeniti i na internet. Dakle, suština toga da li ćete upotrebiti neki izvor jeste da bar na tih pet pitanja imate odgovor. Ono “ko” – ko je postavio taj sajt, ko stoji iza njega; “šta” – šta se prezentuje tim informacijama; “kada” – odnosi se na ono kada je on apdejtovan, da li vi možete da računate da su te informacije na sajtu ažurirane; “gde” – gde možete da proverite te informacije. Potom, imate ključno pitanje “zašto” – zašto neko ima interes da te informacije plasira, jer te su informacije dostupne i besplatne. Dakle, to su neki osnovni preduslovi koji moraju biti ispunjeni da biste to mogli da koristite.

Drugi problem koji se pojavljuje jeste što, u traganju za nekim informacijama, što idete dublje, “in depth” u tom svom surfovanju, shvatate da je ta jedna ista informacija koja je kružila – nadograđivana, da su joj dodavani podaci koji vrlo često nemaju svoj sopstveni izvor, i da vi dolazite do različitih podataka o jednom događaju ili ličnosti, koji kruže i umnožavaju se.

Neophodnost interneta je potpuno nesporna, ali njegov kredibilitet je pod velikim znakom pitanja. Zato mi svoje studente učimo da je internet poželjan, ali samo kao jedan izvor, i samo uz potporu drugih izvora koji mogu da potvrde kredibilitet i validnost, od osnovnih informacija, do vrednosnih sudova, stavova ili mišljenja koji su se pojavili. Nažalost, sve veći broj tekstova u našim medijima, pogotovo štampanim, pojavljuje se sa jednim ili nijednim izvorom, a obično i taj jedan izvor je sa interneta.

Da li će nakon ovog skandala sa Dobricom Ćosićem da se smanji poverenje u istinitost informacija sa interneta, makar u Srbiji?

Bojim se da neće, jer ovo nije ni prvi ni poslednji slučaj. Možda je najveći, zato što se radilo o najvećoj svetskoj nagradi, i zato što je akter sa naše strane bio neko ko se tako zove i preziva, ali se bojim da to neće ni na koji način ozbiljno promeniti stav korisnika prema internetu i onlajn izdanjima. To je u stvari pitanje obrazovanosti internet korisnika i internet publike, koja kod nas, nažalost, nije na nekom nivou – ponoviće se situacija: obrazovani će i dalje imati tu vrstu neophodne skepse prema novom mediju, a s druge strane, oni korisnici koji gutaju informacije, i koji su u stvari vrlo površni korisnici – svega sedam odsto svih internet korisnika u Srbiji čita onlajn izdanja novina, svi ostali, koji su samo preleteli preko toga, oni i inače, nažalost, te informacije često uzimaju zdravo za gotovo, čak ne praveći ni razliku između različitih izvora i nivoa njihovih kredibiliteta.

 

VREME

Autor 13.10.2011. u 10:22

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija