Teofil Pančić: Linčerski konsenzus

Autor 27.3.2011. u 03:47

Teofil Pančić: Linčerski konsenzus

Jedan je balkanski primenjeni filozof – sklon padanju s višnjevog drveta – za nekakvu opojnu drogu rekao da deluje različito na različite ljude: jednima navodno pomaže da unaprede svoju kreativnost, a na druge deluje isto kao pasulj: od nje samo prde. Hoće se reći: ključ je uvek u “ljudskom faktoru”, sredstva su sama po sebi neutralna. Tako mu je to nekako i sa Jutjubom (YouTube) i sličnim svetskomrežnim odlagalištima Svega i Svačega: možete da svraćate tamo tražeći, šta znam, neku zaboravljenu ili još neotkrivenu dobru muziku, a možete i sveudilj da se kliberite nad tim kako se neko sapleo i ljosnuo na nos. Sve je to tamo i čeka na vas, a to za šta se na koncu odlučite govori mnogo više o vama nego o onome što se šareni s vašeg monitora.

Devojka i mladić iz Niš, Slađana Zdravković i Dalibor Damjanović, iz potpune su anonimnosti doslovno preko noći lansirani u orbitu “zvezda Jutjuba”, što neupućenom možda zvuči kao ostvarenje nekakvog “američkog sna”, ali iole upoznati s tom www “materijom” dobro znaju da tako nagli proboj ipak pre sluti na nekakav belaj… Ovo dvoje pripadnika podmlatka Demokratske stranke učestvovalo je na nekakvoj priredbi (to je jedini adekvatan naziv za to zbitije koje je vonjalo na groteskno odocneli socrealizam) povodom osme godišnjice atentata na premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića. Znate šta je bilo dalje: oboje se zbunilo, nisu nikako umeli da sastave, to jest reprodukuju, običnu prosto-proširenu rečenicu iz Đinđićevog govorničkog opusa, pa su malko zavirivali u mobilni telefon ili u “puškice”, pa se vraćali u ugao da douče recitaciju, pa se na kraju mlađana Slađana još i smandrljala s previsokih štikli i patosirala se koliko je dugačka. I sve to, sav taj rubni folklor sa jedne Male Provincijalne Priredbe, do vremena nastanka ovog teksta samo na Jutjubu je pogledano već tri frtalja miliona puta, a do vremena kada ove novine dođu do vas, ko zna, možda padne i milioniti gledalac.

Kad pogledaš, stvarno je to dvoje moglo i bolje da se pripremi za svoj “nastup”, ali eto – nije. Ili ih je, pre će biti, naprosto obuzela prejaka trema pa su se “oduzeli”, a sve to u situaciji koja je za njih sasvim nova, drugačija od svega što postoji u iskustvu običnog, anonimnog mladića ili devojke s niške kaldrme. Rezultat vidimo: ironična instant-slava kakvu niko ne bi sebi poželeo. Ali, šta onda? Čudna mi čuda! Čovek koji baš nikada nije ispao glup u društvu verovatno nije ni živeo. Da se razumemo: njihovi gafovi, začinjeni slepstik-prizorom Slađaninog tvrdog prizemljenja jesu negde (i) smešni, na onaj način na koji ovakvi maleri kod gledaoca izazivaju uslovni refleks smejanja, mada sasvim dobrohotnog, benignog, kratkotrajnog. Ako vidite nekoga kako je proklizao na poledici i obreo se na turu, nije čudno da vam se taj prizor u hipu učini smešnim, psihologija je to odavno objasnila kao jedan incidentalni iskorak iz rutine očekivanog, ali već u sledećem trenutku ćete mu – zar ne? – pomoći da ustane. Ili, ako se neko zbunio i blokirao, pomoći ćete mu da se priseti, toliko valjda zna i pamti svako ko je u životu išao u školu, ako ništa drugo. Kako god, nije otuda ništa strašno ako vas je ovaj prizor na trenutak, jebiga, i zabavio, to vas po sebi ne čini lošom osobom i huljom… Ono što se ovih dana dešava sa ovo dvoje, ipak, otišlo je mnogo dalje od toga, i pretvorilo se u masovno linčersko iživljavanje nad dvoje mladih ljudi. Koji su, pri tome, samo bili šeprtlje na javnom mestu i to je sve, nisu inače nikome naneli nikakvo zlo, niti su uhvaćeni u nekakvoj nepodopštini – na primer, u krađi firmiranih patika zarad efikasnije odbrane Srpskog Kosova – i nisu nikoga tukli ili pokušavali da tuku. Prostije rečeno, nisu učinili ništa zbog čega bi se stideli i kajali.

U zemlji u kojoj je nezamislivo da se ljudi različitih uverenja dogovore makar i o tome da je četvrtak dan koji se obično nalazi između srede i petka, najedared se baš oko Dalibora i Slađane stvorio impresivan konsenzus levih i desnih, nacionalista i mondijalista, evropejaca i rusofila, zvezdaša i partizanovaca, postpartizana i neočetnika! Čitam bezbrojne novinske komentare i kolumne u svakojakim medijima, od pisaca najrazličitijih habitusa i uverenja, i gle, gotovo pa svi kažu isto: da su to dvoje klinaca Goli Ološ, da su retardi (ne preterujem!), da su slika i prilika tamne budućnosti Srbije, jer ako Ovakvi treba da budu naša budućnost, onda smo najebali… A zašto smo, brothers & sisters, najebali? Zato što se dvoje balavaca zbunilo pred kamerama, i zato što je ona, Slađana, nosila više štikle nego što je to zdravo za nju!? Pa sveca mu blaženog, da li je ikada u ovoj zemlji neko za manje grehove više razapinjan? Šta se to, kog đavola, uopšte dešava sa nama, jesmo li baš sasvim podivljali?

Pročitao sam negde da simbolički linčovana cura ne izlazi iz kuće i takoreći ni sa kim ne komunicira. Lako mi je to da zamislim: kako bi drugačije i moglo biti, nakon svega? Nema ko se nije izređao nad ovo dvoje, od uglednih i neuglednih javnih Imalaca Mišljenja pa do hordi anonimnih internet-kanibala, tog megašljama iz samog Srca Tame! Od onih koji su preko ovo dvoje veselnika rešili da se obračunavaju sa Demokratskom strankom, pa do, gle – Demokratske stranke same… Koja je potukla sve rekorde ljigavosti i sluzavosti podstičući nekakvu “diferencijaciju” zbog jednog neprijatnog, ali ipak sasvim benignog šeprtljavluka, idući niz dlaku krvožednim instinktima sajber-mase, pa još i uvlačeći u sve to “porodicu dr Zorana Đinđića” sve izvinjavajući joj se, kao da sav ovaj nedostojni cirkus sa Đinđićem i njegovima može imati bilo kakve veze!?

E pa, dragi Dalibore i Slađana, dobro došli u srpsku verziju pustinje realnosti! Tako vam to ovde izgleda, a vi sad vidite, dobro razmislite isplati li vam se da u svemu tome sudelujete, ili ćete ipak izabrati da gledate svoja posla, koja god i gde god ona bila. Šta god da izaberete, niko vas ne može kriviti.

Vreme

Autor 27.3.2011. u 03:47

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija