Timothy Garton: Osamdeset deveta za mlade Arape

Autor 6.2.2011. u 06:59

Timothy Garton: Osamdeset deveta za mlade Arape

Ove nedelje se o evropskoj budućnosti odlučuje na trgu Tahrir, isto kao što se o njoj odlučivalo osamdeset devete na Venceslavovom trgu u Pragu. Ovog puta, razlozi su geografski i demografski. Arapska krizna osovina, od Maroka do Jordana, u neposrednoj je blizini Evrope. Zbog višedecenijskih migracija, mladi Arapi koji ljutito skandiraju na ulicama Kaira, Tunisa i Amana, već imaju rodbinu u Madridu, Parizu i Londonu.

Ako ove pobune uspeju, i ako njihov ishod ne bude bio još jedan islamstički diktatorski režim, ovi mladi, često nezaposleni, frustrirani ljudi imaće neke izglede za budućnost u svojim zemljama. Jaz koji deli njihovo iskustvo u Kazablanci i Madridu, Tunisu i Parizu, vremenom će nestati – a sa njim i kulturni kognitivni nesklad koji može proizvesti marokanskog bombaša samoubicu u madridskom vozu. Kako se njihove zemlje budu modernizovale – a gotovo trećina stanovništva severnoafričkog priobalja ima između 15 i 30 godina – oni će se kretati Mediteranom, doprinoseći razvoju evropske privrede i finansiranju penzionih fondova sve starijih Evropljana. Modernizacija i reforme biće uzor ostatku islamskog sveta.

Ako pobune budu neuspešne, i ako arapski svet ponovo potone u autokratiju, onda će desetine miliona ovih mladih ljudi preneti svoje frustracije preko mora, i potresti same temelje Evrope. Ako pobune uspeju da svrgnu najnoviju garnituru tirana, a pritom u nekim od tih zemalja dođu na vlast nasilne i neliberalne islamističke snage, stvarajući nekakve nove Irane, onda neka nam je bog u pomoći. O tome se ovde radi. Ako to nije od presudnog značaja za Evropu, onda stvarno ne znam šta jeste.

Da li je ovo arapska osamdeset deveta? Stiče se utisak da je od zemlje do zemlje atmosfera ista, da su mnogi obični građani spontano ustali i povikali „dosta je bilo“. Međutim, za sada nema nikakvih naznaka samoorganizovanja, pod vođstvom opozicionih i građanskih grupa, što je osamdeset devete održalo nenasilnu disciplinu, čak i pred provokacijama, i utrlo put ka tranziciji ispregovaranoj na okruglim stolovima.

Značajnu ulogu u Tunisu odigrali su sindikati. U Egiptu imaju Muhameda El Bardeija, i njegovu Nacionalnu asocijaciju za promene, i nekad zatvaranog opozicionara Ajmana Noura, ali nemaju efikasni narodni front, građanski forum ili neku drugu veliku strukturu. Na demonstracijama na trgu Tahir u utorak bilo je ohrabrujućih naznaka samoorganizovanja. Međutim, današnje reakcije na nasilne napade Mubarakovih pristalica bile su haotične.

I pored mobilizatorske snage interneta i društvenih medija, pitanje političke organizacije ostaje ključno. Zato Izraelci upozoravaju da prava paralela nije Evropa osamdeset devete, već Iran sedamdeset devete. Opštenarodnu pobunu, sa mnogim sekularnim i levičarskim elementima, preoteli su islamisti – jer su bili bolje organizovani. Činjenica da su arapski diktatori poput Hosnija Mubaraka trideset godina uspešno ucenjivali zapadne zemlje, preteći im ovom islamističkom aveti, ne znači da ta avet ne postoji. Ali može se razumeti ogorčenost arapskih demokrata, koji od Zapada dobijaju ovakvu prvu reakciju na njihovu prvu priliku za oslobođenje. „U ovoj revoluciji ne čuje se Allahu-Akbar”, jetko komentariše egipatski novinar Josri Fouda.

Niko ne zna šta će se dogoditi sutra, a kamoli za mesec ili godinu dana. Političari i analitičari su za revolucije kao pešaci u gradskim cipelama koji prate blatnjavi i vrtoglavi maraton. Oni zadihano zure u daljinu. Trebaju nam ljudi na licu mesta, koji govore jezik, znaju istoriju, koji su tamo godinama odlazili, i koji umeju da procene glavne igrače i društvene snage. Činjenica da takvih dopisnika ima tako malo govori o nezainteresovanosti Evrope za sopstveno dvorište. U Evropi verovatno ima mnogo više stručnjaka za politiku u Kaliforniji nego za Egipat, a kamoli Tunis ili Maroko.

Politički, Evropa je do sada reagovala posramljenim ćutanjem, prećenim vrlo opreznim apelima za mirnu promenu – poput onih u izjavi ministara spoljnih poslova Evropske unije u ponedeljak. Nakon što ga je decenijama podržavala i sa njim sarađivala, Francuska se sada pridružuje sankcijama Evropske unije protiv Zin al Abidina ben Alija i njegove porodice. Znači, tek sada ste saznali da je nitkov? Takozvana Mediteranska unija je bila potpuno beznačajna. Za razliku od Hilari Klinton, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku, Ketrin Ešton, bila je potpuno nevidljiva.

Da, Vašington je takođe prvo reagovao posramljenim ćutanjem, a onda zakukuljenim pozivima na mirnu promenu. Ali je zbunjenost Vašingtona barem primećena. Kada (i ako) dobijemo sledeću hrpu dokumenata od WikiLeaksa, možda ćemo saznati da je Amerika imala udela u saopštenju egipatske vojske da neće koristiti silu za sprečavanje legitimnih zahteva „našeg velikog naroda“. S druge strane, Evropa nije imala nikakvog vidljivog uticaja na tekuće događaje od presudne važnosti za evropsku budućnost.

Osim hitnih upozorenja arapskim liderima na ekonomske posledice nasilnog obračuna, koje bi Evropljani morali da upućuju svim mogućim kanalima, sada ne možemo mnogo da uradimo da bismo promenili sled događaja na terenu. Otvorena podrška nekom konkretnom kandidatu ili opozicionom pokretu, mogla bi da se pogrešno protumači. Za danas, što manje, to bolje.

Sutra ili prekosutra je druga priča. Mi u Evropi bismo već morali da se pripremamo za taj dan. Egipatski demonstranti već znaju šta ne žele: Mubaraka. Za razliku od ljudi na Venceslavovom trgu u Pragu, oni nemaju jasnu ili zajedničku viziju toga šta žele posle. Osim, naravno, da bi to moralo da bude nešto bolje. Ako novim ili bar tranzicionim vladarima Egipta – i Tunisa i ostalih susednih zemalja – bude trebala pomoć Evrope, moramo biti spremni da im je pružimo.

Niko nema više iskustva od Evropljana u teškim tranzicijama iz diktature u demokratiju. Ni jedan region nama više sredstava na raspolaganju da bi uticao na događaje na arapskom Bliskom istoku. Možda Amerikanci gaje posebne odnose sa egipatskom vojskom ili arapskim vladajućim porodicama, ali Evropa ima veću trgovinsku razmenu, daje veliku pomoć, i ima razvijene kulturne i lične kontakte preko onoga što su Rimljani nazivali Mare Nostrum, naše more. Ona ima 27 + 1 diplomatskih odnosa. To je najpoželjnija destinacija većine mladih Arapa – za posetu, za studiranje, za rad. Njihovi rođaci su već ovde. Ta spona istovremeno predstavlja i problem i šansu.

Nevidljiva Ketrin Ešton bi već sada morala da sastavlja akcioni tim za odgovor na svaki mogući ishod u Egiptu, Tunisu i gde god se Arapi odluče da preuzmu sopstvenu sudbinu u svoje ruke. Ona mora da prepozna i da sarađuje sa onim nacionalnim liderima, posebno u Španiji, Portugaliji, Francuskoj i Italiji, koji su neposredno zainteresovani za takav ishod. Evropska unija mora da ima brzinu, fleksibilnost, hrabrost, domišljatost – što sve tradicionalno nedostaje ovom sporom multinacionalnom klubu. Neka Evropa dokaže da hrabrim delovanjem napolju može da izgradi svoju budućnost kod kuće.

Guardian, 04.02.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 05.02.2011.

Autor 6.2.2011. u 06:59

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija