TKO JE TU, ODAVDE JE

tačno.net
Autor 10.4.2014. u 16:53

TKO JE TU, ODAVDE JE

Foto: Steven Schnoor

Uime tog lilihipa, tog identiteta, počeli smo se gaditi jedni drugih, misleći da ćemo, u toj odurnosti spram drugačijih, pronaći izgubljenog sebe. A ko je nama u onoj odbačenoj zemlji, punoj kruha i prismoka, odbačenoj ponajviše od onih kojima je u Jugoslaviji bilo najkomotnije, branio da ističemo svoju nacionalnost? I dokle ćemo danas, brinući mnogo krupnije brige životne, lizati i tu živu ranu: znati ko si. Čiji si ti, mali?! Je li nam baš to ‘o glavu pitanje ostalo’, da se želimo pošto-poto razlikovati, u vremenima kad identitetske razlike u megalopolisima i na planeti, sred ekonomske krize postaju off činjenica. Nama je to, bogami, životno pitanje: Haso je Haso, a Ivan nije Jovan. Koliko mi, Gospode! ovih dana, dok knjigu Borisa Gunjevića i Predraga Matvejevića čitam, njen naslov dušu miluje. “TKO JE TU, ODAVDE JE, povijest milosti”.

PRIJATELJU!

Ne znam ko je rekao ni kada je rekao, ali pamtim što je rekao: domovina se ne može voljeti, ne smije voljeti, jer što je ona do mrtva stvar, mrtva sadržina, monstrum bez osjećaja, bačen na naša ubjeđenja da ih uguši, težak san i otrovna fantazma. Vole se samo živa bića, koja jesu umrla a u nama traju, sjećamo ih se i radi njihove dobrote i dalje živimo. Bitke za domovinu zaludne su borbe, uvijek završe porazom, jer je i domovina zaludna. A nisu zaludni bili ljudi s kojima smo dijelili ljubav ljudsku.

Neki od naših davnih poeta skovao je vapaj: “Domovino, ti si kao zdravlje!” Kakvo zdravlje, pobogu, kad naša naklonost prema tom amorfnom mastodontu najčešće završava bolešću. Domovina zaziva bolest kod svih onih koji je zavole, datu ljubav vraća nehajem, sebična je gadulja svaka domovina. I nema zaludnije ljubavi, bolesnije strasti od onih koje se spram nje gaje.

A opet, kad minu godine, nakon milion događaja, kad se zberu računi, ostane u čovjeku kleta potreba da se njoj, kosturnici, domovini svojoj, okrenemo. Po kojoj se računamo i kad smo letjeli i kad smo pali.

Domovina! O kojoj je Viktor Igo (a i on je sigurno volio Francusku) nekoć napisao:

“Ne budimo više Englezi, ni Francuzi, ni Nijemci. Budimo Europljani. Ne budimo više Europljani, budimo ljudi. Budimo čovječanstvo. Ostaje nam da se okanemo posljednjeg egoizma: domovine.”

Pa gdje smo, prijatelju dragi, danas mi, na ex-yu prostoru i na Balkanu, gdje su naše domovine, naše zgurene nacionalnosti, doskora u ratu zbog koječega, ali ponajviše zbog famoznog identiteta i vjere pradjedovske. A kakvi su naši identiteti o kojima sipamo umovanja kao popovi smrdljivu posvećenu vodicu po slijepom puku? Od Triglava do Đevđelije. U Skoplju se nacionalna nada Makedonaca davi pod spomenicima Aleksandra i Filipa, kojima su bliski koliko i olovo na površini vode nad strašnom dubinom grčkog inata. Kraj njih, komšije Albanci, a svakom u džepčiću marama orlom izvezena i Skender-begov šlem na srebrnom prstenu prsta domaloga. Srbijanci snuju Lazara mučenika i Svetog Savu, držeći ih u istoj ravni kao da su Hristu braća, dok Crnogorci Njegošem mlate po muslimanskom življu, kojima je, opet, hadžiluk u Meki i san o turskoj zastavi najviši doseg sveg identitetskog u biću njinom. Čapaju se u Hrvatskoj Tuđmana i dubine istorijskog trajanja, dok je Slovencima nova potraga za identitetom zatrla mnoge pute ka Beču. Čujem, bože me oprosti: sad bi se moglo kod tvojih susjeda, referendumom, i obnova Mletačke republike isposlovati. Što tvoja Istra misli o toj paranoji?

Uime tog lilihipa, tog identiteta, počeli smo se gaditi jedni drugih, misleći da ćemo, u toj odurnosti spram drugačijih, pronaći izgubljenog sebe. A ko je nama u onoj odbačenoj zemlji, punoj kruha i prismoka, odbačenoj ponajviše od onih kojima je u Jugoslaviji bilo najkomotnije, branio da ističemo svoju nacionalnost? I dokle ćemo danas, brinući mnogo krupnije brige životne, lizati i tu živu ranu: znati ko si. Čiji si ti, mali?! Je li nam baš to ‘o glavu pitanje ostalo’, da se želimo pošto-poto razlikovati, u vremenima kad identitetske razlike u megalopolisima i na planeti, sred ekonomske krize postaju off činjenica. Nama je to, bogami, životno pitanje: Haso je Haso, a Ivan nije Jovan.

Koliko mi, Gospode! ovih dana, dok knjigu Borisa Gunjevića i Predraga Matvejevića čitam, njen naslov dušu miluje. “TKO JE TU, ODAVDE JE, povijest milosti”.

A domovina? Pustinja koja, iz organizama onih koji je vole, crpe zadnje kapi vode.

Peščanik.net

tačno.net
Autor 10.4.2014. u 16:53

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija