Tomislav Marković: “Cetinje, nepokoreni grad”

Tomislav Marković
Autor 5.9.2021. u 21:20

Izdvajamo

  • Desantom na Cetinje SPC se definitivno odrekla čak i privida hrišćanskog delovanja i potvrdila kao institucija koja radi isključivo za dobrobit velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, kao verna sluškinja Aleksandra Vučića. Pravoslavlje koje se uteruje suzavcem, gumenim mecima i pendrecima nema nikakve veze sa hrišćanstvom. Dok je policija gonila građane i bacala suzavac po praznim ulicama, u prazno dvorište Vlaške crkve, pa čak i u privatne kuće Cetinjana, u Cetinjskom manastiru sveštenici su horski pevali „Kad se vojska na Kosovo vrati“.

Povezani članci

Tomislav Marković: “Cetinje, nepokoreni grad”

Foto: Risto Bozović/AP

Iako na prvi pogled izgleda kao trijumf crkvenih i državnih silnika, krvavo ustoličenje mitropolita Joanikija je veliki poraz i crkve i političkih snaga kojima služi. Kome je potrebna mobilizacija onolike državne, policijske sile da bi prevezao dva crkvena lica na Cetinje, taj je već doživeo najveći poraz. Svakom razumnom je jasno kao dan: Na jednoj strani su gola sila, nasilje i nesojluk, a na drugoj istina i pravda. Uzalud je sva velesila onih čiji tragovi smrde nečoveštvom – i posle njihovog nasrtaja Cetinje ostaje ono što je vazda bilo: nepokoreni grad.

Piše: Tomislav Marković

Čvrsta namera predsednika Srpskog sveta Aleksandra Vučića i njegove privatne Srpske pravoslavne crkve da ustoliče mitropolita Joanikija u Cetinjskom manastiru na kraju je ipak ostvarena. Uz malu pomoć helikoptera, 1.800 policajaca, suzavca, gumenih metaka, šok bombi, pancira, pendreka, oklopnih kola, batina, nasilja, državne sile, vazalne Vlade Crne Gore, dugih cevi i kratke pameti. Kad nema Željka Ražnatovića Arkana i njegovih Tigrova koji su onomad služili mitropolitu Amfilohiju kao lično obezbeđenje na Cetinju, daj šta daš.

Ovakvo ustoličenje jednog crkvenog jerarha nije viđeno u istoriji. Fotografije i snimci koji se mogu videti na internetu kao da potiču iz nekog akcionog filma, a ne iz stvarnosti. Patrijarh dugih cevi, njegova krvavost gospodin Porfirije i mitropolit Noćnih vukova gospodin Joanikije, u pratnji do zuba naoružanih specijalaca sa gas-maskama na licu, ogrnuti pancirnim platnom – mirno su se uputili u Cetinjski manastir da obave čin hirotonije. Dok su oni u manastiru vršili svoj obred, napolju je policija gušila građane suzavcem, ispaljivala u njih gumene metke i sprovodila represivne mere neviđenih razmera. Eh, šteta što Hrist nije imao ovakvo obezbeđenje, gde bi mu bio kraj.

Demonstracija sile

Nedeljama su Cetinjani i mnogi drugi građani Crne Gore tražili, kumili i molili SPC da izmesti ustoličenje negde drugde, u bilo koji drugi hram na području Crne Gore, ali sve je bilo uzalud. Čak je i Skupština Prijestonice Cetinje pozvala SPC da svečanost ustoličenja obavi u nekom drugom gradu, za ovu odluku glasali su skoro svi odbornici grada, uključujući čak i članove vladajuće URA-e Dritana Abazovića. Čak su i potpredsednici URA-e pozivali na izmeštanje ove crkvene ceremonije. Džaba su krečili: SPC je čvrsto rešila da ponizi Cetinje i Crnu Goru, da demonstrira silu i moć, da pokaže ko je glavni i ko je jači. Uzaludno je apelovati na nasilnika da se ponaša miroljubivo, to prosto nije u njegovoj prirodi.

Još u subotu Cetinjani i hiljade građana iz cele Crne Gore okupili su se da brane ono što je njihovo. Za njih je SPC okupatorska institucija, ona koja je uz pomoć države ukinula 1918. godine Crnogorsku pravoslavnu crkvu, a Cetinjski manastir je simbol crnogorske državnosti. I ne samo to, SPC je institucija koja je bila jedan od glavnih oslonaca zločinačkom režimu Slobodana Miloševića u njegovim ratnim pohodima, institucija koja štiti ratne zločince, ne priznaje genocid u Srebrenici, negira postojanje crnogorske nacije i sve Crnogorce jednostavno smatra Srbima. S druge strane, Cetinje je već 30 godina antiratno i antinacionalistički nastrojeno, tu je bio najsnažniji otpor raspomamljenom velikosrpskom nacionalizmu, tu je jezgro liberalne ideje koja se suprotstavljala ratnoj, ubilačkoj politici srpskog režima i njegovih satelita. Na Dvorskom trgu na Cetinju u jesen 1991. godine hiljade demonstranta pevalo je: Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”. To i takvo Cetinje, slobodarsko, antifašističko, nepokorno i nepokoreno – ustalo je i danas protiv graditelja Srpskog sveta, tog eufemizma za Veliku Srbiju.

Vlada Crne Gore, verna sluškinja SPC

Vlada Crne Gore stavila je sve svoje resurse na raspolaganje Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ponašajući se kao da predstavlja Sabor SPC, a ne građane sopstvene države. Ma koliko to izgledalo sumanuto, zapravo je logično: došli su na vlast zahvaljujući litijama SPC, Vlada je sastavljana u manastiru Ostrog pod budnim okom mitropolita Amfilohija, pa je došao red da vrate uslugu onome ko ih je u fotelje smestio. Pošteno. Dritan Abazović je mirno poslao policiju protiv sopstvenih građana, stavljajući se u položaj crkvenog vazala, što će verovatno biti kraj njegove političke karijere, s obzirom da je dio glasova dobio upravo na Cetinju.

Premijer Zdravko Krivokapić čak i ne krije da služi crkvi, a ne građanima svoje zemlje. Kad je ustoličenje nedostojnog mitropolita najzad obavljeno, Krivokapić je poručio da je odbranjena država, a učesnike demonstracija nazvao je teroristima. Koja država je odbranjena? Pa niko nije protestovao protiv države, niti se okupljao ispred neke državne institucije, već je protest bio jasno usmeren protiv ustoličenja na Cetinju jednog crkvenog službenika. Dakle, za Krivokapića je crkva – država, to su sinonimi. S tim što je crkva ipak malo iznad države, čovek koji tvrdi da se verom pomeraju brda i planine zna šta su priroriteti.

A što se tiče optužbi za terorizam, šta reći. Ako je ona devojčica što se pozdravljala sa policajcem u kordonu – terorista, onda aferim. Ako je onaj konobar što je donosio policajcima u kordonu flašice vode, da se okrepe – terorista, onda reč terorista za premijera Crne Gore stvarno ima neko čudno značenje. Ako su univerzitetski profesori, intelektualci, pisci, istoričari, umetnici, Buksovci i svi ostali građani i građanke na protestu – teroristi, premijer Krivokapić i njegove kolege su na velikoj muci: moraće da pohapse bar polovinu građana Crne Gore.

Medijska homogenizacija

Vazdušni desant crkve na Cetinje poslužio je kao dobar povod da se javnost u Srbiji dodatno homogenizuje. A dosta su nas, vala, i gušile te podele, red je da se Srbi oko nečeg slože. Ništa tako ne prija javnosti koja čezne za jednoumljem kao sabornost i zajedništvo u mržnji prema zajedničkom izmišljenom neprijatelju. Vučićeve televizije i tabloidi rade svoj huškački posao, kao i obično, tu nema nikakvog iznenađenja, ali ovom prilikom su im se pridružili i brojni mediji koji nisu pod Vučićevom kontrolom.

Nezavisni mediji mirno objavljuju lažne vesti, na primer da su demonstranti bacali Molotovljeve koktele na policiju, iako je to mnogo puta demantovano, a čak su i izveštači s lica mesta iz medija bliskih Vladi Crne Gore posvedočili da nikakve Molotovljeve koktele nisu videli. Najnormalnije se objavljuju naslovi tipa „Rulja probila kordon“, a demonstranti nazivaju „crnogorskim nacionalistima“. Za naše šatro antivučićevce su crnogorski antifašisti, antinacionalisti, oni koji su još od ranih devedesetih antiratno nastrojeni – rulja. A čim tvrdiš za sebe da si Crnogorac, odmah si crnogorski nacionalista. Hoćeš svoju državu, a ne da budeš sluga Srbije? Nacionalisto jedan! Jedino kad bi se Crnogorci izjasnili kao Srbi i krenuli na litije, onda bi prestali da budu nacionalisti.

Na nezavisnim televizijama imali smo priliku da gledamo istoričara Aleksandra Rakovića, vatrenog zagovornika Srpskog sveta, čoveka koji negira postojanje Crnogoraca, a Crnu Goru vidi kao – što bi rekao ministar spoljnih poslova Nikola Selaković – „klasičnu srpsku državu“. Raković je poznat po pretećoj izjavi: „Dakle, u jednom momentu, njih 100.000 ostaće protiv nas 7,5 miliona. A onda će biti prilike da sa njima razgovaramo kako im dolikuje”. Eto otvorene najave masovnog istrebljenja i genocida, idealan sagovornik za medije na temu događaja u Crnoj Gori. Kad se budu bavili Izraelom i Jevrejima, verovatno će pozvati nekog antisemitu i poricatelja Holokausta. S tim što su potonji malo umereniji od Rakovića – oni bar priznaju da Jevreji postoje.

Sve stranke srpskog jedinstva

Vučićevom nasrtaju na Crnu Goru pridružili su se i brojni ljuti opozicionari, što je lepo videti: čim na dnevni red stignu vesele teme devedesetih poput ugroženog srpstva u regionu, Crne Gore kao srpske države, Republike Srpske kao ratnog plena – odmah političari zaborave na međusobice i dostignu zavidan stepen nacionalnog jedinstva. Ne čudi što su se na strani Vučićeve armade našli razni nacionalno onesvešćeni političari poput Boška Obradovića, Đorđa Vukadinovića i ostalih levijatana, ali je zanimljivo da pristižu i nove snage. Tako je Đilasova Stranka slobode i pravde uputila jednu lepu čestitku svim vernicima Srpske pravoslavne crkve, čestitajući im “ustoličenje gospodina Joanikija za Mitropolita crnogorsko-primorskog. Potom su posebno istakli institucije zaslužne što je sve proteklo tako lepo, u miru i suzavcu Gospodnjem: “Posebne čestitke zaslužuje Vlada Crne Gore, jer je odolela dogovorenim provokacijama onih koji su navikli da sarađuju i zarađuju na lažnim sukobima Srbije i Crne Gore.

Na kraju su ustvrdili sledeće: „Mitropolija je mesto spajanja vekovne sloge i zajedništva srpskog i crnogorskog naroda, ali i mesto odakle se pokazuje tolerancija i želja za zajedničkim životom svih stanovnika Crne Gore, ma kom narodu pripadali i ma koje vere bili. Da ne bude zabune, to je ona ista Mitropolija u kojoj je Arkan bio rado viđen gost, gde je na Petrovdan 1991. godine brutalno pretučen jedan mladić, ona ista Mitropolija u kojoj su Amfilohijeve pristalice pucale iz vatrenog oružja i ranile dvojicu Cetinjana. Sa mitropolitskog trona su decenijama stizale Amfilohijeve poruke kojima se „pokazuje tolerancija i želja za zajedničkim životom svih stanovnika Crne Gore”. Na primer, da su Crnogorci Đilasova kopilad (onog drugog Đilasa), da su Crnogorci nakot, da je Crna Gora fildžan država nastala u Brozovom jajcu. Kakve su poruke slali Bošnjacima, bolje da ne pominjem. A usput su podržavali svakog koljača i masovnog ubicu koji je u ime srpstva činio zločine diljem zemalja bivše Jugoslavije nad nevinim civilima druge vere i nacije, razarajući usput i njihovu kulturnu baštinu. Vaistinu hrišćanske poruke i zagovaranje zajedničkog života.

Dok opozicija slavi Joanikijevo ustoličenje, jedinstveno u celokupnoj istoriji pravoslavlja, Vučić bulazni o tome kako neće dozvoliti da Crna Gora pokori Srbiju, te kako Crna Gora vlada Srbijom već trideset godina. Kako god bilo, najzad je postignut nacionalni konsenzus vlasti i opozicije, makar kad je reč o spoljnoj politici Srbije prema najbližim susedima. Gotovo cela politička scena Srbije, sve te navodno jako različite partije okupile su se u jednu veliku stranku srpskog jedinstva. Što bi rekao Amfilohijev miljenik, pokojni Arkan.

Nacionalistički kult

Desantom na Cetinje SPC se definitivno odrekla čak i privida hrišćanskog delovanja i potvrdila kao institucija koja radi isključivo za dobrobit velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, kao verna sluškinja Aleksandra Vučića. Pravoslavlje koje se uteruje suzavcem, gumenim mecima i pendrecima nema nikakve veze sa hrišćanstvom. Dok je policija gonila građane i bacala suzavac po praznim ulicama, u prazno dvorište Vlaške crkve, pa čak i u privatne kuće Cetinjana, u Cetinjskom manastiru sveštenici su horski pevali „Kad se vojska na Kosovo vrati“.

Prethodnog dana su okupljeni vernici ispred hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici uzvikivali „Kosovo je Srbija“, a potom su nastupali Beogradski sindikat i razni guslari. Toliko o verskom, hrišćanskom karakteru čitave manifestacije, nema to veze ni sa pravoslavljem, ni sa bilo kojim oblikom hrišćanstva, to je prosto jedan nacionalistički kult.

Iako na prvi pogled izgleda kao trijumf crkvenih i državnih silnika, krvavo ustoličenje mitropolita Joanikija je veliki poraz i crkve i političkih snaga kojima služi. Kome je potrebna mobilizacija onolike državne, policijske sile da bi prevezao dva crkvena lica na Cetinje, taj je već doživeo najveći poraz. Svakom razumnom je jasno kao dan: Na jednoj strani su gola sila, nasilje i nesojluk, a na drugoj istina i pravda. Uzalud je sva velesila onih čiji tragovi smrde nečoveštvom i posle njihovog nasrtaja Cetinje ostaje ono što je vazda bilo: nepokoreni grad.

Tomislav Marković
Autor 5.9.2021. u 21:20