Tomislav Marković ima plan za oslobođenje Kosova: As Tears Go By

Autor 27.8.2011. u 07:22

Tomislav Marković ima  plan za oslobođenje Kosova: As Tears Go By

 

Photo: AP

Nigde se iz teksta objavljenog na NSFM ne vidi da je izvesni Branko Pavlović, koji ležerno preporučuje građanima Srbije da se žrtvuju za njegove ozbiljne ideje, i sam spreman na neku žrtvu. Na primer, da žrtvuje malo svog vremena i nauči slaganje po padežima. A posle može i da prinese svoj život na oltar Moloha ozbiljne države, ako mu je već toliko stalo do toga. Samo što ni Pavlović, ni Vukadinović, a ni njihovi ostali istomišljenici koji bi rado da vide mobilisanu vojsku kako maršira na jug, nigde ne objašnjavaju zašto nisu obukli uniformu, uzeli pušku u ruke i otišli da brane Kosovo dok je rat trajao, kad su već imali priliku da svoje ideje primene u praksi. Valjda je takva podela rada u ozbiljnoj državi, proizvođači ratobornih ideja ne mogu da budu topovsko meso

Ne mogu u rat sa ovakvom uniformom: Branko Pavlović, golub mira i advokature

Photo: Stock

Advokat Branko Pavlović je na sajtu NSPM objavio tekst više slobodanskog nego slobodarskog naslova “Najteže peku ropske suze“, kao neku vrstu fusnote na tekst Đorđa Vukadinovića “Oluja s Kosova” po sistemu “gde ja stadoh, ti produži”. Vukadinović je izneo konkretne predloge šta država treba da radi da bi sačuvala odmetnuto Kosovo, a Pavlović ide dalje stopama svog gurua i predlaže još konkretnija rešenja, pretežno maslinastozelene boje. Teška svađa sa padežima (“Patriotskom raspravom smatram samo onom koja se vodi u okviru očuvanja tertiroijalnog integriteta Srbije“) Pavloviću uopšte ne smeta da ispolji šaroliko bogatstvo svog patriotizma. Čudo jedno, ljubav prema srpskom narodu često je obrnuto proporcionalna poznavanju srpskog jezika. Takva je ljubav, ne podnosi nikakva pravila ni ograničenja. Nije lako biti srpski patriota kad te i rođeni jezik izdaje i podmeće ti klipove mrskih gramatičkih pravila u točkove tekstualnog napretka.

Prema Pavloviću, očuvanje famoznog teritorijalnog integriteta predstavlja integralni deo “izgradnje ozbiljne države”. Čini se da je ozbiljna ona država koja ne brine o svojim građanima, već isključivo o teritorijama. Građani su ionako načinjeni od trošnog ljudskog materijala, sve je to odveć propadljivo i previše smrtno, tako reći neozbiljno. Kako da gradiš ozbiljnu državu sa građanima kad od njih “svak u prsima truleža usev nosi”, što bi rekao Sterija. S druge strane, teritorija je večna. Ili bar dugovečna. Jedan naraštaj odlazi, drugi dolazi, a Kosovo stoji tamo gde je odvajkada i bilo. Zato je Pavloviću lako da tvrdi kako je “izgradnja ozbiljne države težak posao i zahteva žrtve. Mnogo rada i ne male žrtve“. Pošto Pavlović predlaže drastično povećanje vojnog budžeta i vojnu obuku za muškarce koji nisu služili vojsku, nije teško zaključiti da je ozbiljnost države o kojoj govori poprilično smrtna. To nije država koja predstavlja servis građana, naprotiv. Ne služi ozbiljna država građanima, već građani služe njoj. A ta služba ponekad zahteva od svojih podanika i da žrtvuju svoj život, ne bi li država postala još ozbiljnija. Pošto ljudski život ne vredi ništa, a vrednost države je neupitna. Pavlovićeva ozbiljna država je možda raj za kamikaze i ostale samoubice, ali u njoj niko ozbiljan ne bi živeo.

Uostalom, evo Pavlovićevih predloga.

– Narodna skupština Republike Srbije nalaže Vladi Republike Srbije da u budžetu za 2012. godinu predvidi povećanje sredstava za Vojsku Srbije za 50 odsto u odnosu na budžet za 2011. godinu,

– da u toku 2012. godine obezbedi obaveznu vojnu obuku za sve muškarce starosti od 25 do 30 godina koji nisu služili vojni rok, u trajanju od mesec dana,

– da obezbedi u 2012. godini obaveznu vojnu obuku svim muškarcima u trajanju od tri meseca po navršenih 18 godina života, odnosno završenoj srednjoj školi.

 

Melem za Pavlovićevu dušu: Sanjam da je vojska spremna da krene na Prištinu

Photo: Ministarstvo odbrane/Samir Delić

Nigde se ne vidi da je Pavlović, koji ležerno preporučuje građanima Srbije da se žrtvuju za njegove ozbiljne ideje, i sam spreman na neku žrtvu. Na primer, da žrtvuje malo svog vremena i nauči slaganje po padežima. A posle može i da prinese svoj život na oltar Moloha ozbiljne države, ako mu je već toliko stalo do toga. Samo što ni Pavlović, ni Vukadinović, a ni njihovi ostali istomišljenici koji bi rado da vide mobilisanu vojsku kako maršira na jug, nigde ne objašnjavaju zašto nisu obukli uniformu, uzeli pušku u ruke i otišli da brane Kosovo dok je rat trajao, kad su već imali priliku da svoje ideje primene u praksi. Valjda je takva podela rada u ozbiljnoj državi, proizvođači ratobornih ideja ne mogu da budu topovsko meso. Neki red ipak mora da se zna. A ionako uvek ima dovoljno tuđe dece čiji životi vrede Molohovim žrecima samo kad se ugrade u temelje “teritorijalnog integriteta”, “ozbiljne države”, “odbrane svete srpske zemlje” i ostalih zvučnih banalnosti.  

Posebna poslastica je sam kraj Pavlovićevog teksta, koji dolazi odmah iza priče o neophodnosti žrtvovanja: “Samo moramo s prezirom odbaciti priču o prolivenoj suzi koju nijedan državni projekat ne može opravdati. Zato što su najteže i najviše peku ropske suze“. Ovde, u stvari, Pavlović polemiše sa Dostojevskim, zapravo sa Ivanom Karamazovim koji ne želi da gradi pravedni svet na dečjoj patnji i suzama ljudskim, i okreće se protiv ustrojstva sveta koji počiva na besmislenoj patnji, da bi se na kraju pobunio i protiv boga. Pavlović nije tako osetljiv, njega ne muče previše etička pitanja, o teodiceji da i ne govorimo, ko je lud da se s tim bakće dok Jarinje gori, a država postaje toliko neozbiljna da je u njoj čak zabeleženo i nekoliko slučajeva smeha. Pavlović čvrsto veruje u svoj sveti državni projekat koji opravdava sve prolivene suze, krv i znoj. Prosto čoveku bude žao nesrećnog Pavlovića, pored toliko religija na svetu on našao da veruje u boga države. Prilično jadan izbor.

Erotske suze teku: Metalni orgazam Branka Pavlovića

Photo: Stock

Zanimljivo je to stanje duha: zamišljaš u glavi nekakvu ozbiljnu državu, ljude tretiraš kao pione na šahovskoj tabli, mobilišeš, premeštaš, nalažeš “zdravstvenim ustanovama da obezbede dovoljne količine sanitetskog materijala, jednica krvi i mobilnih lekarskih ekipa“, preporučuješ “farmaceutskoj industriji i odgovarajućim zavodima da obezbede potrebne količine lekova i njihovu brzu distrribuciju na teritoriju Kosova i Metohije“, vijuge se užarile od patriotizma, mentalna video igrica postaje sve zanimljivija, još malo pa si osvojio srce Srbije,  jednim udarcem ubio si ih sedam, juhu. Nisi u stanju da vladaš jezikom, ali bi zato da vladaš životima miliona ljudi i da im određuješ šta će da rade, kako će da žive i umiru. Lišen elementarne empatije, čak ni Srbe u koje se kuneš i na čije dobro navodno misliš, ne posmatraš kao ljudska bića, već kao materijal za izgradnju svoje sumanute ideje. 

Pavlović ne sluti da je i sam pion u video igrici koja se ovde jako dugo igra, a mogla bi da se nazove recimo “militarizacijom duha”. Kreirali su je mnogo ozbiljniji igrači, stvarajući kulturni i društveni model koji proizvodi razne pavloviće. U toj igrici Pavlović je dizajniran tako da odjekuje, on je eho tvoraca igre, zadužen za širenje SMB ideja, za koje i ne zna kako su mu došle u glavu. Samo što ako Srbija misli da postane (ne)ozbiljna država u kojoj žive zadovoljni građani, toj igri će morati da dođe kraj.

Tekst uz dozvolu autora prenosimo sa portala e novine

Autor 27.8.2011. u 07:22

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija