Tri kategorije i ruganje zakonu

Autor 13.5.2011. u 01:11

Tri kategorije i ruganje zakonu

Pravo na fer i pravično suđenje u sebi sadrži mnoga prava. Građanima su neka poznata, mada često ne razumeju čemu služe i koja je njihova suština i opravdanje. Iako je većini jasno pravo na advokata, pravo na kontakt sa porodicom ili pravo na suđenje u razumnom roku, retko ko razume pretpostavku nevinosti, naročito u slučajevima koji izazivaju opravdani interes javnosti (npr. slučajevi pedofilije ili dečije pornografije). Tu gotovo niko nema razumevanja kada mu kažete da je uhapšeni nevin dok se ne dokaže suprotno. U takvim slučajevima niko ne želi ni da pomisli da bi uhapšena osoba na kraju mogla biti proglašena nevinom.

Međutim, postoje tri kategorije naših sugrađana koji, koliko god da jesu krivi i koliko god da su jaki i jasni dokazi protiv njih, nikada neće biti percipirani kao kriminalci, a i većina građana će imati neko opravdanje za njih. Izvršna vlast mora da sluša puls naroda, jer od birača zavisi, a pravosuđe koje je tradicionalno nezavisno do prvog ćoška, uvek ima više sluha za ono što želi izvršna vlast nego za ono što nalaže zakon. Koje su to tri kategorije ljudi? To su ratni zločinci, ekstremisti koji se služe nasiljem i građani iz kategorije „Ceca“.

Ratni zločinci su činili najgore moguće stvari u ime države, uz njenu pomoć, jedino se starajući da „Srbija ne učestvuje u ratu“. Narod je tada veoma jasno želeo da se zauzmu Zagreb i Sarajevo, a o drugim susednim narodima je jedino razmišljao kao o neprijateljima. Zbog svega toga, kada su ratovi prošli a Srbija poražena, morao se naći novi neprijatelj. Sem unutrašnjih neprijatelja, protiv kojih je „borba“ uspešno nastavljena (primer uspeha: atentat na Đinđića), rat se uglavnom vodio u sudnicama u Hagu i u Beogradu. Cilj je dokazati da Srbija nije kriva ni za jedan ratni zločin, da nijedan visoko rangirani državni, vojni ili policijski zvaničnik nije učestvovao u planiranju nekog od mnogih zločina, a da istovremeno bude kažnjen što manji broj srednje rangiranih i neposrednih izvršilaca. Tu i tamo neki završe u zatvoru, ali više da bi se izašlo u susret „dosadnoj“ međunarodnoj zajednici, nego zato što je to važno za Srbiju. Upravo tada se dešava ono što je strašno – za ubistvo nekoliko desetina civila, samo retki optuženi dobijaju više od 10 godina zatvora, dok ostali uspevaju da se „provuku“ sa po nekoliko godina. Naravno, uvek ima i oslobođenih zbog „nedostatka dokaza“, a čak i laici znaju da se sa 2/3 izdržane kazne možete dočepati slobode. U veoma solidarnom bratstvu ratnih zločinaca, koje opslužuju dobri advokati, to baš i nije teško. Narod nema preveliki problem sa ovakvim presudama – em je podržavao ratove, em ima razumevanja za državne poslove, pa makar to bili i zločini.

Druga kategorija su ekstremisti svih boja. Tu su i „Obraz“, „SNP 1389“, napadači na Teofila Pančića, „Nacionalni stroj“, ali i razni solo igrači koji napadaju i prete pripadnicima različitih manjinskih grupa, novinarima ili aktivistima. Ima ih najmanje nekoliko hiljada, a raspoznaju se po tome što tuku ljude i lome izloge kada im dojave da postoji neki zgodan povod (proglašenje nezavisnosti Kosova, Parada ponosa, hapšenje Karadžića i sl.) Koliko god oni bili nasilni i koliko god da smo uvek iznova iznenađeni njihovom brutalnošću (ubistvo Brisa Tatona i divljanje Uroša Mišića su najbolji primeri), toliko je pravosuđe osetljivo na svaku bogougodnu priču ovih klasičnih nasilnika kojima je jedino opravdanje – „srpstvo“. Široka lepeza opravdanja, od toga da „ranije nisu činili krivična dela“, „da imaju patriotske stavove“, „da nema dokaza da su bili prisutni“, „da nema dokaza da su napali/pretukli“, „da se iskreno kaju“ (iako u toku samog suđenja šire govor mržnje) i slično, opšta su mesta koja u sadejstvu sa dobrim advokatima koji umeju da „rade posao i van sudnice“ daju odlične rezultate. Dakle, u ovim slučajevima formalno-pravni osnov za smešno blage kazne postoji, a ukoliko se slučajno i desi da visina kazne bude srazmerna društvenoj opasnosti i da može da posluži kao primer drugima, uz pomoć medija i „analitičara“ pravo se pretvara u cirkus. Medijima samo preostaje da izveste kada će osuđeni izaći na slobodu (slučajevi Uroša Mišića, Mladena Obradovića, Gorana Davidovića). Jedan advokat-analitičar u svojim mnogobrojnim istupima uporno relativizuje važnost visine izrečene kazne. Ako visina kazne nije bitna, i represivno i preventivno, zašto uopšte postoji kvalifikacija dela kao krivičnog? Na kraju, opšte mesto (koje „narod“ i mediji veoma rado prihvataju) u pravdanju „naše nestašne dece“ jeste čuvena fraza da je „potrebna šira društvena akcija da bi se sprečilo nasilje“. Moguće je da se ovo može primeniti u Švedskoj, ali u Srbiji je prvo potrebna država – policija, tužilaštvo i pravosuđe. Da je tako, vidi se po jučerašnoj presudi za napad na kamermana B92 (10 meseci kućnog pritvora), ali i na primeru presude za napad na novinara Teofila Pančića (tri meseca zatvora).

Poseban kuriozitet vezan za ovu drugu kategoriju je izrazito često odstupanje od zaista počinjenog krivičnog dela i onoga za šta počinioci odgovaraju pred sudom. Svi nasilnici najčešće su optuženi za „nasilničko ponašanje“, dok se razni važni elementi zanemaruju (najčešće da je napad bio usmeren prema nekoj manjinskoj grupi, novinaru i sl.). Štaviše, umesto da takav motiv bude otežavajuća okolnost, on advokatima služi da pravdaju nasilje optuženih, to jest da pravdaju predrasude prema napadnutim grupama. Sudije na sve ovo ćute, ali izričući veoma niske kazne oni se faktički slažu sa argumentima odbrane (suđenje Miši Vaciću je odličan primer ovakvog postupanja advokata i sudije). Narod ćuti, jer i sam nije ljubitelj onih koji su meta ovih grupa, a izvršna vlast se uglavnom blago zgražava nad presudama i ponavlja da nam je sudstvo nezavisno.

Treća grupa pripada kategoriji „Ceca“. Iako se mediji danima bave ovim slučajem, ovde je razlog smešne (bolje reći smehotresne) kazne veoma jednostavan. Pomenuta građanka, a i drugi slični njoj, poznate su ličnosti, imaju široki krug prijatelja i ljubitelja, onih koje su zadužili i onih koji bi hteli da im „budu od pomoći“. Narod je još od njenog boravka u zatvoru naseo na priču o „majci dvoje dece“, a nije mali broj onih koji veruju da joj je sve to „namešteno“ ili „ostalo od Arkana“. Potpuno je neverovatno da niko od „naroda“ nije video ništa sporno u snimku na kome se dotična druži sa kriminalcima, tj. zaverenicima koji su ubili Đinđića, kao ni u podacima iz istrage prema kojima je ona imala ozbiljnu ulogu u njihovom skrivanju. Ona je naprosto – „Ceca“, ovaj snimak je zaboravljen, kazna za ono što narod zove „lopovluk“ je „ublažena“ (Tomo Zorić), a ona je potpuno paradoksalno postala „samohrana majka“. Naravno da „narod“ smatra da su ova dva bisera Tome Zorića smešni, ali ponovo nema nikakve reakcije, a i gospodin Zorić se ne uzbuđuje, jer Svetlana Ražnatović strogo formalno i jeste samohrana majka. Doduše, njen suprug je na isti način ukrao/utajio skoro 9.000.000 DEM (piše u optužnici), ali se svi ponašaju kao da je on ovaj novac odneo sa sobom u grob. Znamo da je ova građanka utajila upola manje od supruga, a i da je cena jednog njenog koncerta koliko i cena stana u centru Beograda. Međutim, sud je očigledno oslušnuo želju svih partija (i na vlasti i u opoziciji), koje veoma zanima puls naroda nekoliko meseci pred izbore, i činjenice su postale manje bitne. Ogroman broj građana/glasača naprosto ne želi Cecu u zatvoru, pa nas njeni advokati ubeđuju kako je ova nagodba „pravedna za državu, a ne i za Cecu“.

Samo dan kasnije, narod je saznao da neće biti ništa od kućnog pritvora na način kako ga ljudi zamišljaju. Ceca će pored 2.000 kvm moći da ide i na svoje eventualno venčanje, nečiju sahranu, na redovne lekarske preglede, ali i na posao koji je u njenom slučaju studio gde će snimati novi album. Onom malom delu „naroda“ koji i dalje smatra da je ovo skandal, poručeno je da ona „neće držati koncerte jer bi to bilo neprikladno“. O novcu koji je utajila prestaće da se govori, a njen kućni pritvor postaće atrakcija i dodatno ismevanje zakona u Srbiji.

Autor je programski direktor za Zapadni Balkan, Civil Rights Defenders.

Peščanik.net

Tagovi:
Autor 13.5.2011. u 01:11

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija