Tuga je kao i odsustvo

Autor 6.12.2011. u 17:10

Tuga je kao i odsustvo

Ipak, tuga je ćutanje, što je paradoksalno jer je ćutanje gotovo pa materija koja se nagomilava, bilo u prošlosti ili u planiranoj budućnosti. Tačno je, tuga može biti i budućnost, neizlečivi virus, ćelijsko jedinjenje od čijeg sastava se utapa čitav mikrokosmos organizma. I jedna je, iako može biti iz mnogo naizgled različitih povoda, uvek na kraju bude jedna, nagonski usađena: jer ne postoji bez tela! A nije telesna. Ugasiti telo znači ugasiti svest o tuzi, ali tuga postoji jer postoji telo koje će se ugasiti. Da li je tuga naše unapred ugašeno telo? Ili je tuga svest tela nezavisna od racia?


Trenutak kada čoveka obuzme prisustvo tuge. Nosi je tako u sebi ceo dan, a ne zna da li nosi mali strah od toga da je definiše, ili jednostavno puki egzistencijalni nemir; a s vremena na vreme svaki unutrašnji kompas prestane da pokazuje gde je sever i gde su jedinstvene koordinate kojima opasava sve svoje male, pređene putanje i one druge, uglavnom izmišljene. U stvari, samo je po ko zna koji put prepozna, jer je uvek tu.

Ne sećam se lepšeg i materijalnijeg opisa tuge do onog u priči A. P. Čehova s istoimenim naslovom. Mučeni kočijaš svoju tugu nema kome da iskaže, a priča o spoljašnjim okolnostima koje prouzrokuju to pasivno osećanje, u stvari je nebitna. Jedino što nije besmisleno, to je priča o nebitnim detaljima i nepoznatim ljudima. U tim kategorijama, tuga možda može da se razlije u bezlično more i u konačnu ravnodušnost, ali ne i smiraj. Taj sin, čovečji sin, Jonin sin je umro, i duga je i hladna ruska zima, baš kao što je zamišljamo u romantičnom govoru profesora književnosti ili u sladunjavom filmu; duga je i noć u kojoj nema mesta za priču ili kočijaševu utehu – osim u prisustvu životinje, te uvek iste utehe usamljenih. Zato što je tuga nemušta, ona nije primerena ljudskom jeziku, ne izađe kad je ispričaš, kao što je i u jednom, naravno sasvim nebitnom trenutku, izbaci sasvim banalna prilika. Žagor iznenadnih gostiju, boravak u gradskom prevozu ili zarazan smeh. Grupica veselih i podgrejanih alkoholom, tako da razbije i prazninu ulice…

Ona je i dalje tu, ali se rasprši u periodične zaborave. Nije primereno pisati o tuzi, nema tu šta da se kaže, ili ima tek nešto malo, kao da se jedna praznina zamenjuje drugom. Tuga je kao i odsustvo; odsustvo čoveka čije ime je samo senka i sećanje. Tuga ipak nije strah, jer tuga dolazi kao post festum svakog mogućeg doživljaja ili, opet, odsustva događaja. Strah su događaji u svetu tuge, koja je nalik duhu u odsutnosti. Jedan jedini put videla sam je materijalizovanu u priči koja se i nije mogla drugačije zvati nego ,,Tuga“. Tu je nalik talasu što nit izvire nit uvire, a stalno se, iznova, preliva po pomalo usnulom pejzažu u koji smo čitalački zagledani; i utešno nas odvaja od naše sopstvene tuge. Taj sin Jonin, mogao bi vrlo lako da bude i naš sin, sin božji, prisutan a odsutan, mrtav, a toliko živ u svome ocu i u našem memento mori, kao što bi poručivali mudri, intuitivni antički filozofi. Sećajući se smrti, život nam izgleda udaljeno nalik nedotaknutim sazvežđima, odatle smo bezbedni od svake tuge.

Ipak, tuga je ćutanje, što je paradoksalno jer je ćutanje gotovo pa materija koja se nagomilava, bilo u prošlosti ili u planiranoj budućnosti. Tačno je, tuga može biti i budućnost, neizlečivi virus, ćelijsko jedinjenje od čijeg sastava se utapa čitav mikrokosmos organizma. I jedna je, iako može biti iz mnogo naizgled različitih povoda, uvek na kraju bude jedna, nagonski usađena: jer ne postoji bez tela! A nije telesna. Ugasiti telo znači ugasiti svest o tuzi, ali tuga postoji jer postoji telo koje će se ugasiti. Da li je tuga naše unapred ugašeno telo? Ili je tuga svest tela nezavisna od racia?

Naš čovek, Jona, ne mora da dođe sa stranica knjige da bi smo mu dodelili ulogu bakljonoše tuge. Izađimo na ulicu, koliko tuga u ovom trenutku šeta našim gradovima. Šta bi se moglo reći svim tim slučajno dotaknutim ljudima. Vaša tuga je u redu? Ona postoji, ne brinite se?! Ima je svuda! Misao o tome hladi mi dlanove i stvara osećaj kao da se iznenada hvataju sitne iglice leda u ušima, hlade bubne opne; i blede očne duplje nalik zimskom pejzažu. Odsustvo. I odsustvo zvuka.

I već taj tužno svesni ili tužno nesvesni čovek prolazi pored napuštenog psa i nalazi saučesnika u nedefinisanom a uvek prisutnom osećanju, ili besno maše rukama i tera ga dok psuje i kune, kao da tera neprijatnog duha; pretrčava mrav i čovek ga nesvesno zgazi, zamakne mačka pod prve automobilske gume… Slepi smo za drugoga; a nemušta tuga je tu i dalje. Rasuće se jedino kada nam se i koža raspe kao snežna perut.

Jonin sin nije više tužan. Njegovo srce ugrejano je metafizikom o kojoj više ništa ne zna, dok mu srce raspaljuje već nova klica života s kojom zajedno ponovo raste neka sasvim druga tuga.

A može li tuga da bude lepa? – kao mrtva nevesta romantičarskih pesnika.

Autor 6.12.2011. u 17:10

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija