ENG
U zločin je umešan i onaj koji spava
Autor/ica
Povezani članci
- Patnje mladog Virovitičanina
- Za kriminal u Aluminiju bivši direktor Bradvica se izjasnio da nije kriv
- Slučaj Kutlovac-Gačanin: Korupcijski cunami ministra sigurnosti
- KRLEŽA PROGNANIK
- Christian Schmidt: “Neki žele da se ugradi u Ustav kakvi će biti rezultati izbora!”
- Esad Bajtal: Gaze nas i onda nas optužuju što se okrećemo prošlosti
Samo što se stišala halabuka zbog filma Anđeline Džoli, našao se jedan reditelj, Hrvat (avaj, po majci Leskovčanin) da riga po našoj svetinji – zastavi. Čak nije bitno što se taj, završni čin njegove predstave ne prosipa na zastavin, Srbijin, grb, nego na deo bandijere sklopljene tako da se ocila i kruna ne vide…
A i sam početni prizor, „Zbog vas…“ pa, sa okrvavljenim rukama, nabrajanje zala koje smo počinili u svetom ratu, mržnji i uništavanju, zatim ogoljavanje sveštenog i crkvenog dostojanstva, crvenih beretki i maskirnih uniformi, prozivke mogućih odgovornih, nije nam baš po volji. Paljenje Bajrakli džamije, dobro, to može… Sve u svemu, ostaje: Politički teatar ili pamflet?Politički pamflet podelio publiku, Uzdržani aplauzi, Mnogi pobegli od Zorana Đinđića, Provokacija bez odgovora... Štampa je u predizbornoj napetosti (strahu) gruvala po svim naslovnim stranama – da je, kao nekad, kolporteri bi, možda, uzvikivali da je pozorište ubilo Đinđića!
Unisono su „premijerni“ izveštači beogradskih jutarnjih rubrika provalili rediteljeve podle namere, a nastavili sa anketama i izjavama viđenih, mahom konsterniranih, posle premijere predstave Zoran Đinđić u Ateljeu 212, u režiji Olivera Frljića, 18. maja. Uzalud Frljićeva ideja da nema budućnosti bez građanske hrabrosti. I da nam nije neki neprijatelj sve smestio, nego sami sebi odnosno oligarhije željne trajanja na vlasti. Ono malo razumnih, kompetentnih prikaza predstave, nije stišalo strasti razjarenog čojstva.
Ovaj projekt – koji, uprkos manama i intrigantnim mistifikacijama, kopa po pozadini atentata i odnosu prema tom činu, nije bez problema ni postavljen na scenu: neki glumci su vratili uloge, neke je reditelj odstranio, prvobitni koncept je odbačen i – medijska buka i bes bili su na dobrom terenu za vampire „svete srpske stvari“. Nadovezali su se e-komentatori i blogeri svih boja koji, većinom, predstavu nisu videli ali znaju… (Slična reagovanja doživljavao je Frljić i sa predstavama u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni… a podsetimo se i da su, tokom nabrajanja imena srebreničkih žrtava u njegovom Kukavičluku, na gostovanju subotičkog pozorišta u Ateljeu 212, neki gledaoci demonstrativno napuštali salu).
Da li je ova galama spustila, ili podigla rejting (kasa-štih) predstave, što se, u novozadatim uslovima smatra realnim marketinškim delom, tek ćemo saznati.Upravnik Ateljea, Kokan Mladenović, očekuje pravu percepciju tek kad „obična“ publika, počne da gleda predstavu tokom repertoarskog izvođenja. Bitnije je, međutim, njeno pozitivno dejstvo, motivisanje savesti te publike, svakog gledaoca, da društvo u kojem živi ne prima kao finalnu činjenicu koja i njegovo tavorenje čini finalnim. I to je već neki podsticaj. Bolji od mesijanskih obećanja, predizbornog statiranja umetnika (mahom pozorišnih) u kadru sa kandidatima ili postizbornog šenluka dobitnika.
Ko da više?
U srpskoj kulturi, kojoj i dalje nedostaju brojni zakoni, podzakoni, logika poslovanja, novac, a malo koji ministar dočeka kraj mandata… predizborno bunilo bilo je i bogomdano polje duha i lucidnih poduhvata, koji prkose učmaloj, samodovoljnoj partokratiji.
Beogradska filharmonija je, na primer, objavila, početkom aprila, Javni poziv „za prikupljanje ponuda za pružanje podrške političkim partijama, koalicijama, ili grupama građana, koje dostave potvrdu da im je prihvaćena izborna lista na republičkom ili lokalnom nivou, kao i svedočenje, ne manje od dva svedoka, overeno u opštini, da su protekle četiri godine imale više od jednog člana glavnog odbora koji je prisustvovao nekom od koncerata Beogradske filharmonije, ne računajući nastup u Ulici Strahinjića bana.“
Filharmonija na ovom tenderu nije zaradila ni suvu paru – od silnog posla, „ne manje od dva svedoka“ i „više od jednog člana glavnog odbora“, očito, nemaju vremena za sedenje u koncertnoj sali, a nekima Mocart i Betoven već sviraju privatno, na uvce.
Žestoku, pravu subverziju, međutim, izveli su dramski pisci Maja Pelević i Milan Marković, koji su se, između 13. i 21. februara, učlanili u sedam stranaka (DSS, URS, SDP, DS, LDP, SNS,
Beogradska filharmonija je, na primer, objavila, početkom aprila, Javni poziv „za prikupljanje ponuda za pružanje podrške političkim partijama, koalicijama, ili grupama građana, koje dostave potvrdu da im je prihvaćena izborna lista na republičkom ili lokalnom nivou, kao i svedočenje, ne manje od dva svedoka, overeno u opštini, da su protekle četiri godine imale više od jednog člana glavnog odbora koji je prisustvovao nekom od koncerata Beogradske filharmonije, ne računajući nastup u Ulici Strahinjića bana.“
Filharmonija na ovom tenderu nije zaradila ni suvu paru – od silnog posla, „ne manje od dva svedoka“ i „više od jednog člana glavnog odbora“, očito, nemaju vremena za sedenje u koncertnoj sali, a nekima Mocart i Betoven već sviraju privatno, na uvce.
Žestoku, pravu subverziju, međutim, izveli su dramski pisci Maja Pelević i Milan Marković, koji su se, između 13. i 21. februara, učlanili u sedam stranaka (DSS, URS, SDP, DS, LDP, SNS,
|
SPS)! U nekima su („takvi nam trebaju“) odmah postali članovi saveta za kulturu, dospeli na kadrovske liste, obećana su im nameštenja u upravničke fotelje… Pošto im je DSS3, pri učlanjenju, tražio program, latili su se Gebelsovog govora Znanje i propaganda iz 1928. godine, zamenivši tri reči – umesto propagande ubacili su danas omiljeni politički marketing, umesto znanja ideje, a Hitlerovo ime zamenili imenom predsednika odgovarajuće stranke, osim u slučaju DS – Đinđićem a ne Tadićem. Svima su podneli isti „program“ i nikom od partijskih / partokratskih ideologa ništa tu nije bolo oči – ko danas čita Gebelsa?! Naprotiv, izlivali su ushićenje, slično mobilizatorskom nemačkom „novom ibermenšu“ („ovaj čovek govori ono što želim da čujem, ono što mislim…“), glatko prihvatajući retoričku ispraznost kao platformu! LDP je taj tekst čak nekoliko dana imao na svom sajtu!
Maja i Milan se, međutim, nisu na tome zadržali. Ne želeći da ustupe svoje, umetničko polje, političkoj – partijskoj |
 |
|
|
Roman Petrović, Ulica, 1920.
|
||
 |
demagogiji i manipulaciji, izveli su performans Oni žive – U potrazi za nultim tekstom4, na osnovu svega što im se događalo tokom sedam dana stranačkih inicijacija. Pošto im je jedno beogradsko pozorište obećalo, pa uskratilo salu (i taj element ubačen je u izvođenje), primio ih je Dom omladine Beograda, 8. aprila, a pozvani su i na Borštnikove susrete u Mariboru, najesen…
A šta se dogodilo sa njihovih sedam partijskih knjižica? Samo ih je DSS, par dana pošto se pročulo, ispisao. Ostali su sakrili sramotu, dakle, dvoje pisaca i dalje, formalno, imaju puno pravo da računaju sa mogućom klasom puta šest! Ionako im se pozorišni prostor sužava (u Ateljeu 212 su, na primer, oboje na „crnoj listi“ za dalju saradnju iako na ovoj sceni imaju predstave iz ranijih sezona). Ali, nisu oni od te fele.
A šta se dogodilo sa njihovih sedam partijskih knjižica? Samo ih je DSS, par dana pošto se pročulo, ispisao. Ostali su sakrili sramotu, dakle, dvoje pisaca i dalje, formalno, imaju puno pravo da računaju sa mogućom klasom puta šest! Ionako im se pozorišni prostor sužava (u Ateljeu 212 su, na primer, oboje na „crnoj listi“ za dalju saradnju iako na ovoj sceni imaju predstave iz ranijih sezona). Ali, nisu oni od te fele.
I bez imena
Ni 57. Sterijino pozorje (25. maj – 2. jun) srpski tradicionalisti više ne tretiraju. Nema zvezda, nema zvučnih, poznatih rediteljskih imena… Večernje novosti (19. maj)idu i dalje, pa u intervjuu sa poznatim rediteljem (kome je jedna predstava uvršćena u ovogodišnji izbor!) konstatuju da je reč o nekada prestižnom festivalu „čija se selekcija gotovo više i ne komentariše. Kao da su svi digli ruke od njega?“!!! A reditelj na ovu glupost odgovara: „Od tog značajnog festivala ostalo je samo ime…“ i „Ne verujem da je za selekciju potrebna neka naročita pamet ili pozorišno znanje…“
Poznati reditelj, koji pripada „sve ređoj pozorišnoj vrsti“, kako mu laskaju Novosti, ipak nije stisnuo petlju i odbio da u tom samo imenu učestvuje!
Selektorka Sterijinog pozorja, Ksenija Radulović, koja je odgledala 70 predloženih predstava, u široj javnosti „optužena“ je za hrabar (subverzivan?) izbor sedam ostvarenja u zvaničnoj konkurenciji. Ona, međutim, ne misli da je Pozorje festival najpoznatijih ili vodećih autora, ni da je reč o hrabrosti, već „o jednoj bitnoj kulturološkoj i sociopsihološkoj osobenosti naše sredine, o prilično dominantnoj matrici zasnovanoj na podrazumevanju, a ne preispitivanju…“
Odsustvo „zvučnih autorskih imena“, ona tumači kao „promenu paradigme“, potez „utemeljen na umetničkim kriterijumima“: „…Moguće je da od vodećih autora imamo posebna očekivanja, ali, bez obzira na to, kada se desi da oni naprave prosečna, ili čak u pojedinim slučajevima, ostvarenja ispod proseka, ona ipak ne treba da budu deo selekcije jednog ovakvog festivala, bez obzira na etabliranost. Na drugoj strani, neki mlađi autori potpisali su dela u kojima na zanimljiv i suveren način osvajaju prostore novih formi – možda sve te predstave nisu u potpunosti savršene i apsolutno dovršene, ali, svakako najavljuju ili nastavljaju razvoj autorskih poetika koje će u budućnosti tek dobijati potpuniji oblik (…) Zanimljivo je i očekivano, ali i vrlo indikativno, da sve veći broj veoma mladih dramskih pisaca poseže za temom socijalne krize , što nedvosmisleno svedoči o stanju u našoj zemlji. To više nisu teme koje se tiču određenih segmenata života bliskih njihovoj generaciji, od pop kulture do snalaženja u svetu, odrastanja… nego zaista duboko bolne i ozbiljne socijalne teme…“ (Politika, 19. april).
Ako je ovo predznak nekog novog, budućeg „crnog talasa“, koji je šezdesetih i sedamdesetih obezbedio visoko mesto domaćem stvaralaštvu (ali, nažalost i surovo opstruirano), da li treba da strepimo od pravovernika koji mutiraju u komesare? U trenutnom interregnumu, teško je predvideti kako će se ponašati partije – koje se kunu u departizaciju, kulturu smatraju utešnim, marginalnim resorom, ali budno motre da im se opet ne omaknu neki Maja i Milan, ili se uprskaju sa nekim Ugričićem – ako se domognu ljute trave. Koliko (ponizni) saveznik, kultura im može biti i opasna, ljuta rana. Zašto ne bi bilo obrnuto?
Poznati reditelj, koji pripada „sve ređoj pozorišnoj vrsti“, kako mu laskaju Novosti, ipak nije stisnuo petlju i odbio da u tom samo imenu učestvuje!
Selektorka Sterijinog pozorja, Ksenija Radulović, koja je odgledala 70 predloženih predstava, u široj javnosti „optužena“ je za hrabar (subverzivan?) izbor sedam ostvarenja u zvaničnoj konkurenciji. Ona, međutim, ne misli da je Pozorje festival najpoznatijih ili vodećih autora, ni da je reč o hrabrosti, već „o jednoj bitnoj kulturološkoj i sociopsihološkoj osobenosti naše sredine, o prilično dominantnoj matrici zasnovanoj na podrazumevanju, a ne preispitivanju…“
Odsustvo „zvučnih autorskih imena“, ona tumači kao „promenu paradigme“, potez „utemeljen na umetničkim kriterijumima“: „…Moguće je da od vodećih autora imamo posebna očekivanja, ali, bez obzira na to, kada se desi da oni naprave prosečna, ili čak u pojedinim slučajevima, ostvarenja ispod proseka, ona ipak ne treba da budu deo selekcije jednog ovakvog festivala, bez obzira na etabliranost. Na drugoj strani, neki mlađi autori potpisali su dela u kojima na zanimljiv i suveren način osvajaju prostore novih formi – možda sve te predstave nisu u potpunosti savršene i apsolutno dovršene, ali, svakako najavljuju ili nastavljaju razvoj autorskih poetika koje će u budućnosti tek dobijati potpuniji oblik (…) Zanimljivo je i očekivano, ali i vrlo indikativno, da sve veći broj veoma mladih dramskih pisaca poseže za temom socijalne krize , što nedvosmisleno svedoči o stanju u našoj zemlji. To više nisu teme koje se tiču određenih segmenata života bliskih njihovoj generaciji, od pop kulture do snalaženja u svetu, odrastanja… nego zaista duboko bolne i ozbiljne socijalne teme…“ (Politika, 19. april).
Ako je ovo predznak nekog novog, budućeg „crnog talasa“, koji je šezdesetih i sedamdesetih obezbedio visoko mesto domaćem stvaralaštvu (ali, nažalost i surovo opstruirano), da li treba da strepimo od pravovernika koji mutiraju u komesare? U trenutnom interregnumu, teško je predvideti kako će se ponašati partije – koje se kunu u departizaciju, kulturu smatraju utešnim, marginalnim resorom, ali budno motre da im se opet ne omaknu neki Maja i Milan, ili se uprskaju sa nekim Ugričićem – ako se domognu ljute trave. Koliko (ponizni) saveznik, kultura im može biti i opasna, ljuta rana. Zašto ne bi bilo obrnuto?
Autor/ica
