Uplakana desnica i uspavana levica

tačno.net
Autor 25.10.2015. u 13:30

Uplakana desnica i uspavana levica

Problemi su preozbiljni, a ne postoje kvalitetne i artikuisane ideje na koji način bi se oni rešavali. Glasači se godinama bave ofucanim i izlizanim nacionalnim temama, za to vreme sve više osiromašuju, a onda od populističke levice očekuju populistička rešenja socijalnih problema.

Piše: Nataša Šikić

Ovih dana Srbiju potresa novi talas nacionalnog nezadovoljstva zbog prijema Kosova u UNESCO. Naslovi u tabloidnim medijima plamte novim rasplamsanim žarom  i to kada se već činilo da je velika većina stanovništva počela da prihvata postojeće stanje gubitka suvereniteta i da je velika kosovska tema zamenjena mnogobrojnim životnim, dnevnim, egzistencijalnim i manje apstraktnim temama. Premijeru se zamera da je izneverio nacionalne interese, iako je svima jasno da je ta priča uveliko završena i pre njegovog dolaska na vlast, a interesantno je i koliki se značaj pridaje ovom događaju kada se ima u vidu činjenica da UNESCO može da bude samo garant očuvanja srpske kulturne baštine na Kosovu (to im je u opisu posla), ali iz nekog razloga u Srbiji poslednjih dana ponovo bukti bes i nacionalno nezadovoljstvo, ponovo se naglašava kako smo poniženi, poraženi, ućutkani i ucenjeni.

Srbija je još od osamdesetih godina dvadesetog veka, od tzv. „jogurt  revolucije“  u Vojvodini i govora na Gazimestanu, jedno duboko desničarsko društvo, tačnije postoji kontinuitet u preovlađujućoj desnici na društvenoj i političkoj sceni. To su znale, koristile i negovale sve dosadašnje vlasti. Milošević će ostati upamćen kao pokretač nacionalnih sukoba i ratova devedesetih, a zapravo je diskutabilno koliko je on sam bio nacionalista,  a koliko je pronašao dobar način da zemlju najlakše opljačka i iznese pare na Kipar. Znao je da iskoristi i zloupotrebi preovlađujuću desničarsku orijentaciju i nacionalizam svojih glasača. Koštunica je bio jedan istinski nacionalista, onako „iz ubeđenja“. Njegov salonski nacionalizam su iskoristili njegovi saradnici, politička i ekonomska elita u godinama nakon petooktobarskih  „promena“ da kroz sumnjivu privatizaciju i kaubojsku tranziciju preostali kapital, namerno uništene fabrike i bagatelno procenjene nekretnine, koje su radnici svojim radom godinama sticali, prevedu u vlasništvo odabrane grupice partijskih prijatelja, poznanika, omiljenih tajkuna i stranačkih tajnih sponzora. Za to vreme celo društvo je pod dirigentskom palicom dobro organizovanih medija godinama raspravljalo o Kosovu i haškim optuženicima. To su bile dve dominantne teme dok su radnici ostajali na ulici bez posla i bez ikakvog socijalnog programa. Fabrike, koje su godinama gradili i stvarali, su uništene i na njihovim parcelama su svakodnevno nicali atraktivni i preskupi stambeno-poslovni kompleksi. Danas se u Srbiji još jedino pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića bavi problematikom spornih privatizacija iz tog perioda. Koštuničin nacionalizam je kulminirao neronovskim paljenjem Beograda, lomljenjem izloga i krađom patika. Ta simbolička povezanost krađe patika i skupa posvećenom protivljenju proglašenja nezavisnosti Kosova je veoma interesantna, jer je u prethodnih osam godina, do momenta održavanja skupa ispred Skupštine sve sa zapaljivim Kusturičinim govorom o „preplašenim miševima“, zapravo cela zemlja opljačkana dok se u javnosti isključivo raspravljalo o kosovskom problemu i haškim optuženicima.

Sadašnji premijer je potekao iz nacionalističkih i desničarskih redova (ko je zaboravio tu fazu u njegovom političkom životu može da se podseti gledanjem snimaka na You Tube), čudne su te njegove metamorfoze, psihičke i fizičke transformacije, ali uglavnom ono što danas gledamo je više jeftina demagogija i populizam, nego neko istinsko i istrajno desničarenje. Dovoljno je bilo da se pojavi žuta patkica na Savi koja će ga ometati, makar samo verbalno, u realizaciji megalomanskog projekta zidanja Skadra na Savi i dok ona postoji svi narodi u okruženju mogu biti bezbrižni. On prosto mora da ima nekoga na koga je kivan i sa kim će se svađati, bilo da je to u unutrašnjim monolozima, pred kamerama ili u Skupštini. Kada tako nešto postoji i kada je aktuelno onda se ne javlja ni nacionalizam, čak ispadne i civilizovani gospodin u raspravi sa susedom Milanovićem, a sve zahvaljujući žutoj patkici koja je sada target neprijatelj.

O Tomislavu i njegovom nacionalizmu bi bilo neozbiljno govoriti, jer naš predsednik ima određenih kognitivnih poteškoća da shvati vreme i svet u kome živi. Teško da mogu ozbiljno da se shvate ideološki stavovi jednog čoveka koji veruje u Tarabićeva proročanstva i njihovu naučnu validnost i koji je ubeđen da je rimski imperator rođen u Srbiji.

Paralelno sa desničarenjem nakon ratova devedesetih i nesposobnosti suočavanja sa njima desiće se i jedan jako loš potez sa dalekosežnijim negativnim posledicama za društvo – a to je uvođenje veronauke u osnovne i srednje škole. Tada počinju da se pojavljuju i neki loši primeri narušavanja osnovnih principa sekularne države,  pa sve do ovih poslednjih dešavanja, gotovo grotesknih i na ivici apsurda, kao što je ovo nedavno osveštavanje Vodovoda i kanalizacije u Novom Sadu o trošku poreskih obveznika. Nakon uvođenja veronauke društvo počinje sve više da se okreće ka „nacionalnim i porodičnim vrednostima“, a sve manje ka građanskim što daje prostora velikoj manipulaciji tim istim građanima. Dobar primer je stalno ponavljanje kako su izbori građanska obaveza i dužnost, a zapravo su građansko pravo.  Kod običnih ljudi u svakodnevnom govoru počinje da dominira desničarski diskurs. To su sve one priče tipa „Romkinje se razmnožavaju“, a „naše žene se ostvaruju kao majke“ (usput ako se i ne ostvare kao majke, ne moraju ni da žive). Zatim kako su „cigani karakterna osobina, prosiš kao ciganin, svađaš se kao ciganin, a Cigani su Romi, ali oni sami sebe ne zovu tako, što znači da su zapravo Cigani, kao što je čista budalaština da su Šiptari Albanci, kada oni sami za sebe kažu da su Šiptari“. Gotovo je komična situacija kada majstori i montažeri prokomentarišu kako „čokoladni odmah drpe sve što ugledaju“, a iste te majstore, ili njihove kolege snimi sigurnosna kamera kako jedni drugima kradu alat koji nije njihov, već je vlasništvo firme u kojoj rade. Brojni su i neki drugi primeri – svake godine žučno homofobno negodovanje zbog pokušaja održavanja Parade ponosa, bulažnjenje o tome kako se na taj način propagira homoseksualizam, kako je gej lobi odgovoran što se svake godine sve manje rađamo (mada tu odgovornost ravnopravno deli sa serijom „Seks i grad“), iako u svetu postoji porast broja stanovnika, ali bi bilo dobro kada bi se više Srba rađalo. Užasan je bio i primer od pre par godina kada je lokalno stanovništvo sprečavalo volontere i humanitarne radnike da azilantima dopreme hranu, vodu i lekove.

S druge strane sada je u Srbiji aktuelna priča o pojavi neke nove levice. To bi bilo sasvim u redu s obzirom na to koliko je stanovništvo u proteklih dvadesetak godina opljačkano, osiromašeno i obespravljeno da nije problematična autentičnost te nove levice. Tu postoji dvostruki problem – građani i glasači se retko okupljaju oko nekog konkretnog socijalnog problema. Ne postoji kolektivna solidarnost i pravdoljubivost. Glasačko telo jeste osiromašeno i obespravljeno i potrebno bi bilo da postoje (a ovde ne postoje) socijalni pokreti koji bi artikulisano rešavali konkretne socijalne probleme. Dobar primer takvog delovanja je aktivizam sadašnje gradonačelnice Barselone, koja je pre izbora predvodila pokret građana oštećenih hipotekarnim kreditima. Te ljude su banke izbacivale na ulicu, iako su na primer otplaćivali 15 ili 20 godina stambeni kredit i onda više nisu bili u mogućnosti da otplate preostalih pet godina, jer su zbog krize ostali bez posla. Oni su automatski ostajali bez nekretnine, iako su odavno bankama otplatili glavnicu. Međutim, dobrom organizacijom su uspeli da izvrše ogroman pritisak na finansijski sistem, banke su posustale u svojim nerealnim zahtevima i promenile uslove, iako su do tada izgledale nedodirljive i višestruko pravno zaštićene.

Postoje  neki indikatori da bi ta nova levica, koja inače još nije ni stvorena formalno, bila još jedan, već više puta viđeni, oblik populizma i jeftine demagogije, šećerna vodica i šarena laža, nešto kao novi hleb za tri dinara. Mnogobrojni su realni problemi koji zahtevaju konkretna rešenja i predloge – od već pomenutih radnika koji su bili žrtve spornih privatizacija pa do najnovijeg spornog ugovora  i na brzinu donetog  lex specijalisa u vezi sa projektom  „Beograd na vodi“. Potencijalna (još zvanično neoformljena) levica za to vreme piše Manifest koji slobodno može da se protumači i kao manifest lepih želja. Podjednako realno i u praksi ostvarivo bi bilo i kada bi dodali da  „mi, osiromašeni, poniženi i obespravljeni ne želimo da ostarimo nikada“. Osim tanke ideološke pozadine i nepostojanja građanske svesti o potrebi rešavanja socijalnih problema, postoje i ozbiljni problemi u vezi sa liderom takve buduće levice. Ukoliko je ta osoba trenutno u samom vrhu  jedne opozicione stranke (koja se totalno raspada, ali to nije tema), a koju glasači percipiraju kao izuzetno odgovornu za trenutno nimalo zavidno stanje u kome se nalaze država i društvo, i dalje je na lagodnoj poziciji poslanika opozicije u Parlamentu, a svakodnevno drugi ljudi najavljuju osnivanje nove stranke leve orijentacije – onda je to u najmanju ruku neozbiljno, ako ne i nemoralno. U istoj je političkoj poziciji kao što je bivši ministar iz redova socijalista bio u ljubavnoj i bračnoj kada je otvoreno tvrdio da voli i suprugu i Bekutu. Osim nedostatka kredibiliteta (verujem da bi se popularnost nekako i namakla dobrim spinovanjem) postoji i problematika osipanja glasova, tačnije osipanje glasova je već u najavi, jer do tada mogu da se pojave ozbiljni i nekompromitovani ljudi na političkoj sceni, a komičnost je zagarantovana – od Che faze „Dnevnika jednog bicikliste“  pa do izjava za štampu u fazonu Scarlett i Gone with the Wind „misliću o tome sutra“.

Problemi su preozbiljni, a ne postoje kvalitetne i artikuisane ideje na koji način bi se oni rešavali. Glasači se godinama bave ofucanim i izlizanim nacionalnim temama, za to vreme sve više osiromašuju, a onda od populističke levice očekuju populistička rešenja socijalnih problema.

tačno.net
Autor 25.10.2015. u 13:30

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija