Uskrsnuće kuma Đoke

Autor/ica 👤Slobodan Dukić 17.4.2017. u 20:23

Izdvajamo

Zato sam zlotvori ustao iz jame da vam to kažem. Digao se iz gomile kostiju da vas pitam kome smo se takvim ljudskim i čestitim životom zamerili. Zašto ste došli da na silu prekinete naše težačke živote ispunjene malim običnim radostima. Zašto ste nam, umesto ljubavi i poštovanja, doneli vreme zla?

Povezani članci

Foto: Flickr

Ne trpim teror nad svojim narodom. Ne trpim teror svog naroda nad drugim.
Alija Zećaj, Albanac sa Kosova

Digao sam se iz tame ove jame, u koju ste me bacili prerezana vrata, zajedno sa komšijama Albancima, da vam kažem da smo mi sa njima ista krv, isto meso, isto ljudsko pleme. Vama, što ste lica sakrili da terazije pravde ne izmere težinu vašeg zločina, poručujem ma ko ste i da ste, bio sam kum stotini albanskih familija. Čovek je čoveku – kum Đoka, govorili su. A onda kad su utihnule daire i prestalo svadbeno veselje, na kojem sam sedeo u vrhu sofre, kukavički ste noću upali u selo. Smeh i radost zamenio je vrisak. Bila je to krvava svadba.

Moja žena Stana, moja tri sina i ja kršten imenom Đorđe, bili smo jedini Srbi u selu. U mahalama oko nas bilo je stotinu albanskih familija. Kad bih prolazio putem deca su radosno zamnom uzvikivala: Eno ide kum Đoka. Stariji bi izlazili ispred kuća i svraćali me na kafu i ratluk. Oni su bili islamske veroispovesti. Ja hrišćanin pravoslavne vere. I njima i meni orlovi su bili znamenje junaštva i čestitosti. I njihov crni i naš beli. Te ptice na krilima su nosile ljubav i prijateljstvo. Nisu to bile orlušine koje su krvlju pomokrile naše i njihove zastave. Naša deca znala su napamet stihove iz pesme Boro i Ramiz. Srbinu i Albancu. Partizanima koji su zagrljeni poginuli od fašističkog metka: Jedno smo nebo. Dva lista iste grane. Dva kamička iz iste rijeke. Dva tijela iz iste krvi… Jedna smo lasta. Ja njeno desno krilo. Ti njeno lijevo krilo… Najmlađe smo podučiavali da je Miloš Obilić junak koga smo zajednički slavili. Da smo se zajedno borili protiv turskih osvajača. Moja deca govorila su albanski. Njihova srpski.

A kad su deca stasala za udaju i ženidbu zajednički smo se radovali. Spremali svadbe. Svi su me u selu zvali kum Đoka. Moju ženu kuma Stana. Moje dečake kumčići. Uistinu, nekim sam bio pravi kum na svadbama. Drugi su me tako zvali jer su moja kola, moja zaprega bili najlepši u selu. Njima sam vozio mnoge neveste u mladoženjinu kuću. Za mene je to bila posebna čast, kad bi mladoženjin otac došao kod mene da me zamoli da budem na čelu svadbe. Takva molba se ne odbija. I ne naplaćuje. A kad bi osvanulo svadbarsko jutro ustajao sam u zoru. Da spremim moja crvena kola za kićene svatove. Živeo sam život sa Alijom, Kadrijom, Azemom… Radovao se njihovim radostima. Tugovao sa njihovom tugom.

Zato sam zlotvori ustao iz jame da vam to kažem. Digao se iz gomile kostiju da vas pitam kome smo se takvim ljudskim i čestitim životom zamerili. Zašto ste došli da na silu prekinete naše težačke živote ispunjene malim običnim radostima. Zašto ste nam, umesto ljubavi i poštovanja, doneli vreme zla?

Crvena kola

Ova izmaštana priča nastala je na osnovu kazivanja dr.sc. Husnije Bitićija, pisca knjige Kosovo i Albanci u razgovoru o svadbarskim običajima na Kosovu. Prema njegovom kazivanju čovek koga su Albanci zvali kum Đoka bio je jedini Srbin u selu Banja, u opštini Suva Reka. Kum Đoka, kako su ga zvali, imao je dobra gvozdena kola. I dva konja. Po tamošnjim svadbarskim običajima takva zaprežna kola pokrivala su se se crvenim ćilimima. Spreda i otpozadi ova kola bila su pokrivena čaršafima. Njihova boja nije se mnogo razlikovala od boje ćilima. Zato su ih zvali Crvena kola. Njima je u selu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka svadbu predvodio kum Đoka.

Jedne noći u kasno leto, ispričao nam je Husnija Bitić, l998. godine kum Đoka je nestao. Njegovi posmrtni ostaci, zajedno sa kostima nekolicine meštana, pronađene su u jami udaljenoj od sela dvadeset kilometara. Ko je ubio mirne meštane sela Banje, ne zna se. Zasad.