Vladimir Arsenijević: Scenografija za zaborav genocida

Povezani članci

• Tikve bez korena
• Marinko Čulić: Ko će pobjediti u sukobu Josipović vs. Milanović?
• Svjetski domovinski rat
• Sloboda koja garantira sekularizam
• Pomalo uzaludna priča
• Ovi ljudi više ni lagati ne znaju

Višegrad danas, na žalost, nije više grad Ive Andrića koliko grad Milana Lukića i nijedan pseudograd u njegovom dnu, ma kako ga nazvali, nijedna slična kulisa u slavu zloupotrebljenog pisca to, na žalost, baš nikada neće promeniti, naprotiv.

Serbia? O Serbska? Ma chi se ne frega?

Dogodilo se to u subotu 19. januara 2013. godine na proverbijalnom crvenom tepihu ispred monumentalnog zdanja „Palate predsjednika Republike Srpske“ u Banja Luci. Monica Bellucci, ta svakako najzanosnija i po mnogima najveća evropska glumica naših dana, napravila je, u društvu svojih vidno uzbuđenih domaćina, Milorada Dodika i Emira Kusturice, a pred čitavom masom okupljenih novinara, fotografa i obožavatelja, nezgodan lapsus istakavši da joj je drago što je po prvi put, kako je rekla, „in Serbia“.

Nakon kratkog i naelektrisanog trenutka koji je po toj njenoj (frojdovskoj?) omašci usledio, Kusturica se potrudio da je brzo i diskretno ispravi. Poput ličnog inspicijenta, došapnuo joj je uz galantan osmeh: „In the Republic of Srpska.“

Monica Bellucci se okrenula prema njemu. „That’s too difficult to say“, objasnila mu je kratko.

Sa sebi svojstvenom neposustajućom upornošću, međutim, Kusturica je, ne skidajući osmeh s lica, ponovio, ovaj put znatno razgovetnije: „Re-pu-blic-of-Srp-ska.“

Željeni rezultat je, ipak, izostao. Monica Bellucci je, nakon jednog zamišljenog „hmmm“, jednostavno nastavila tamo gde je stala glatko proklizavši kroz tu lokalnu lingvističko-političku zavrzlamu u koju se upetljala iako s njom nema ama baš ništa zajedničko, a time – razumljivo je – niti volje a ni bilo kakvog razloga da je raspetljava.

Tom njenom nespremnošću da lomi jezik i zamara mozak ne bi li bolje razumela ono što je očito procenila kao sitnu i teško izgovorljivu razliku, međutim, inicirana je lančana eksplozija uglavnom izuzetno predvidivih medijskih reakcija širom čitavog našeg regiona. Sve to nam je još jednom dokazalo da stvari ovde kod nas funkcionišu u skladu s dobro poznatim predividivim obrascem i da je sve u savršenom i krajnje deprimirajućem redu u najboljem od svih svetova.

Kao da to već unapred nismo znali.

Istu priliku Monica Bellucci iskoristila je da tu, u Banja Luci, najavi predstojeću saradnju s Emirom Kusturicom. Radi se, kako smo saznali, o filmu pod naslovom „Ljubav i rat“ čije snimanje počinje u maju i koji se već gromoglasno najavljuje kao prvi igrani film proizveden u Republici Srpskoj koji će se pojaviti na Kanskom festivalu. I sad, na stranu šta ja mislim o pompeznosti tog naslova, daleko važnije pitanje glasi nije li etički problematična ili pak pročišćujuća već sama činjenica da Republika Srpska i njen Predsednik finansiraju snimanje jednog filma koji će govoriti o – pretpostavljam – stravičnom nasilju, masakrima, genocidu i organizovanom etničkom čišćenju koje su bosanski Srbi širokogrudo potpomognuti od strane Srbije tokom devedesetih godina izvršili nad bošnjačkim i drugim nesrpskim stanovništvom u BiH?

I ne bi li, u tom smislu, „Ljubav i genocid“ ipak bio prikladniji naslov?

Ili je taj novi Kusturičin film ipak o nečemu drugom?

Sama Monica Bellucci, koja će u njemu igrati glavnu ulogu (glumački partner najverovatnije će joj, saznali smo, biti sam Kusturica) obavestila nas je da je reč o „ljubavnoj priči koja se događa u sred rata“.

Ali, kako smo toliko smo mogli da zaključimo i sami, i to s popriličnom pouzdanošću, na sreću još smo saznali i da je reč o filmu „s mnogo nasilja ali istovremeno i prilično poetičnom“. Kao i da će ona, Monica Bellucci, u njemu glumiti – „Srpkinju“.

A to je, složićete se, već nešto.

Važno je zvati se Sudbin

„I go to bakeries all day long, there’s a lack of sweetness in my life“, dvostih je iz pesme „Hospital“ Jonathana Richmana i njegovih Modern Loversa iz 1971. godine, jedne od možda najtužnijih ikad napisanih tekstova o nemogućoj ljubavi.

Nekako tačno mesec dana pre Monice Bellucci, i ja sam – zahvaljujući ljubaznom pozivu Sudbina Musića – kratko boravio u delu Bosne i Hercegovine koji danas nazivamo Republikom Srpskom.

Ili, što bi rekao Emir Kusturica: „Re-pu-blic-of-Srp-ska.“

Nalazio sam se, preciznije, u Prijedoru, gradiću u severozapadnoj Bosni, na reci Sani i pod legendarnom Kozarom. Bilo je prvo jutro nakon dugo najavljivanog smaka sveta i kraja vremena koji se, na sreću ili avaj, ipak nije dogodio. Sedeo sam sa Sudbinom u kafeu prijedorskog hotela ingenioznog naziva – „Prijedor“, jednog od onih preogromnih hotela-nebodera koji su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka nicali u mnogim mestima bivše Jugoslavije da bi onda uglavnom bivali ostavljani da beznadežno kopne, neki, poput hotela „Prijedor“ na desnoj obali Sane, sve do današnjih dana.

Ima, tako, života kojima nedostaje slatkoće zaista, razmišljao sam dok se dobro poznata tužna melodija Richmanove pesme neprestano vrtela u mojoj glavi. A ako vam se kojim slučajem dogodilo da ste se na ovom svetu zatekli u koži prijedorskog Bošnjaka šanse za to su vam se pre dvadesetak godina automatski umnožile u beskonačnost i dovele u pitanje i sam vaš život. Moj domaćin i sagovornik tog sumornog i sivog poznodecembarskog jutra, tridesetosmogodišnji Sudbin, čovek neobičnog imena i još neobičnije sudbine, upravo je to: Bošnjak iz Prijedora.

Morali biste da budete Monica Bellucci, verujem, pa da ne shvatite o čemu govorim. Stvarnost u kojoj živimo mučna je do bola ali i jednako nemisteriozna. Stravičan masakar nad prijedorskim Bošnjacima izvršen 1992. godine doveo je ovaj inače miran i ni po čemu izuzetan gradić na neslavno treće mesto po razmerama zločina počinjenog nad civilnim stanovništvom u ratu u BiH. U tom smislu, Prijedor zaostaje samo za Srebrenicom i Sarajevom. Pored činjenice da su jedino tu Bošnjaci bili primorani da, pored bele zastave kojom su bile obeležene njihove kuće, nose i bele trake oko ruke, i to uprkos zastrašujućim istorijskim reminiscencijama, ili možda baš zbog njih, za samo nekoliko majskih dana devedeset i druge, u Hambarinama, Kozarcu, Čarakovu i Zecovima ali i u samom centru grada, kao i u ozloglašenim lokalnim logorima Trnopolje, Keraterm i Omarska, živote je izgubilo preko 4.000 tada većinskih Bošnjaka i oko dve stotina Hrvata, dok je praktično čitavo nesrpsko stanovništvo ovog gradića prognano u slavnoj i vrhunski izvedenoj kampanji etničkog čišćenja, tom velikom ponosu današnje Republike Srpske na čijim je temeljima ona uostalom, i nastala. Idealan prostor za snimanje jednog epohalnog filma o „ljubavi i ratu“, zaista.

„Dobro“, ispravio se brzo, „sad je više nema ali tu je tada stojala ta jedna stara kuća koju je on kupio i u kojoj je živio sa ženom. Kad je krenuo masakr, srpska vojska išla je ulicama i ubijala sve redom – između ostalih pokupe i njega. A valjda je on pokušao da im pobjegne pa su ga tu uhvatili, u ovoj bočnoj ulici, i bacili ga baš s vrha ovog hotela gdje mi sjedimo.“

Zaćutavši, Sudbin je tad spustio pogled na svoj polupojedeni kolač. Suzdržao sam se od pitanja koje mi je stajalo na samom vrhu jezika – šta se dogodilo s Kemalovom ženom. Posmatrao sam ga kako malenom viljuškom pažljivo zahvata još jedno pozamašno parče i stavlja ga u usta s vidnim uživanjem.

There’s a lack of sweetness in my life, brujao je glas Jonathana Richmana u mojoj glavi.

Gradovi

Negde tokom popodneva 19. januara 2013. Monica Bellucci je, i dalje u Kusturičinom društvu, iz Banja Luke helikopterom prebačena u Višegrad gde su zajedno obišli njegov mega-projekat u nastajanju, tzv. Andrićgrad ili Kamengrad, na koji je reditelj, razumljivo ili ne, izuzetno ponosan. Monica Bellucci je, po sopstvenom priznanju, ostala apsolutno fascinirana tim budućim hramom književnosti i kulture, privatnog preduzetništva i blaženog zaborava, i to toliko da je poželela da se u njega vrati i ponovo ga pogleda na miru, što joj je par dana kasnije ljubazno omogućeno.

Nemam nikakve dokaze ni za šta, naravno, ali, evo, slobodno ću ovde pretpostaviti da – nije.

Kusturica, reklo bi se, smatra da je, sve u svemu, neukusno i nezgodno ovako uglednim i srazmerno osetljivim gostima prepričavati takve morbidne priče a i uopšte negovati te konkretne uspomene. Sve koji misle drugačije od njega svrstava u zbirnu imenicu „narikače“. Takav mu je smisao za humor, šta ćemo. Osećaj za etiku takođe. Zbog svega toga njegov Andrićgrad tj. Kamengrad podno Višegrada jedna je zastrašujuća laž bez premca. Revizionistički kič najviše klase. Višegrad danas, na žalost, nije više grad Ive Andrića koliko grad Milana Lukića i nijedan pseudograd u njegovom dnu, ma kako ga nazvali, nijedna slična kulisa u slavu zloupotrebljenog pisca to, na žalost, baš nikada neće promeniti, naprotiv.

Ali kako ništa od svega toga, prirodno, Monica Bellucci naprosto nije mogla da zna, utoliko i nije čudno što je – „ostala fascinirana“.

Dan se, uostalom, lagano bližio kraju a valjalo je stići do Srbije, cilja ovog njenog neobičnog i interesantnog putovanja. Glavni razlog njene posete, uostalom, i jeste bio ovogodišnji, šesti po redu festival filma i muzike Kustendorf koji se tradicionalno održava u Drvengradu – Kusturičinom originalnom gradu na Mokroj gori – na kom je ona ove godine bila glavna zvezda. Prelepa i u četrdeset osmoj godini života toliko da naprosto oduzima dah, Monica Bellucci je neprestano ostavljala utisak kao da je odnekud van ovog sveta. Pa ipak, mnogi koji su je sretali ostajali su impresionirani njenom srdačnošću, neposrednošću i nezahtevnošću. Ja bih rekao da je naprosto reč o samokontroli pretvorenoj u jedan broj odluka kojih se Bellucci strogo pridržavala. Kao da je, dolazeći u ove naše zabiti bogu iza nogu, slavna glumica odlučila da ne bude baš nimalo distancirana niti izbirljiva. Čak joj se i Milorad Dodik, onako nezgrapan, učinio kao „veoma duhovit, šarmantan i energičan čovek“ a jednako tako i srpski premijer i prvi policajac Ivica Dačić s kojim se susrela na Mećavniku. Dačić, nekadašnja uzdanica i klon Slobodana Miloševića, danas lider reformisanog SPS-a poznat po političkoj žilavosti ali i intelektualnoj nezgrapnosti i nedostatku svake elokventnosti, slavnoj glumici poklonio je kvintesencijalni srpski poklon – lošu kopiju freske „Beli anđeo“ iz manastira Mileševa u veoma ružnom ramu a Bellucci je i tada ostala na nivou mehanički zahvalivši „premijeru na lepom poklonu i gostoprimstvu koje sam doživela ovde u Srbiji“.

Pa sad vi recite!

Videlo se, međutim, da, istina, ne zna šta bi sad baš s tom impozantnom slikom ali da joj je barem drago što se konačno nalazi na bezbednijem tlu, tu gde konačno može slobodno da kaže da je „in Serbia“ a da pri tom i dalje bude sasvim sigurna da time neće opet nešto zabrljati.

Ljubav i rat

Mesec dana ranije, onog sumornog poznodecembarskog jutra i prepodneva u Prijedoru, prvog nakon smaka sveta koji se, eto, nije dogodio, vreme je nenormalno brzo odmicalo u kafeu hotela „Prijedor“ na desnoj obali Sane. Pojela ga je Sudbinova duga ratna priča. Nemam ovde više prostora, a da budem iskren ni volje, da vas upoznajem s detaljima. Koordinate uglavnom znate. Ostatak slobodno pretpostavite sami.

Nisam ni ja, uostalom, imao vremena da je saslušam baš skroz do kraja – tu Sudbinovu priču. Takve priče, uostalom, po pravilu spore su i mučne, ponekad i dosadne, svaki se detalj u njima, dok traju, čini esencijalnim, ništa se ne propušta, a tek kad prođu i kad tišina ponovo zabruji, na površinu izroni njihova grozna običnost, njihova poražavajuća opštost, i poništi ih skroz jer one se nikada ne događaju same, i sve do jedne beznadežno liče jedna na drugu, sa svojim smrtima i svojim stradanjima, svojim streljanjima i klanjima, logorima i izbegličkim centrima, svojim strahovima, bekstvima i potucanjima i svakojakim demonima. Nema u njima, na žalost, baš ničeg epohalnog. Nisu one prava građa za filmove o „ljubavi i ratu“.

Što se mene tiče, morao sam da požurim do prijedorske autobuske stanice da ne zakasnim na autobus koji je u podne preko Hrvatske išao prema Beogradu. U toj žurbi, potpuno sam zaboravio da kupim bilo kakvu hranu iako tog dana ništa osim dve duple kafe i nekoliko cigareta zapravo nisam uneo u sebe. Da stvar bude gora, autobus se, čim smo iz Bosne i Hercegovine prešli u Hrvatsku zaglavio u neviđenoj saobraćajnoj gužvi zbog predstojećih božićnih praznika koja se protezala kilometrima, sve do samog graničnog prelaza sa Srbijom, a baterija na mom mobilnom telefonu uskoro se istrošila i telefon se isključio. Svetlo iznad moje glave nije radilo tako da nisam mogao da čitam pa sam beskrajnim satima sedeo u mraku autobusa žmirkajući prema crvenim i belim svetlima nepregledne široke reke automobila, kamiona i autobusa zaglavljenih na vijugavoj cesti i trpeo krčanje skvrčenog želuca i creva razmišljajući o Sudbinu, da, razmišljajući o Sudbinu Musiću i njegovom neobičnom imenu i njegovoj neobičnoj sudbini i onoj velikoj čokoladnoj torti koju je jeo tog jutra. Pevušio sam pri tom u sebi onaj dvostih iz pesme „Hospital“ Jonathana Richmana.

Ali zlokobno krčanje u mojim crevima nije od toga prestalo. Samo sam, nakon svega, bio još i umoran i tužan.

I jako mi se jelo nešto slatko.

Tekst je, uz dozvolu autora, prenet iz Jutarnjeg lista