Vladimir Mušicki: Država kao neprijatelj broj 1

tačno.net
Autor 11.6.2014. u 09:39

Izdvajamo

  • Da bi došlo do bilo kakve društvene promene, dakle, identitet mora da se menja. Sa promenom identiteta dolazi i promena odnosa prema državi. A to je veoma teško kada svaka aktuelna i bivša vlast, umesto da proizvodi i podržava nove diskurse, samo održava i na sve inventivnije načine reprodukuje stare obrasce mišljenja i delanja.

Povezani članci

Vladimir Mušicki: Država kao neprijatelj broj 1

Kako ljudi na bivšim jugoslovenskim prostorima shvataju državu? Na koji način se država percipira? Da li je to zaista servis građana koji omogućava uređen i organizovan život ljudi koji žive u njoj ili represivni mehanizam osmišljen da na štetu tih istih građana koji je konstituišu održava parazitsku vladajuću ekonomsku klasu?

Piše: Vladimir Mušicki

Jedan smer analize, onaj najčešći, je analiza društvenih i političkih procesa koji održavaju i reprodukuju trenutno političko stanje. Ali šta biva kada se smer analize promeni: kada pokušamo da sagledamo aktuelne društvene procese iz perspektive psihologije pojedinca, odnosno osobe bez koje bi ovi procesi bili nemogući, to jest, nepostojeći?

Čini se da se na bivšim jugoslovenskim prostorima država percipira skoro isključivo kao proizvođač i instrument moći. U tom smislu, odnos pojedinca prema državi je krajnje ambivalentan: s jedne strane, država se kao oaza i fabrika autoriteta obožava skoro kao metafizički entitet; s druge strane, postoji jaka distanca i prezir prema toj istoj državi, koja se vidi kao nepravedan mehanizam vlasti usmeren protiv individue.

Moja teza je da su obe, dijametralno suprotne percepcije, neophodne da bi se održavala jedna te ista konstrukcija stvarnosti, i da bez jedne nema ni one druge.

Naime, država koja se gleda kao metafizički entitet je mesto u kome se stvara moć vladanja nad ljudima i, kao takva, ona je nedodirljiva. Pojedinac je ne može povrediti ili srušiti, a u mnogim slučajevima ni preurediti. Ona je monolitna tvorevina koja ne podnosi reviziju. U toj fabrici moći samo se usavršavaju nove tehnologije vladanja i naređivanja tj. uređivanja društva na način koji nema nikakve veze sa našim pojedinačnim životima. Mi ne možemo uticati na te tehnologije nikako i nikada. Država ima nešto što mi nemamo—sposobnost da upravlja drugim ljudima, da ih drži pokorne, da proizvodi dominantne diskurzivne prakse i da ih održava u vremenu.

Upravo takva vrsta obožavanja središta moći je izvor jakog otpora i prezira. Pošto percepcija autoriteta koji je toliko moćan i nedodirljiv može da proizvede jak strah i osećaj gubitka kontrole (zajedno sa osećanjem niže vrednosti i bespomoćnosti), pojedinac će morati nekako da približi sebi taj nedodirljivi aparat vlasti i diskredituje ga. U tome mu, naravno, pomažu svakodnevne političke afere, pronevere, krađe i sveopšti javašluk u javnim ustanovama. Država kao instrument moći je takođe i represivni mehanizam koji svakodnevno “izmišlja” i sprovodi nove namete i poreze, nove regulative i ograničenja, koje pojedinac mora nekako da “izvrda” i nasamari. Tako, merilo lične vrednosti postaje snalažljivost i sposobnost eskiviranja pravila u okviru pravila, dakle devijacija kulturološkog i zakonskog kanona u okviru dozvoljenih granica.

U odnosu sa državom dobijamo i identifikaciju sa nečim što je veće, jače i moćnije od nas, izvor sigurnosti i stabilnosti, ali i predvidljivosti. Ovo je pogotovo važno u društvima u kojima su siromaštvo, beda i neprestana ekonomska kriza svakodnevne pojave. Uz pomoć nacionalne identifikacije kao mehanizmom konzumacije te moći na ličnom nivou, pojedinac u ovakvom modelu održava relativno stabilnu sliku sebe i sveta u kome živi, i pravi balans između ličnog i grupnog identiteta (“ja kao pripadnik nacije razlikujem se od pripadnika svih drugih naroda po nekim važnim karakteristikama”).

Država je takođe i ista ona birokratska zavrzlama sa kojom se svakodnevno susrećemo na šalterima raznih službi. Pored toga što je metafizički entitet koji se obožava i poštuje, država je i veoma prizemna i prozaična pojava koju susrećemo svaki dan u komunikaciji sa činovnicima i zaposlenima u državnom aparatu. Ambivalencija u našem odnosu prema državi tu ponovo dolazi do izražaja: mi znamo da državu ne možemo pobediti, ali pokušavamo na sve načine da je “zaobiđemo” i da isteramo pravdu zaobilaznim sredstvima.

Sve svemu, državu ne možemo pobediti, ali je možemo nasamariti; moramo je obožavati, ali i prezirati u isto vreme, kako bi sačuvali vitalni osećaj jastva i kontinuiteta našeg bivstovanja. Atraktivnost državne moći i prezir prema toj istoj moći proizvodi autoritarni diskurs u kome jedna suprotnost (želja za moći/vlasti) ne može da postoji bez onog drugog (prezir i otpor prema istoj). Ako želimo da promenimo jedno, nužno se menja i ovo drugo. I tu dolazimo do srži problema.

Doživljavati državu kao servis građana koji treba da omogući okvir u kome oni mogu da žive, posluju i razvijaju svoje potencijale, može zvučati kao lepa i privlačna ideja. Ali ona je direktan izazov i pretnja goreopisanom shvatanju države i odnosa prema njoj. Ona zadire u temelje takvog ličnog i grupnog identiteta, koji je, u suštini, veoma autoritaran. Država kao servis građana ruši autoritarnu sliku sebe i sveta u kome živimo i zahteva novu vrstu agensnosti, ali i odgovornosti za sopstveni život. Pojedinac u ovom modelu ne uspostavlja više ambivalentan odnos prema državi (metafički entitet/svakodnevna prozaična pojava), već sa jednog mnogo pragmatičnijeg stanovišta ograđuje svoj privatni prostor i ne dopušta da mu se u njega iko meša, pa ni država, osim ako to nije nužno i apsolutno neizbežno.

Tako bi država zaista bila samo jedan veliki servis koji bi trebalo da olakša naše živote, a metafizičke implikacije, zajedno sa potrebom da se sistem “izigra” ili “zaobiđe”, bi uveliko nestale.

U trenutnom stanju, ovakav model nije moguć, jer verovatno stotine godina razvoja određenih diskurzivnih praksi koje su konstituisale ovakav ambiguitet stoje iza nas. Promena takvih praksi znači ujedno i promenu percepcije samog sebe, svakog od nas, i to na mnoge sržne i važne načine.

Na površini, revolucionarni događaji poput pada Berlinskog zida i njihove implikacije po države nastale na jugoslovenskom prostoru, kao da su donosili dramatične promene. Ali sa stanovišta konstrukcije ličnog i grupnog identiteta, postojao je samo napor da se taj identitet održi monolitnim i nepromenjenim, sa minimalnim prilagođavanjima. Na taj način, lako je objasniti kako su bivši komunisti i ateisti postali najveći nacionalisti i vernici, a dojučerašnje opozicione vođe, koji su se borili protih oligarhije, veoma brzo transformisali u oligarhe i politikante. Dalje, jasno je kako je takav model ponašanja, koji možda ne bi “prošao” u drugim zemljama, uspeo da pronađe svoj put na ovom prostoru. Ambivalentan odnos prema državi kao izvoru moći se nikada nije menjao. Država je bila i ostala predmet obožavanja i neprijatelj broj 1, istovremeno. Simboli, ideologije i imena su se mogli menjati, ali diskurzivne prakse koje su održavale lični i grupni identitet ostale su veoma slične.

Da bi došlo do bilo kakve društvene promene, dakle, identitet mora da se menja. Sa promenom identiteta dolazi i promena odnosa prema državi. A to je veoma teško kada svaka aktuelna i bivša vlast, umesto da proizvodi i podržava nove diskurse, samo održava i na sve inventivnije načine reprodukuje stare obrasce mišljenja i delanja.

 

 

 

 

 

tačno.net
Autor 11.6.2014. u 09:39

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija