Volim devetdesete

Autor 7.10.2011. u 12:32

Volim devetdesete

“To zadržavanje, permanentno čekanje, jeste i jedina
 vrednost koju nam je Evropa ponudila. Jer, dok su se
 devedesetih, na primer, penzije u pošti čekale
u neredu, u stalnoj svađi ko je stigao pre koga i ko je
sledeći na redu, sada su tu žute linije, radnici
 obezbeđenja i ekrani sa kojih se emituju reklame gde
 su svi lepi, nasmejani i imaju sve zube
, oči i uši.”

 

 

Pavle Ugrinov, jedan od klasika srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka, objavio je u osvit devedesetih roman „Tople pedesete“. Beše to deo mozaika kojim je Ugrinov oslikavao gole zidove nikad završenog hrama posvećenog besklasnom društvu svih naših naroda i narodnosti koji samoupravljaju nesvrstani i kunu se Titu da, čak ni ušljemani, neće skrenuti sa njegovoga puta.

Dobar deo tog puta se i zvao Autoput bratstva i jedinstva, koji su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih gradili i omladinci na radnim akcijama, koje su bile istinski brend naše tadašnje etno turističke ponude. Devedesetih su akcijaška odela razdužena, a zadužene vojne uniforme i oprema, uključujuči i famozni komplet za izlazak u grad: maramica, igla i konac.

U gradove se, međutim, mnogo više ulazilo a saobraćaj je, devedesetih, uprkos sve upornijoj epidemiji smrti bio itekako živ; prvo prođe kolona tenkova, onda naiđe kolona izbeglica…

Ako su pedesete bile tople, za devedesete se može reći da su bile top(les).

Em nije prestajalo da gruva, ili što bi u Sarajevu rekli šuka, em smo se pretvorili u dibidus golaće, kojima su od vekovnih ognjišta preostale tek gaće.

Ugrinov je pisao i o tim, najnovijim, a opet, poslednjim godinama sasvim bertolučijevskog „Dvadesetog veka“. Njegovi dnevnički zapisi, naročito oni posvećeni mesecima NATO bombardovanja, ili kako bi u Nišu rekli bembanja, jesu prvorazredno svedočanstvo o drugorazrednoj egzistenciji u trećerazrednoj stvarnosti koja nikako nije pristajala da putem tranzicije ostane samo ružan san.

Nije pomogao ni Peti oktobar, jer smo sopstveno potucanje od potrošene, do u tančine oblizane konzerve socijalizma do još neotpakovane velike čokolade kapitalizma shvatili kao posrbljeni rimejk Kjubrikove „Odiseje u svemiru“.

I dalje, dakle, tvrdimo da je centralni kompjuter pokvaren i da se samo zbog toga još uvek ponašamo kao majmuni. A onaj tajanstveni obelisk nas je oduvek podsećao na nadgrobni spomenik kome samo nedostaje porcelanska fotografija pokojnika, njegovo ime, prezime, jedinstveni matični broj građanina, PIN kod njegove kreditne kartice, te neki kratak dirljiv tekst i spisak onih koji podižu mermerni spomen.

Za sada su kandidati za nacionalnog pokojnika Đinđić i Milošević, ali pošto smo poznati kao trpeljiv narod, računam da ćemo izdržati taman koliko treba da se u večna lovišta presele Lepa Brena ili Ceca, pa da konačno odemo kod klesara, kupimo vence, ispečemo pite, na ražanj natakarimo vola i u velikom broju, redu i miru dođemo na sopstvenu sahranu.

Jer, umesto Štrausovog valcera u našem kosmosu trešti turbo-folk, a umesto svemirskih brodova i čamaca, po zvezdanom nebu se obrću-okreću lavori, škafovi i ostali predmeti iz širokog asortimana PVC galanterije koja se najpovoljnije može nabaviti duž starog novosadskog puta u dućanima Stare i Nove Pazove.

Ako su pedesete bile tople, devedesete su dakle bile toplistne.

Nas pesma nije održala, već zadržala.

To zadržavanje, permanentno čekanje, jeste i jedina vrednost koju nam je Evropa ponudila. Jer, dok su se devedesetih, na primer, penzije u pošti čekale u neredu, u stalnoj svađi ko je stigao pre koga i ko je sledeći na redu, sada su tu žute linije, radnici obezbeđenja i ekrani sa kojih se emituju reklame gde su svi lepi, nasmejani i imaju sve zube, oči i uši.

Penzije su redovne ali male, jer od njih ne preživljavaju samo penzioneri, već i mnogi članovi njihovih porodica. Kad plate račune, kupe kilo ’leba i litar mleka, deki ili baki će možda preostati i koji dinar za unuka, koji bi da ide u Beogradsku arenu, da gleda „Volim devedesete“.

Čovek bi prvo pomislio da se radi o sloganu ovogodišnjeg BITEF-a ali reč je koncertu, nekoj vrsti jednodnevnog muzičkog festivala na kome će nastupiti zvezde koje su žarile i palile domaćom estradom devedesetih.

Kad mogu Joe Cocker i Judas Priest, što ne bi mogli Dr Iggy i Gala a i Arena će biti krcatija nego kad je u njoj đuskao Čola!

Problem, dakako, nije u muzici koja će te večeri biti interpretirana, niti u narodu koji će hteti da se lepo provede i što će mu, nadajmo se, poći za uhom, grlom i nosem.

Kolektivna odgovornost čuči na ramenima upravo onih koji od devedesetih nisu prestajali da grakću o poremećenim društvenim vrednostima, sebe uporno stavljajući u red onih koji prvog januara gledaju prenos novogodišnjeg koncerta iz Beča a ne reprizu Grandovog narodnog veselja na TV Pink.

Ja duboko verujem da naša politička i kulturna elita zaista srče rasol uz „Redecki m(a)rš“ a ne uz „Od izvora dva putića“ ali mi nije jasno zašto sarma mora postati brend da bismo je legitimno mogli podgrejavati.

Estradne zvezde devedesetih su preživljavale kao i narod koji su zabavljali. Bilo je teško, mučno, moralo je da se šljaka, bilo je krvi, znoja i suza. Da nije Džeja, našeg Čarlsa Reja, Đoganija, našeg Armanija, Dr Iggyja našeg Stardast Zigija, ne bi bilo ovih silnih rijalitija na malim ekranima velikih televizija.

Jer, da nema rijalitija na televiziji, morali bismo da učestvujemo u sopstvenim životima, koji se još uvek odigravaju u devedesetima. Dekor se, možda, malkice promenio, ali je suština ostala ista.

Vreme je i dalje na pauzi za doručak a hronična saobraćajna gužva je upravo potvrda kurcšlusa koji je, hvala bogu, naš prepoznatljiv brend.

I dok voz za Pančevo konačno dolazi, smoreni putnici se ukrcavaju i on mili preko pančevačkog mosta, ja se prisećam scene iz romana Pavla Ugrinova, u kojoj glavni junak stiže do tog istog mosta, koji je odmah posle Drugog svetskog rata bio srušen, i skelom prelazi na beogradsku stranu.

Imamo, dakle, sreće, jer Dunav prelazimo preko mosta, koji mogu pažljivo da posmatram i da uočim svu tu rđu, sve pukotine, svaki nezategnuti šraf.

Iz zvučnika voza-konzerve krči muzika.

Plačni muški glas se žali na patnju. Kaže da je do pola pet već dobro pijan, a u osam je sasvim gotov a onda urla i zavija:

„Nedeljama spavam sam, kao da sam zarazan.“

Putnici oko mene zaista spavaju, ko zna kada su jutros krenuli na posao. Nisu sami. Spavaju zajedno, u vagonu.

Na drugoj obali nas dočekuje bilbord na kome piše „Volim devedesete!“.

I ja, priznam u sebi i gotovo glasno dodam: ali ne u svojoj kući!

 

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)

Autor 7.10.2011. u 12:32

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija