Zaštićeni svjedok Snežani Čongradin: Štitili su me oni protiv kojih je trebalo da svedočim

Autor 3.9.2011. u 04:33

Zaštićeni svjedok Snežani  Čongradin: Štitili su me oni protiv kojih je trebalo da svedočim

Mi smo za tebe od sada bog i batina. Kako mi kažemo, tako će biti. Mi smo ti i tužilaštvo i odbrana i sudije, tako su mi rekli pripadnici Jedinice za zaštitu svedoka, nakon mog prvog svedočenja u Tužilaštvu za ratne zločine o nedelima koje su počinili pripadnici 37. odreda Posebne jedinice policije, tokom oružanih sukoba na Kosovu. Naredne dve godine, štitili su me upravo oni protiv kojih je trebalo da svedočim, od kojih mi, dakle, i preti opasnost – priča za Danas donedavni zaštićeni svedok za ratne zločine Bojan Zlatković iz Vlasotinca, bivši pripadnik Posebnih jedinica policije na Kosovu, SAJ Državne bezbednosti.

– Dve godine smo moja supruga i dvoje maloletne dece trpeli maltretiranje i ucene od strane pripadnika Jedinice za zaštitu svedoka da povučem izjavu i odustanem od namere svedočenja u postupcima za ratni zločin protiv mojih bivših kolega. To traje i dan danas i ja više ne znam kako da se od toga odbranim. Obraćao sam se i najvišim državnim organima preko Fonda za humanitarno pravo. Međutim, i pored svih pokušaja i ogromnog zalaganja Nataše Kandić, situacija se nije poboljšala ni malo. Bez novca, ličnih dokumenata, elelmentarnih uslova života, uz strah od ponovnog nasilja i linča kojem sam bio izložen u maloj sredini kakva je Vlasotince, ja ne znam više šta da radim i kome da se obratim, osim javnosti – navodi Zlatković.

ODUZETA DOKUMENTA

U zahtevu za vraćanje dokumenata, koji je Fond za humanitarno pravo uputio svim relevatnim državnim organima, navedeno je da je zaštićeni svedok 3. jula 2011. godine doneo odluku da napusti Program zaštite u kojem se nalazio od maja 2009. uz konstataciju da su lični dokumenti sa lažnim identitom, takođe, u julu mesecu istekli.

– Mene su uvukli na prevaru u taj Program zaštite. Niko mi nikada nije rekao šta će se dogoditi sa mnom i sa mojom porodicom. Nisu mi dali nikakav dokument da potpišem, kada je taj program navodno počeo. Oduzeli su mi lična dokumenta, a mojoj deci i zdravstvene kartone. Međutim, nikada nisam dobio potvrdu o oduzimanju. Isterali su me odmah sa posla iz policije i razdužili. Znao sam već tada da se više nikada neću vratiti na posao. Sada mi je i lična karta koja je urađena sa lažnim identitetom istekla. U očajnom sam stanju i ne znam šta da radim – priča Bojan Zlatković.

Pripadnici Jedinice za zaštitu svedoka su u protekle dve godine, tvrdi Zlatković, vršili nad njegovom porodicom brutalni pritisak, onemogućavajući im najelementarnije uslove života.

PRITISAK NA PORODICU

– Dovukli su nas u nekakav užasan stan, gde su nam u sred zime isključili grejanje. Potom su nam isključili i toplu vodu, koja je u tom stanu bila nezavisno od grejanja. Grejali smo lončiće sa vodom na šporetu i tako se kupali. Moje dvanaestogodišnje dete je spavalo na gumenom dušeku za plažu. Novac koji su bili u obavezi da nam po zakonu mesečno isplaćuju, svojevoljno su, najpre prepolovili, a potom i potpuno ukinuli. Molio sam ih za posao, kako ne bih čekao njihovu milostinju. Nisu mi dozvolili. Hteli su da povučem sve izjave koje sam dao protiv policajaca, mojih bivših kolega. Jedinica za zaštitu je u nadležnosti MUP, a postupci u kojima sam svedočio se vode protiv redovnih policajaca. O mnogim zločinima nisam smeo da govorim jer sam hteo da vidim kako će da postupe u ovim slučajevima o kojima sam govorio. I dobro je što sam tako uradio, jer bi mi sada još gore, a nepodnošljivo je, svakako – priča Bojan Zlatković.

ORGANIZOVANA HAJKA

– U programu zaštite sam se osećao kao da sam uhapšen – objašnjava naš sagovornik. – Nikada mi nisu rekli šta smem, a šta ne smem. Koje su moje obaveze, i prava. Podizali su hajku na mene. Kamenovali su mi kuću, nisam smeo da izađem napolje. Nasrtali su na moju decu, organizovali prebijanje i zastrašivali su mi majku.

Naš sagovornik tvrdi da je bio svedok najbrutalnijim zločinima. – Mnogo više ljudi je pobijeno od onoga koliko je Tužilaštvo za ratni zločin ustanovilo. Tela pobijenih kosovskih Albanaca su neprestano odvožena u kamionima bez traga. Tužilaštvo radi samo tamo gde moraju da postupe, a onda to urade tako da sve ublaže i razvodne. Tako je bilo i sa mnom. Tužilac Dragoljub Stanković je prilikom mog svedočenja izvlačio samo slučajeve koji su bili sporedni u odnosu na velike zločine ljudi iz MUP o kojima sam govorio. Pretpostavljam da je namera bila da se sačuvaju glavni akteri, koji su nalodavci zlodela, a procesuiraju slučajevi u kojima čak i nije bilo naređenja masovnih ubistava – kaže sagovornik Danasa.

Bojan Zlatković zaključuje da u Srbiji više nema života za njega i njegovu porodicu. „Najviše bih voleo da mogu da odem negde. Ovde se više nikada ne bih vratio.“

Jelko Kacin: Zlatković mora dobiti pravu zaštitu

– Ako zvaničnici Srbije žele da imaju kredibiliteta u insistiranju na adekvatnoj i punoj zaštiti svedoka na Kosovu u vezi istrage o trgovini organima, onda prirodno moraju prvo da urede svoje dvorište. Svi slučajevi ratnih zločina koji nisu obrađeni pred Haškim tribunalom moraju dobiti odgovarajući epilog pred domaćim pravosuđem, i zato je zaštita svedoka ključna. Celokupan proces regionalnog pomirenja i saradnje – što su ključni kriterijumi uspeha u evropskim integracijama – se u suprotnom dovodi u pitanje. Osumnjičeni za ratne zločine ne bi trebalo da budu na bilo kojim državnim funkcijama a kamoli da budu nadležni za zaštitu svedoka u tim procesima. To predstavlja šamar u lice svima onima koji se bore za uspostavljanje pravne države u Srbiji – ocenjuje za Danas Jelko Kacin, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju.

Naš sagovornik ističe da dok god nailazimo na slučajeve da svedoci koji učestvuju u programu zaštite svojevoljno napuštaju i doslovce beže od policajaca koji treba da ih štite, ne može se negirati legitimnost postavljanja pitanja o učešću države u zataškavanje ratnih zločina.

– To se konkretno desilo u slučaju zaštićenog svedoka Bojana Zlatkovića koji je pobegavši od svojih čuvara ostao i bez ličnih isprava i time bez elementarnih građanskih prava. Taj slučaj se mora izvesti na čistinu kako bi Zlatković dobio pravu zaštitu i mogućnost da pruži pun iskaz Tužilaštvu. Ja znam da Srbija ima kapaciteta da stvori efikasan i siguran program zaštite svedoka. Ključna je politička odluka – zaključuje Kacin.

Slučaj 37. Odreda PJP

Na zahtev Tužilaštva za ratne zločine, MUP Srbije je 12. marta 2009. godine uhapsio četvoricu pripadnika policije, protiv kojih je Fond za humitarno pravo podneo krivičnu prijavu. Sutradan, 13. marta 2009. godine Tužilaštvo je podnelo istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv Radoslava Mitrovića, Nenada Stojkovića, komandira četvrte čete 37. Odreda PJP, Zorana Markovića zvanog Cecko, Zorana Nikolića zvanog Honda i Dragana Milenkovića zvanog Šišarka, pripadnika 37. Odreda PJP, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Već 14. marta 2009. godine istražni sudija je doneo rešenje za sprovođenje istrage protiv spomenute petorice pripadnika MUP Srbije, i nakon saslušanja, četvorici je određen jednomesečni pritvor. Osumnjičeni Mitrović je već bio u pritvoru zbog toga što mu se sudilo za ratne zločine protiv albanskih civila, u predmetu Suva Reka.

Stotinak pripadnika policije i članova porodica uhapšenih protestovalo je 14. marta 2009. godine popodne ispred zgrade Policijske uprave Leskovac, a ministar policije, Ivica Dačić ih je podržao. Zahtevali su da se uhapšeni policajci brane sa slobode i da MUP obelodani imena policajaca koji su dali izjave FHP. Tako je i bilo, imena zaštićenih svedoka iscurela su u javnost. To je dovelo u još veću opasnost zaštićene svedoke.

Nakon puštanja na slobodu Radoslava Mitrovića i još četvorice pripadnika nekadašnjeg 37. Odreda PJP, u junu 2009., FHP je iz više izvora primio informaciju da je tužilac Dragoljub Stanković ‘sredio’ da se okrivljenima ukine pritvor. Izvršna direktorka FHP je o tome usmeno obavestila tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića i Bruna Vekarića, u to vreme portparola Tužilaštva za ratne zločine. U prisustvu tužioca Vukčeviča, Vekarić je rekao da je on čuo u Ministarstvu pravde „da je neko primio novac i da je o tome obavestio tužioca Vukčevića“. Međutim, ishod svega je podnošenje krivične prijave za klevetu protiv direktorke Fonda za humitarno pravo Nataše Kandić, dok su osumnjičeni za ratne zločine, nakon puštanja na slobodu, jpoš i napredovali u policijskoj hijerarhiji.

Direktorka Fonda se u više navrata obraćala najvišim državnim organima kako bi zaštitila zaštićenog svedoka od torture kojoj je izložen. Odgovor koji je dobila od ministra unutrašnjih poslova na pritužbe o ponašanju Jedinice za zaštitu svedoka, u najmanju ruku je zbunjujuć. Ivica Dačić je obavestio Kandić da je pitao načelnika Jedinica o čemu je reč i da je ovaj odgovorio da je sve rađeno po zakonu. Poslednji zahtev Fonda upućen i Dačiću odnosi se na vraćanje dokumenta bivšem zaštićenom.

Autor 3.9.2011. u 04:33

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija