Zašto bismo slavili Dan pobede nad fašizmom?

 Tomislav Marković
Autor 9.5.2017. u 09:59

Izdvajamo

  • Jednostavno, Dan pobede nad fašizmom više nije naš praznik. Kako da slavimo 9. maj kad su države u kojima živimo živi dokaz da fašizam nije pobeđen? Kako, na primer, Mostar da proslavlja 9. maj kad su tog istog datuma 1993, 48 godina nakon pobede nad fašizmom, HV i HVO započeli opsadu grada tokom koje su ljudi odvođeni u logore, proterivani i ubijani, a Mostar uništavan, uključujući i rušenje Starog mosta? I to odmah nakon što su udružene hrvatske i bošnjačke snage odbranile grad od srpskih fašista maskiranih u JNA uniforme.

Povezani članci

Zašto bismo slavili Dan pobede nad fašizmom?

foto: politicalcritique

Kako Srbija da slavi 9. maj kad u njoj zločinačka velikosrpska ideologija nikad nije poražena, samo se povukla na rezervni položaj i čeka svoj čas? Kad bi u Beogradu bio podignut spomenik žrtvama genocida u Srebrenici, onda bismo mogli da razmišljamo o proslavi 9. maja. Ovako, to zaista nema nikakvog smisla, bolje je potpuno odustati od te šarade. Ako smo se već odrekli antifašizma, nemamo nikakvo pravo da proslavljamo antifašističke praznike

Piše: Tomislav Marković

Danas, 9. maja, Evropa i čitav svet proslavljaju Dan pobede nad fašizmom. Jubilej se obeležava i kod nas, mada bi se reklo da za to nema nijednog valjanog razloga, a bojim se da i u Evropi razloga za slavlje iz godine u godinu biva sve manje. Nacistička Nemačka je na današnji dan 1945. godine potpisala kapitulaciju, fašizam je poražen, tačno pet godina kasnije, 9. maja 1950. godine Robert Šuman je obznanio svoju deklaraciju u kojoj je predložio stvaranje ujedinjene Evrope, što je bio začetak Evropske unije. Reklo bi se da razloga za slavlje ima na pretek, ali to tako izgleda samo na prvi pogled.

U tekstu “Život je kabare” Vuk Perišić je ustvrdio da bi možda trebalo da se pomirimo s činjenicom “da živimo u tjeskobnom, neizvjesnom i vječnom Weimaru”, jer ako se fašizam jednom dogodio, uvek postoji mogućnost njegovog povratka. Ima i pesimističnijih pogleda na ovu stvar. Recimo, Damir Avdić u pesmi “51” peva: “Pišu da će rat/ da se vraća fašizam/ to zvuči isto k’o da je negdje bio”.

Trijumfalni povratak fašizma

Pobeda nad fašizmom u Jugoslaviji izvojevana je krvavo, uz brojne žrtve i stradanja. Antifašistički pokret predvođen Josipom Brozom Titom bio je nešto najbolje što se dogodilo na ovim prostorima. Država koja je stvorena nakon završetka Drugog svetskog rata bila je jedina država koju su naši narodi i narodnosti ikada mogli da smatraju svojom. Prvi put u istoriji su žitelji naših nesrećnih krajeva izašli iz provincijalizma, prestali da budu robovi stranih zavojevača ili domaćih eksploatatora i počeli da stvaraju društvo u kojem će imati šansu za koliko-toliko normalan život. Nažalost, taj pokušaj je trajao prekratko i završio se neslavno. Nije prošlo ni pola veka od stvaranja SFRJ, a fašizam se vratio na velika vrata i to iznutra. Prvog vođu koji se služio mnogim fašističkim metodama vladavine iznedrila je degenerisana KPJ, partija koja je samo nekoliko decenija ranije predvodila borbu protiv nacističkog okupatora.

Slobodan Milošević i njegove ubilačke falange započeli su sveobuhvatnu fašizaciju društva koja ni do dana današnjeg nije prestala, samo su se izvođači radova promenili. Od propovedi bratstva i jedinstva, jugoslovenstva i komunističkog internacionalizma, brzo se prešlo na propagiranje najcrnjeg šovinizma, nacionalne mržnje, na brojanje krvnih zrnaca, na osvajačke ratove, na masovna istrebljenja i etnička čišćenja. Ideologija krvi i tla vaskrsla je u Evropi krajem XX veka. Možda je naš domaći fašizam bio pomalo aljkav, ne tako čist kao nedostižni original, ali u režimu Slobodana Miloševića bili su sadržani svi elementi fašizma – od naracije o višoj rasi (odnosno narodu), pa do koncentracionih logora za nepoćudne etničke skupine i ratova za proširenje srpskog Lebensrauma.

Popljuvani i ocrnjeni antifašizam

Gradeći se i dalje levičarem u predstavi za široke narodne mase, Milošević je širom otvorio vrata povratku četništva preko svog “omiljenog opozicionara” Vojislava Šešelja i sličnih spodoba. Paravojne formacije bile su prevashodno četničke i delovale se u sklopu zvaničnih oružanih snaga. S druge strane, Franjo Tuđman je otvorio vrata povratku ustaštva, revidiranju istorije i relativizaciji uloge Nezavisne države Hrvatske koja se iz marionetske fašističke tvorevina odjednom prometnula u zalog hrvatske državotvornosti. Sličan proces odvija se i u Srbiji. Vođa izdajničke četničke bande Draža Mihailović je rehabilitovan, u toku je rehabilitacija predsednika kvislinške vlade Milana Nedića, neki četnički koljači su čak proglašeni za svetitelje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (na primer, Milorad Vukojičić Maca, sveštenik i četnik, predvodnik crne trojke koja je klala civile po Pljevljima i okolini). Tako smo došli u situaciju da su četnici i ustaše legitimne pojave koje uživaju ugled u javnosti, dok je partizanima prilepljen žig srama, stigma jugoslovenstva, internacionalizma, antisrpstva ili antihrvatstva, po potrebi.

Antifašistička tradicija je pribijena na stub srama, gurnuta pod tepih, popljuvana, ocrnjena i zaboravljena. Brojni spomenici posvećeni borbi protiv fašizma su uništeni ili, u boljem slučaju, zarastaju u korov. Sintagma “narodni heroj” danas zvuči kao sprdnja, a oslobođenje Jugoslavije od nacističkog okupatora mahom se smatra okupacijom. Malobrojni preostali antifašisti gurnuti su na marginu, sužen im je prostor za medijsko i kulturno delovanje, izloženi su svakodnevnom linču fašističke rulje, proglašeni izdajnicima i izrodima, neprijateljima naroda i države. Antifašista – to danas dođe kao psovka.

Pravo na 9. maj

Jednostavno, Dan pobede nad fašizmom više nije naš praznik. Kako da slavimo 9. maj kad su države u kojima živimo živi dokaz da fašizam nije pobeđen? Kako, na primer, Mostar da proslavlja 9. maj kad su tog istog datuma 1993, 48 godina nakon pobede nad fašizmom, HV i HVO započeli opsadu grada tokom koje su ljudi odvođeni u logore, proterivani i ubijani, a Mostar uništavan, uključujući i rušenje Starog mosta? I to odmah nakon što su udružene hrvatske i bošnjačke snage odbranile grad od srpskih fašista maskiranih u JNA uniforme.

Kako Beograd da slavi Dan pobede nad fašizmom kad je uklonio narodne heroje iz naziva ulica, da bi iste dodelio Miloševićevim dotrpeznicima poput Mome Kapora ili Brane Crnčevića? Kako Srbija da slavi 9. maj kad u njoj zločinačka velikosrpska ideologija nikad nije poražena, samo se povukla na rezervni položaj i čeka svoj čas? Kad bi u Beogradu bio podignut spomenik žrtvama genocida u Srebrenici, onda bismo mogli da razmišljamo o proslavi 9. maja. Ovako, to zaista nema nikakvog smisla, bolje je potpuno odustati od te šarade. Ako smo se već odrekli antifašizma, nemamo nikakvo pravo da proslavljamo antifašističke praznike.

Simptomi večnog fašizma

Najgore je što nema nikakve nade da će se ovo mračno stanje u bližoj budućnosti popraviti. Sumanuta nacionalistička propaganda koja traje već 30 godina ostavila je trajne mentalne posledice. Istini za volju, naišla je na plodno tlo, građani su jedva dočekali da pobegnu od odgovornosti za sopstveni život u masu, da utope svoje slabašno ja u takozvani narod. Ako smo pali, bili smo padu skloni, lepo reče pesnik.

Ako pogledamo ključne odrednice fašizma koje je pobrojao Umberto Eko u tekstu “Večni fašizam”, dijagnoza je jasna – imamo sve simptome. Imamo kult tradicije, okrenutost srednjem veku koji se idealizuje, verovanje da je “istina izrečena jednom za svagda, a mi tek možemo interpretirati njenu zakukuljenu i neshvatljivu poruku”. Odbacivanje modernizma je sve vreme na delu, pogotovo svih vrednosti prsvetiteljstva koje nas nije čestito ni okrzlo. Iracionalizam koji se ogleda u shvatanju da “kultura postaje sumnjiva čim se poistovjeti sa kritičkim stavovima” – nikad nije bio življi, svaka kritika se doživljava kao izdaja, plaćeništvo i napad na srpski narod. Neslaganje se doživljava kao izdaja, svako ko ne misli kao famozni “mi”, taj je neprijatelj kog treba zatrti što hitnije. Samo da pobijemo tu šačicu izdajnika, odmah bi nam Srbijica procvetala.

Strah od razlike nikad nije bio jači, od svega drugog i drugačijeg, od druge vere, druge nacije, drugačije seksualnosti, drugačijeg mišljenja, drugačijeg načina oblačenja ili bilo čega što makar milimetar štrči izvan strogo propisane unificiranosti. Individualne i socijalne frustracije – to nam je praktično jedini sadržaj života. Opsesije zaverama traju već decenijama, svi su protiv nas, ceo svet, uključujući i vanzemaljce i Liliputance. Osećaj poniženja zbog moći neprijatelja – nije teško osećati kad su ti svi neprijatelji, a pogotovo Zapad koji je u svakom smislu nadmoćniji.

Narod kao monolitni entitet

Život se shvata kao permanentno ratovanje, svako malo neko se sprema da krene u novi Kosovski boj, stanje neposredne ratne pripravnosti je osnovno raspoloženje “jadne srpske duše”. Ako ne bude spoljnih neprijatelja raspoloženih za čarku, tu su uvek unutrašnji neprijatelji, strani plaćenici i domaći izdajnici, soroševci i ostali evrounijati. Prezir prema slabijima je svakodnevna i opšta pojava, naročito prema osobama sa posebnim potrebama ili prema beskućnicima koje niko nema nameru da zbrine, prema starima, nemoćnima i bolesnima, prema ljudima lošijeg socijalnog stanja, praktično prema svima koji nisu u stanju da ratuju. Uostalom, to nam je u amanet predao naš heroj, masovni ubica i koljač Radovan Karadžić: “Ima od Srba slabotinja da otpada! I zato je srpski narod tako snažan što se kroz iskušenja trijebi i otpada, a ostaje najžilaviji dio”.

Kult heroizma i herojske smrti je prilično živ, pod uslovom da neko drugi pogine za naše svete ideale, ali i to se računa. Mačizam koji “podrazumeva i prezir prema ženama i osudu neuobičajenih seksualnih navika, od čednosti do homoseksualnosti” – to je neupitni deo srpskog identiteta, a i šire, jesam ja srpski izdajnik, ali teška srca moram priznati da se i ova i skoro sve druge odrednice fašizma mogu pronaći i u susednim zemljama i narodima. Selektivni populizam je modus operandi naše javnosti, a njegova suština je sledeća: “Za ur-fašizam individue kao individue nemaju prava, a Narod se poima kao kvalitet, kao monolitni entitet koji izražava Zajedničku Volju”. Individua je kod nas ružna reč, narodu pripadaju sva prava, pojedincu nikakva, pošto se narod očigledno ne sastoji od pojedinaca. Otuda i Ekovo predviđanje da će se pojaviti “internetski populizam u kojem će emocionalna reakcija određene odabrane grupe biti predstavljena i prihvaćena kao glas Naroda”. To je jedna od glavnih fora nacionalista, sopstvenu volju poturaju kao narodnu, što je i logično, pošto sebe doživljavaju kao avangardu naroda, kao neku vrstu isturenog organa svoje etnije. Doduše, narod se protiv toga ne buni, što je takođe logično, jer jedino pojedinac može da se pobuni, a tamo gde je narod stavljen na pijedestal nema mesta za individue.

Dani borbe protiv fašizma

Kao poslednju tačku Eko navodi da “ur-fašizam govori novogovorom. U naš jezik neprimetno su ušli silni rogobatni, sumanuti, idiotski pojmovi tog novogovora i tamo se odomaćili, pa gotovo da niko više i ne primećuje njihovu čudovišnost. A dovoljno je malo obratiti pažnju na ključne pojmove kojima barataju domaće tzv. patriote, pa videti kakvo je to nasilje nad jezikom. Evo nekih nasumično nabacanih termina: genocidni narod, srpski duhovni prostor, događanje naroda, antibirokratska revolucija, kolevka srpstva, najskuplja srpska reč, nacionalni ponos, srce Srbije…

Kad se sve sabere, najbolje bi bilo da ukinemo proslavljanje 9. maja, Dana navodne pobede nad fašizmom. I da umesto njega uvedemo novi praznik – Dan borbe protiv fašizma. Pošto nije lako utvrditi koji bi datum bio pogodan za novoustanovljeni praznik, najbolje bi bilo da ga proslavljamo svakog dana. I to radno. U tri smene. Udarnički.

Smrt fašizmu, sloboda pojedincu!

 Tomislav Marković
Autor 9.5.2017. u 09:59

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija