Zašto su smenjivani?

Željko Pavićević
Autor 23.3.2016. u 10:38

Izdvajamo

  • Smene u vrhu javnih preduzeća bile su isključivo iz jednog jedinog razloga, nepripadanja vladajućoj većini. No, kako onda, tako i danas, dovoljno je bilo videti biografije „foteljaša“ javnih preduzeća i zaključiti da od prestrukturiranja strategijskog sektora i uvođenja korporativnog upravljanja nema ništa. Reforme su postale izgovor za simulaciju ubrzanih ekonomskih integracija, dok je sistem koji godinama postoji kao produžena ruka vlasti, uz nepoštovanje usvojenih zakona, mutirao u svoju do sada najgoru verziju.

Povezani članci

Zašto su smenjivani?

Vučić nije izmislio rupu na saksiji. On je samo kroz nepoštovanje zakona i zloupotrebu njihovih nedostataka štetnu praksu dodatno unapredio. Pored toga, on je degradirao vrednosni sistem marginalizujući one sa iskustvom i obrazovanjem, izbacujući u prvi plan partijske poslušnike opskrbljene seljačkom logikom i sumnjivim diplomama. Ovi pre njega su sve to isto radili sa malo više stila, perfidnije i prefinjenije, postavljajući koliko-toliko „ozbiljniji“ kadar.

Od uvođenja višepartijskog sistema do danas preduzeća u javnom sektoru bila su feud vladajućih političkih partija. Na njih se gledalo kao na plen koji će među sobom razdeliti članovi koalicije na vlasti. Plod partokratije pretvorio se u marketinški trik političkih organizacija. Departizacija je od ključnog obećanja mnogobrojnih stranaka u predizbornim kampanjama postala samo izlizana fraza. Paralelno sa stranačkim zapošljavanjem radilo se na degradaciji obrazovanog kadra. Razočarenje i istrošenost onih koji su nešto mogli da promene odveli su nas u budućnost u koju verujemo.

Iz kabineta premijera Vučića pre nekoliko dana stručnu javnost je ponovo zapljusnulo vedro ledene vode. Doskorašnjeg direktora Elektroprivrede Srbije, Aleksandra Obradovića, smenjenog zbog nepridržavanja mera štednje, odlukom tehničke vlade Srbije privremeno je zamenio Milorad Grčić, nekadašnji vlasnik kafića i pečenjare Fantazija. U političkom etru Srbije pojavio se na krilima Demokratske stranke kao nekakva „Snaga Obrenovca“. Brzopotezni kurs ekonomije završio je na Fakultetu za uslužni menadžment Univerziteta Educons u Sremskoj Kamenici. Preko noći ugostitelj postaje ekonomista, a njegova karijera postaje „fantazija“. Na mesto prvog čoveka EPS-a došao je iz fotelje direktora kancelarije za društveno odgovorno poslovanje u Elektroprivredi Srbije za koju je znanje i iskustvo sticao kao „direktor“ pečenjare, a kasnije i kao direktor Kolubare.

Ono što iznenađuje jeste činjenica da se neko začudio ovakvom potezu premijera u ostavci. Ovakva partokratska politika kadriranja ne treba da čudi. Ona je samo nastavak jedne pogubne politike kadriranja iz vremena režima Slobodana Miloševića, a i pre njega. Petooktobarske promene su je samo prinudno, trenutno skrajnule ali je ona ponovo pronašla svoj put nakon atentata na premijera Đinđića. Postavljanje nekompetentnog i nestručnog kadra na rukovodeće funkcije javnih preduzeća koja čine strategijski sektor išlo je od ruke i vladi Mirka Cvetkovića. Ova vlada je npr. svojevremeno za generalnog direktora Telekoma postavila dipl. pravnika Branka Radujka, tada člana Demokratske stranke. Široko radno iskustvo iz oblasti telekomunikacija i menadžmenta mu nije manjkalo jer ga nije ni imao. Radujko je karijeru otpočeo kao pripravnik u advokatskoj kancelariji, a potom je radio u humanitarnom sektoru. Pre nego što je postao generalni direktor Telekoma, bio je zamenik predsednika UO Jugoimport SDPR, član UO HIP Petrohemije i Fonda PIO, predsednik odbora Garancijskog fonda Srbije, savetnik premijera Zorana Đinđića, šef kabineta premijera Zorana Živkovića, specijalni savetnik predsednika Borisa Tadića, zadužen za regionalnu politiku, i generalni sekretar predsednika Republike. Sve ovo ga je kandidovalo za prvog čoveka Telekoma, a kasnije i za biznismena godine.

Slična situacija je bila i sa tadašnjim „gubitašem“, Jat Airwaysom. Kabinet premijera Cvetkovića je za generalnog direktora Jat Airways tada imenovao dipl. pravnika Srđana Radovanovića, člana Demokratske stranke. Pre dolaska na čelo kompanije koja je konstantno poslednjih godina svog bitisanja bila pred bankrotom, Radovanović je radio u Sekretarijatu za unutrašnje poslove u Beogradu, „Grand Kafi“ i „Drogi Kolinskoj“. Bio je član UO „Soko Štark“, predsednik UO „Palanačkog kiseljaka“ i član stečajne uprave „Robnih kuća Beograd“ kao zastupnik Agencije za privatizaciju. Teško da je na ovim funkcijama mogao steći iskustvo i znanje za upravljanje jednom od vodećih kompanija u Srbiji u oblasti vazdušnog saobraćaja.

Kako bi se ovo zaustavilo neophodno je partijsko zapošljavanje tretirati kao krivično delo. Sa druge strane pripadnost stranci ne treba da bude eliminacioni faktor jer u strankama ima stručnih i ljudi od kredibiliteta. Međutim izbor za ključna mesta u javnim preduzećima mora biti transparentan i po zakonu.

Dakle, Vučić nije izmislio rupu na saksiji. On je samo kroz nepoštovanje zakona i zloupotrebu njihovih nedostataka štetnu praksu dodatno unapredio. Pored toga, on je degradirao vrednosni sistem marginalizujući one sa iskustvom i obrazovanjem, izbacujući u prvi plan partijske poslušnike opskrbljene seljačkom logikom i sumnjivim diplomama. Ovi pre njega su sve to isto radili sa malo više stila, perfidnije i prefinjenije, postavljajući koliko-toliko „ozbiljniji“ kadar. Smene u vrhu javnih preduzeća bile su isključivo iz jednog jedinog razloga, nepripadanja vladajućoj većini. No, kako onda, tako i danas, dovoljno je bilo videti biografije „foteljaša“ javnih preduzeća i zaključiti da od prestrukturiranja strategijskog sektora i uvođenja korporativnog upravljanja nema ništa. Reforme su postale izgovor za simulaciju ubrzanih ekonomskih integracija, dok je sistem koji godinama postoji kao produžena ruka vlasti, uz nepoštovanje usvojenih zakona, mutirao u svoju do sada najgoru verziju.

Mr Željko Pavićević
analitičar

Željko Pavićević
Autor 23.3.2016. u 10:38

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija