Zavodljiva aksiomatika

tačno.net
Autor 14.10.2013. u 07:21

Zavodljiva aksiomatika

Piše: Vladimir Milutinović    – Dvogled

Svi smo čuli da postoje aksiomatski sistemi, odnosno, da se neka znanja mogu aksiomatizovati, zasnovati na aksiomama i logičkom izvođenju posledica iz njih. Nema doduše, puno takvih znanja – samo logika i matematika, ovo je još Hjum odredio ovako, a od njega se to nije puno promenilo. Osobina ovih znanja je da ne zavise od stanja stvari u svetu. Na primer, da „napolju ili pada ili ne pada kiša“ istinito je uvek, nezavisno od vremena. Takođe, obim kruga je jednak 2rπ nezavisno od toga da li u prirodi postoje idealni krugovi. Ima draži u aksiomatskim znanjima i filozofi su oduvek bili fascinirani njima. Međutim, problemi nastaju kada se ova zavodljivost i elegancija aksiomatike protegne na oblasti koje se ne mogu aksiomatizovati i primer su za promenljivu stvarnost.

A ništa nije promenljivije i pod uticajem više uzroka od ljudskih prilika i društva uopšte. Tu svako ima svoje mišljenje, a nezavisno od toga, prilike se menjaju i ono što uspeva na jednom mestu na drugom ne uspeva, ono što je negde običaj drugde je skandal. Još je Aristotel znao razliku između metafizike, fizike i matematike, sa jedne strane, i etike, politike i ekonomije sa druge. Kada se jednom stekne sklonost ka aksiomatskim znanjima, ta strast mnoge drži i kad pređu na društvene i ekonomske probleme. Tako nastaje ono što nazivamo ideologija, zatvoren sistem stavova koji, poput logike ili matematike, ostaje neosetljiv na stvarni svet. Ideologije ostaju uvek u istom obliku nezavisno od stvarnog sveta.

U poslednjih nekoliko decenija skolnost ka ideologiji doživela je jednu neočekivanu renesansu. U moderni, ideologije su postojale, ali su se stalno borile za legitimitet i bile kritikovane. Kada je stigla postmoderna, koja je sebe razumevala kao kraj velikih priča – ideologija – diskurs se razbio na mnoštvo ličnih nesamerljivih priča. Sada je jedina važeća priča bila da svako ima svoju priču i da bilo kakva univerzalna priča ne postoji. Sve je bilo kao u vicu o plemenu ljudoždera koje je doživelo prosvetljenje: „Kod nas više nema ljudoždera, pojeli smo poslednjeg!“. Kada su ostali sami u relativizmu vlastitih priča, svi subjekti koji se nisu toliko promenili da još uvek ne traže prednost i ne veruju u istinu, vlastite su „priče“ osiguravali od relativnosti tako što su se trudili da ih učine sve formalnijim – to je nalagao i zahtev da se nikom ništa ne nameće – i ne samo to, nego i što više logički zasnovanim. Tako smo dobili mnoštvo ljudi ubeđenih u to da su njihove partikularne istine nalik na logiku i matematiku koje su oduvek bile uzori jasnoće i istinitosti. Dobili smo mnoštvo ljudi zaljubljenih u sebe i svoje ideje, aksiomatizovane ideje, koje pretenduju da uređuju stvarnost.

Na primer, u ekonomiji, svuda su videli razna preduzeća – javna, komunalna, privatna, monopolska, tržišna – pa su pomislili da bi sve to trebalo da se uredi tako da sve bude privatno.  Nedavno je V. Gligorov pisao baš o ovom problemu: to što mi ekonomisti govorimo da su privatna preduzeća efikasnija ne znači da mi ne vidimo uspešna državna preduzeća, mi samo kažemo da je privatno preduzeće „u principu“ efikasnije. Ovo „u principu“ govori da je stav nastao u ideološkom kvazi-aksiomatskom sistemu. Iz njega se onda izvode preporuke o nužnoj privatizaciji svega, a da je taj stav potpuno nezavisan od budućeg uspeha privatnog preduzeća. Ono može i propasti i otpustiti sve radnike jer ekonomisti nisu tvrdili da će to određeno preduzeće biti uspešnije, nego da su privatna preduzeća „u principu“ efikasnija. Jedna od tajni Dinkićevog dugog održavanja na političkoj sceni, osim usko stručnog baratanja ekonomskim tehnikalijama, jeste njegov talenat da se usredsredi na jedan aspekt stvari i da ne vidi sve ostale. Tako je godinama uspevao da odaje utisak čoveka koji vlada situacijom, iako je vladao samo jednom ideološkom šemom. U neku ruku, on je u pravu kada smatra da nema njegove odgovornosti za loše posledice ekonomske tranzicije – on zaista te posledice nikada nije ni imao u vidu.

I sada, kada je Dinkić (privremeno?) otišao nije puno drugačije. Ekonomski savetnici u ministarstvu privrede mahom su ekonomisti i politikolozi ovog tipa (Aleksandar Stevanović, u nešto manjoj meri Dušan Pavlović). To znači da će naša stvarnost u budućnosti biti preuređivana u skladu sa jednom nereflektovanom ideološkom šemom. Pošto je to sistem koji se u principu ne obazire na stvarnost, možemo samo da nagađamo koje će posledice biti. Šema će biti predvidiva: zajedničke stvari će biti ukidane u korist privatnih. Sva je prilika da će to voditi većoj nejednakosti, smanjenoj transparentnosti vlasti, većoj nezaposlenosti.

Pored svega, nije sve tako crno. Savremene ideologije su ipak posebne strukture. Tako je na primer, insistiranje na transparentnosti ministarstva privrede korak u dobrom smeru, i to u smeru suprotnom od logike sistema. To je jedna od retkih pukotina u sistemu na koju se još možemo osloniti.

Pukotina kroz koju bi mogla da gleda javnost, da je imamo.

tačno.net
Autor 14.10.2013. u 07:21

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija