Zbogom, draga

tačno.net
Autor 3.11.2013. u 12:26

Zbogom, draga

foto: stefanogiantin

Svaki tekst, svaka analiza posvećena Jovanki Broz morala bi da počne i završi se sledećim: “Jovanka Broz je sa 17 godina uzela oružje i otišla u šumu da bi pucala na fašiste. Šta (bi)smo mi uradili?” Mi smo za svoje fašiste glasali na izborima, više puta. A pošto duboko u sebi taj odgovor dobro znamo, ponašamo se sramotno i nedostojno kako se ponašamo, ali i dešava nam se sve što nam se dešava. “I ovo je cvet partizana, o zbogom, draga, zbogom, draga, zbogom, zbogom, i ovo je cvet partizana, koji je umro za slobodu.”

Piše: Aleksej Kišjuhas

 „Bella ciao” (“Zbogom, draga”) je pesma italijanskih partizana iz Drugog svetskog rata. Nepoznato je ko je autor njenih stihova, a melodija i lirika su najverovatnije preuzete iz jedne narodne pesme berača pirinča u basenu reke Po, s početka 20. veka. “Bela, ćao” je verovatno bio poslednji pozdrav sopstvenoj mladosti koja prolazi u napornom radu na polju.

 Prema drugoj i još romantičnijoj verziji, melodija je izvorno jevrejskog porekla, a prepevao ju je Miška Ciganof, Rom iz Odese, u Njujorku 1919. godine. Međutim, u Drugom svetskom ratu, transformisana je u globalni simbol otpora fašizmu i zlu, kao jedna od najlepših i najtužnijih partizanskih pesama ikada. Prepevavali su je i levičari i antifašisti poput Manu Čaoa, KUD Idijota i Čambavambe, a o nju se ogrebao čak i Goran Bregović. “I jednog dana, kad se probudih, o zbogom draga, zbogom draga, zbogom, zbogom, i jednog dana, kad se probudih, i okupator beše tu.”

Uz “Bella ciao” je bila sahranjena Jovanka Broz, po sopstvenoj želji, uz prisustvo oko 10.000 ljudi. Preminula je na dan oslobođenja Beograda, grada u kojem je ona bila lišena slobode duže od Nelsona Mandele. Privedena je kraju žalosna bajka o usamljenoj starici koja sedi u svom zamku dok armija zlih ljudi čeka da umre kako bi razgrabila escajg – bajka koja je bila naša sramota i stvarnost u koju smo odbijali da pogledamo. Srećom, na poslednjem pozdravu ovoj heroini je bilo i njenih ratnih drugova, partizana, kako bi održali javni čas iz kulture sećanja. Grubih muškaraca pogleda večno zaustavljenog u daljini, kako donose cveće i plaču jer je otišla jedna od njih. Ratnih veterana i invalida koji su izgradili manje-više sve što imamo danas. Mi, ostali i nedostojni, zanimali smo se trivijalnostima. Od banalnih nostalgičara koji u Jovanki vide (jedino) nekakav pluskvamperfektni džet-set i sliku Jugoslavije u svetu kroz modnu kolekciju, do bednih antititoista koji u njoj vide kosovsko-srpsku žrtvu zlog komunizma. Uz neizostavne lešinare samoprozvane novinarima kojima je bilo zanimljivije da li Jovanka ima rane na grudima i među nogama, te da li u njenom zatvoru postoje grejanje i mokri čvor. “U partizane, ja moram poći, o zbogom, draga, zbogom, draga, zbogom, zbogom, u partizane ja moram poći, i tamo naći topli dom.”

Odnos ovog društva prema Jovanki Broz je odnos tog društva prema svojoj istoriji i nasleđu. Postoji li još neka država na svetu koja je toliko krvavo i toliko veličanstveno iznela borbu protiv fašizma, a da se ta borba toliko blati, marginalizuje i umanjuje? I onda je tako bedno lako smejati se našim starijim sugrađanima koji, paradno okićeni raznim jugoslovenskim memorabilijama i sličnim drangulijama salutiraju pesnicom pri odru. I danas, kao i onda, oni nas podsećaju šta znači biti na pravoj strani – istine i dobra, nasuprot laži i zlu. Zluradi podsmeh pred svim tim herojima samo je odraz našeg sopstvenog neznanja i slepila, nezahvalnosti i bezobrazluka. Posebno kad je sasvim upitno koliko svetlih trenutaka u istoriji zaista imamo – dok one istinski blistave zagađujemo sopstvenim bazdom. Jovankina generacija je ginula da bismo mi imali živote vredne življenja. Ona sama je bila žena koja je ratne 1943. godine bila ranjena u nogu i razbolela se od tifusa, iste godine kada joj je poginuo brat i umro otac. I koja je u 21. godini života dobila dva ordena za hrabrost. “I ako umrem, kao partizan, o zbogom, draga, zbogom, draga, zbogom, zbogom, i ako umrem kao partizan, ti iskopaj meni grob.”

Odnos prema Jovanki Broz je, svakako, i odnos prema komunizmu i prema socijalističkoj Jugoslaviji. Jer nije Jovanka bila nikakva “Prva dama” – damama na sahranu ne dolaze hiljade ljudi. Dok drugaricama već dolaze. Dakle, ona je bila i ostala “drugarica”, za sve one malobrojne koji dobro razumeju šta to zapravo znači. I borila se za to da svi budemo drugovi i drugarice, a mi smo dopustili da danas “dama i gospode” ima i previše. Zatim, ona je još manje bila nekakav “poslednji simbol” ili “svedočanstvo kojeg više nema”. Znaci, simboli i svedočanstva tog vremena su svuda oko nas. Bar tri četvrtine čitalaca ovog teksta je išlo u osnovnu školu koja je bila izgrađena ili obnovljena u Jugoslaviji Jovanke i Josipa. Dolazeći u školu putem koji je takođe prvi put asfaltiran tada. Lako je bilo skinuti petokraku sa zgrade gradske skupštine ili promeniti naziv ulice, odnosno trampiti narodnog heroja za nekog cara ili popa. Izgraditi školu ili put ipak je krupniji zalogaj za političke novajlije i kukavice sa diplomom iz šatro demokratije. I može Aleksandar Vučić sa Veberom pod miškom da se upire da objasni modernizaciju i njen značaj po zaostalo društvo, ali se istinska, ubrzana i sveobuhvatna modernizacija ovog društva odigrala u socijalističkoj Jugoslaviji, koja je tada konačno uhvatila plesni korak sa modernim svetom. I narodni heroji će nas napustiti, ali škole, autoputevi, bolnice, univerziteti – to su živa svedočanstva vremena iza nas, a naš je kolektivni problem što ih kao takve ne prepoznajemo. “Sahrani me gore, u planinama, o zbogom draga, zbogom draga, zbogom, zbogom, ispod senke lepog cveta.”

Konačno, odnos prema Jovanki Broz je odnos prema nama samima. Ljudi iz njene generacije se vređaju i odbacuju zato što ova generacija ni u snu ne bi bila spremna na njihove žrtve. Uzgred, Ivica Dačić je na samoj sahrani korektno primetio da ovo nije samo naš kolektivni “greh” prema Jovanki i prema sopstvenoj istoriji, već je ukazao i na “dostojanstvo koje mi i danas pokušavamo ponovo da nađemo”. Jer između blebetanja o srpskim zemljama i jurnjave za kreditom sa reklame, zaboravljamo ko nam je uopšte podario ovu slobodu kao igračku. Koju zatim kao razmažena deca lomimo. I zato, zbog svog supruga, Jovanka Broz je samo vidljiviji primer žalosne uloge koju antifašistički, narodno-oslobodilački pokret igra u postjugoslovenskom društvu. Koje je i samo izlilo svoje sopstvene male fašizme u ratovima devedesetih godina i vlažnim snovima o ratovima potom. Jovanku Broz i mnoge poput Jovanke Broz nisu sporo ubijali samo vlažni zidovi i hladni radijatori – već i svakodnevni nacionalizam i istorijski revizionizam. Od manične potrage za koskama zločinca i kolaboracioniste Mihailovića do “Ravne gore” na nacionalnoj televiziji. Uz pristanak svih nas na koje se očigledno nije moglo računati, o čemu god onomad lupetao Balašević. I, u svojevrsnoj istorijskoj ironiji, pristiže posthumna krađa njenih ordenja sa groba, kao krajnji dokaz da naše društvo nije samo dotaklo dno, već i da je to dno trajno pomično. “I svi oni ljudi, koji tu prođu, o zbogom, draga, zbogom, draga, zbogom, zbogom, i svi oni ljudi koji tu prođu, će reći Kako divan cvet!”

Svaki tekst, svaka analiza posvećena Jovanki Broz morala bi da počne i završi se sledećim: “Jovanka Broz je sa 17 godina uzela oružje i otišla u šumu da bi pucala na fašiste. Šta (bi)smo mi uradili?” Mi smo za svoje fašiste glasali na izborima, više puta. A pošto duboko u sebi taj odgovor dobro znamo, ponašamo se sramotno i nedostojno kako se ponašamo, ali i dešava nam se sve što nam se dešava. “I ovo je cvet partizana, o zbogom, draga, zbogom, draga, zbogom, zbogom, i ovo je cvet partizana, koji je umro za slobodu.”

Danas

tačno.net
Autor 3.11.2013. u 12:26

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija