Ždrali i tići

Povezani članci

• Nismo još!
• Naša stranka: BiH, trudom svojih najodgovornijih političara, svjesno prihvata status monete za potkusurivanje
• Edin Ramulić: Daleko je Sarajevo
• Kako spriječiti da se virus Čavoglave ne proširi Hrvatskom?
• Helena, žena koje nije bilo
• Bilježnica Robija K.: Božićni ručak

“Iako su poginuli ždrali, ostali su tići ždralovići, pleme naše poginuti neće” (´Vuk Drašković – Boj na Kosovu)

Ako Srbija želi pozitivnu odluku o kandidaturi, mora da uradi nešto mnogo dobro, a govor predsednika Borisa Tadića, iako je veoma dobro primljen među svim članicama EU, svakako nije dovoljan. Napredak u dijalogu Beograda i Prištine bi pomogao da možda odluka Evropskog saveta 9. decembra bude pozitivna, a bez toga nema nikakve nade. Ipak, uslov svih uslova je da prestanu napadi na Kfor. Ovo je uoči današnjeg sastanka ministara spoljnih poslova EU u Briselu za “Blic” rekao visok diplomatski izvor u Briselu uz napomenu da je “imidž Srbije posle sukoba u Jagnjenici katastrofalan, gotovo podjednako kao i kad je bilo reči o Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću”, kao i da su pozitivni poeni stečeni njihovim hapšenjem i slanjem u Hag “potpuno anulirani borbama u kojima su povređeni naši vojnici”.

«Nijedan političar se neće usuditi da sada donese pozitivnu odluku za Srbiju u trenutku kad televizije neprestano emituju vesti i slike o incidentima na severu Kosova» – kaže za “Blic” diplomatski izvor iz Brisela  (Blic, 1.12.2011. – Barikade su Srbiju vratile nekoliko godina unazad)

Priznajem da nisam stvari posmatrao na ovakav način… Nekako sam i suviše napućen na svoju perspektivu ‘ždrala’ pa i ne slutim o čemu razmišlja, na primer, jedan Nemac ili Mađar (Nemica, Mađarica) kada vidi kako njihove sunarodnike – a možda i decu, rođake, prijatelje – u sastavu KFOR-a ‘tretiraju’ Srbi na barikadama. Čim sam ovo pomislio odmah me je ždralovska logika podsetila da je ‘moj’ narod tamo na mukama, a da su vojnici KFOR-a bezdušni mučitelji koji teraju goloruki narod sa barikada. Ali objasni ti to jednom Mađaru ili Francuzu koji sa nevericom gleda na televiziji kako Srbi nasipaju šljunak i prave nove barikade u neposrednoj blizini ‘stare’ koju su pak uklonili KFOR-ovci. Francuzi, ili bilo koji drugi građani EU, tada logično pomisle: pa Srbi očigledno ne žele u EU čim se ovako grčevito bore za svoje barikade! Kako da im objasnimo da mi želimo i EU i Kosovo?! Zato su i podignute barikade da bi Evropa, a bogami i ceo svet, saznao da mi Kosovo ne damo – dobro, Severno Kosovo ne damo – i da ćemo se boriti do poslednjeg kosovskog Srbina na barikadi. No, u Srbiji niko nema hrabrosti da kaže građankama/građanima da smo Kosovo odavno izgubili, mada je to i samim građanima jasno, ali nije ‘srpski’ priznati realnost već valja ‘mreti svetom smrću i za nebo se spremat’. Političari na vlasti sada žele da ušićare šta se može pa, odustajući od politike i EU i Kosovo, se nadaju da će makar dobiti ‘nešto’ od Evrope na severu Kosova kako ne bi ispali  potpuni luzeri pred svojim biračima. Posle politike ‘i jare i pare’ srpska politčka elita se odlučila da će uzeti pare, ali da neće ni od jareta poptuno odustati… Uzeće vlastodršci barem jednu nogu, butkicu, batak ili kako se to već kod jareta zove. Ali, sve što sam ja ovde napisao je, u stvari, simplifikacija, da ne kažem banalizacija, turbulentnih kretanja kako na Kosovu tako i na srpskoj politčkoj sceni. I vlast i opozicija su se, ovih dana, udružili ne bi li u potpunosti izludeli građane i tako ulovili nešto u mutnom. Vlast se ponaša kao da je progutala neki ‘downer’ i pokušava da smiri situaciju pozivajući se na dobro oprobani recept: ako trebaš nešto da uradiš ti uradi u poslednjem momentu! Hladnokrvno, bez mnogo emocija – dobro, malo patetike nikada nije na odmet – vlast nam ‘šapuće’: ti spavaš, spavaš i probudićeš se 9.decembra radostan jer ćeš postati kandidat za EU. Dok mi spavamo ‘dobre čike’ vladajućih struktura će da reše stvar i ‘približe’ svoje stavove još više sa kosovskim Albancima dok će ‘neutralni’ medijatori iz EU da se zadovoljno smeškaju. Za naše dobro je i bolje da ne znamo šta nam rade jer možda ne bi podneli istinu, a dobro znamo, još od devedesetih, kako smo osetljivi po tom pitanju. Evo kako je to sve počelo…

Neću ići daleko u istoriju jer ću, ako se za’ukam, otići do cara Lazara i Obilića što sada i nije baš neophodno. Nemam nameru čak ni u istoriju devedesetih godina XX veka zalaziti, mada ću početi ovu svoju ‘analizu’ sa jednim od bitnih aktera upravo tih devedesetih – Ivicom Dačićem. U međuvremenu se Ivica ‘prepodobio’ i postao vrhunski demokrata, do duše više levog smera… Pročišćen sopstvenom evolucijom Dačić je dospeo do neslućenih visina i postao ministar policijski, kao i potpredsednik Vlade. Sada Ivica želi još više i dalje i namerava da bude i premijer Srbije. Kakva vizija, kakva hrabrost? Svojom već oprobanom intuicijom za muke Srbalja, osobito onih kosovskih, naš Ministar je, pre nekoliko dana, zavapio nad teškom sudbom svog naroda i u junačkom zanosu ponudio i svoju ostavku. Spominjao je Ivica i moguću «veliku nesreću i tragediju» na barikadama, proklinjao kriminalca Tačija, a bogami je Dačić bio spreman i na boj, ako zatreba, pa makar i sa KFOR-om… Ma šta KFOR-om, celim NATO-om! Slušao ga naš mudri Predsednik pa sa setom u očima mu poručio da on razume svog Ministra, ali da je sada vreme za razborite i korisne odluke, a u tim i takvim vremenima odluka, ruku na srce, boljeg čoveka od Borisa Tadića naprosto nema. Iskoristio je priliku naš mudri Predsednik da podseti građane da pametnije, čvršće i visprenije Vlade nije bilo u skorijoj istoriji čovečanstva, a bolje Vlade će biti jedino ukoliko DS ponovo pobedi na izborima. Onda je Predsednik, hrabrošću jednog Vilija Branta i odlučnošću Borisa Tadića, poručio Srbima sa severa Kosova da se povuku sa barikada. ‘Stondirana’ Srbija je ostala nema za trenutak, a potom se prolomio gromoglasni aplauz iz naših demokratsko-liberalnih srca. Predsednik je govorio…  Ovo stanje opšte opijenosti i zanesenosti je iskoristio i malo poznat predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković koji je biranim rečima takođe pozvao Srbe na severu Kosova da odu sa barikada, ali je pri tome hrabro priznao da se Predsednik Tadić toga prvi setio. Hrabar i nepokolebljiv, kakav i jeste, naš Predsednik je zgrabio telefon i pozvao Mokru Goru i svog vernog prijatelja u nevolji Emira Nemanju Kusturicu. Pozvao  je  Predsednik našeg velikog režisera da, u lirskom i tihujućem maniru njegovih besmrtnih filmova, odu do svog zajedničkog prijatelja Milorada Dodika u Republiku Srpsku. Odu ti oni do Banja Luke kada tamo Milorad otvara auto-put i nećka se da li da ga nazove po sebi ili po Novaku Đokoviću. Kao čovek sa vizijom naš Predsednik Tadić je konstatovao da nas auto-putevi vode pravo u EU, a i Emir Nemanja Kusturica je rekao nešto slično. Nakon toga je i Dodik pozvao Srbe sa severa Kosova da se povuku sa barikada, mada je do skora tvrdio da će i on uskoro zabarikadirati svoju Srpsku ukoliko ga Bosna i Evropa ne budu slušali. Naš Predsednik je poentirao na kraju da on nosi odgovornost u srcu i da preuzima na sebe teško breme severno-kosovske tragedije. Svi smo odahnuli jer znamo da smo u sigurnim i odgovornim rukama (tako muške, tako snažne) našeg Predsednika.

Ako su vlastodršci popili neki ‘downer’ kako bi malo ‘iskulirali’ u svom ovom ludilu, onda je opozicija na nekim speed-ovima. Čeda Jovanović pozdravlja odluku Borisa Tadića da opozove Srbe sa barikada, ali ujedno konstatuje da je to mogao da uradi i pre četiti meseca. Mislim da je Čeda u pravu, ali čemu žurba kada smo tako lepo ‘stondirani’, ali naš Čeda je u speed-u… No, njegov brat-saborac po Preokret-u Vuk Drašković je izgleda uzeo neki ‘trip’ pa je počeo da bulazni o nekim ždralovima i tićima sa Kosova, ali nema veze na to smo već navikli kada je Vuk u pitanju… Nije važno, samo nek’ je njemu lepo. Ubedljivo najčudnije je odgovorio predsednik najveće opozicione partije SNS. Nisam uspeo da procenim na čemu je Tomislav Nikolić, ali očigledno je bio u stanju teške nedoumice. U stilu legendarne scene iz filma Balkan Ekspres kada Boru Todorovića, u filmu muzičara u sastavu Balkan Ekspres, pitaju da li je on muzičar. A on uplašen odgovara da nije. – A nisi – konstatuje mrski folksdojčer. Jesam, jesam muzičar – odgovara Bora. A znači jesi! Nisam, nisam muzičar, ko je rekao da jesam…. E isto tako je i naš Toma na pitanje šta bi on sada uradio u vezi sa situacijom na severu Kosova, počeo da melje neke goveđe gluposti a potom odgovorio da on ne zna, i da tako nešto trebaju da pitaju Tadića, a ne njega.

I tako… Mi stondirani građanke/građani Srbije gledamo našu vlast i opoziciju i očekujemo bolju budućnost. Možda je i nećemo dočekati, ali nema veze, barem smo se lepo zezali. Ništa nam  nije važno dok god smo na ‘nečemu’…