Željko Pavićević: Ništa nas više ne sme iznenaditi

Željko Pavićević
Autor 6.6.2014. u 10:37

Izdvajamo

  • Dakle, ako sa jedne strane pođemo od činjenice da je samo nekoliko meseci pre rekonstrukcije Vlade Srbije premijera Ivice Dačića došlo do sukoba između njega i tadašnjeg PPV, te da su, sa druge strane, zaokret u politici Dragana Đilasa i čistke unutar DS zbunile „počasnog predsedika“, doćićemo do zaključka da je postojao izrazito jak faktor koji je poremetio planove Vučića i Tadića. To je, složićemo se, bio međunarodni faktor.

Povezani članci

Željko Pavićević: Ništa nas više ne sme iznenaditi

Iznenadna gadljivost Borisa Tadića na mogućnost ulaska Dačića u Vučićevu Vladu izazvana je snishodljivošću prema moćnicima, sa obe strane. Zar se moglo i očekivati nešto drugo od nekadašnje „lepše polovine“ DS-a?! Ipak, priča o SPS neće imati tužan kraj jer pored ovako jadne opozicije, oličene u nekakvom demokratskom bloku, Dačić može samo da profitira. Njegov cilj, siguran sam, jeste ulazak u trku za predsednika Srbije na narednim izborima.

Piše: Željko Pavićević

Potpuno je jasno da je dolaskom dr Bojana Pajtića na mesto predsednika Demokratske stranke ista stekla sve uslove da u svojim prostorijama ugasi svetlo i stavi ključ u bravu. Problem nije samo način na koji je došao, tu gde jeste, već i to što je ovaj vojvođanski demokrata neprepoznatljiv van Vojvodine. Način na koji je lider autonomaša došao na mesto prvog čoveka stranke predstavlja sve osim demokratski čin. Grubim kršenjem Statuta od strane „stare garde“, Gordane Čomić, te „omladinskim“ podmetačinama od strane predstavnika „nove generacije“ političara, Dragan Đilas je nedolično pomeren sa mesta na koje je doveden pre nepune dve godine. Sklonjen u najgorem mogućem trenutku za DS, Đilas je platio cenu svoje pomirljive politike i doslednosti. Ovaj čin se svakako grubo može porediti sa politikom Zorana Đinđića i njegovim beskonačnim odlaganjem scenarija za „6. Oktobar“. No, sigurno je da je samo on, Đilas, mogao u ovom trenutku da vodi „opozicionu“ Demokratsku stranku. Analizirajući politička dešavanja u poslednjih nekoliko godina jasno je da se scenario „političkog zaokreta“, dogovoren za vreme vladavine Borisa Tadića, morao ispuniti. Baš iz tog razloga mnogi su sateliti, nekada „počasnog predsednika“ i njegovog druga iz Šapca, kumovali dešavanjima pred održavanje XVIII Skupštine Demokratske stranke. Poražavajuća je činjenica da su se demokrate unutar Demokratske stranke složile da istisnu Đilasa zarad „viših“, bolje rečeno, interesnih ciljeva. Tako su se nekada i sada sukobljene strane unutar DS-a, „nova generacija“ političara i bivši „NDI-evci“, udružili kako bi „pretnja“ bila uklonjena, a „posao“ nastavio da se radi. Problem im nije predstavljao sukob interesa, dupliranje funkcja, kršenje Statuta, negativna selekcija delegata i grubo gaženje demokratskih načela u borbi protiv Đilasa. Vodeći kuolarske priče po budoarima ostvarili su svoj plan zarad lične koristi, na štetu celokupnog društva. Kako onda od ovakvih „demokrata“ očekivati da daju svoj doprinos izgradnji društvene svesti ukoliko sami nemaju svesti, a ni savesti.

Možda članstvo ima pravo da ovakva dešavanja komentariše kao unutar stranačku borbu, ali glasačko telo opravdano diže sidro nakon što mu je lavor ledene vode, od strane demokrata, pljusnut u lice. Ruka pomirenja DS-a koja se pruža „odbeglim“ demokratama, uvijena u priču o nekakvom „demokratskom bloku“, je ništa drugo do farsa, čiji rezultat treba da bude bolje kadrovanje neke buduće rekonstruisane Vlade Aleksandra Vučića. Zadatak ovog „bloka“ nije borba protiv „tihe diktature“ premijera, već davanje legitimiteta istoj, uz neizbešno izostajanje daljeg bitisanja kadrova SPS-a u vladi. Oni bi, u tom slučaju, bili zamenjeni „reformskim“ snagama demokratskog bloka. Stvaranje jedne slabe i široke koalicione vlade „nacionalnog spasa“ predstavljalo bi uvod u dugogodišnju degradaciju Srbije koja bi vremenom postala Vučićeva prćija.

Sa druge strane, u ovakvom scenariju ne postavlja se pitanje budućeg delovanja SPS-a, odnosno, Ivice Dačića. Dakle, ako sa jedne strane pođemo od činjenice da je samo nekoliko meseci pre rekonstrukcije Vlade Srbije premijera Ivice Dačića došlo do sukoba između njega i tadašnjeg PPV, te da su, sa druge strane, zaokret u politici Dragana Đilasa i čistke unutar DS zbunile „počasnog predsedika“, doćićemo do zaključka da je postojao izrazito jak faktor koji je poremetio planove Vučića i Tadića. To je, složićemo se, bio međunarodni faktor. Vodeći spoljnu politiku, te dajući doprinos u rešavanju problema u južnoj srbijanskoj pokrajini, Ivica Dačić je stekao popularnost među evropskim diplomatama. Tako je plan o mogućem sprovođenju scenarija „Sanader“ pao u vodu, a svedočenja pojedinih magova podzemlja prigušena ili dovedena u pitanje. Iznenadna gadljivost Borisa Tadića na mogućnost ulaska Dačića u Vučićevu Vladu izazvana je snishodljivošću prema moćnicima, sa obe strane. Zar se moglo i očekivati nešto drugo od nekadašnje „lepše polovine“ DS-a?! Ipak, priča o SPS neće imati tužan kraj jer pored ovako jadne opozicije, oličene u nekakvom demokratskom bloku, Dačić može samo da profitira. Njegov cilj, siguran sam, jeste ulazak u trku za predsednika Srbije na narednim izborima.

No, ne treba gubiti nadu, jer ona umire poslednja. Srbija ima opoziciju. Ona jeste slaba i ne profilisana, ali postoji. Ogleda se u delovanju Nove stranke bivšeg premijera Zorana Živkovića, i Pokreta „Dosta je bilo“, bivšeg Vučićevog ministra, Saše Radulovića. Blok koji bi formirale ove dve „stranke“ mogao bi zadati udarac režimu „tihe diktature“ Aleksandra Vućića. U protivnom, zasebno delovanje ovih političkih subjekata predstavljalo bi „pucanje u prazno“.

 

Željko Pavićević
Autor 6.6.2014. u 10:37

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija