Zemlja ćaknutih ljudi

Autor 25.3.2011. u 00:00

Zemlja ćaknutih ljudi

Polovinom devedesetih, za vreme građanskih pobuna širom Srbije, na jednom mitingu u Novom Sadu Zoran Điniđić je izjavio za Slobodana Miloševića da je «ćaknut». Smejao sam se tada Zoranovoj simpatičnoj interpretaciji političkog ludila čiji je zastupnik bio Slobodan Milošević, ali sam verovao da će Đinđić jednog dana da nas reši ovog ćaknutog predsednika i konačno dovede razumne ljude na vlast. Bio sam naivan kao i mnogi koji su verovali u «razumnu» vlast. Do duše, dok je Zoran bio živ i dok je bio Premijer bilo je šansi da razumnost doista i prevlada na ovim prostorima, ali posle njegove nasilne smrti bilo je jasno da «ćaknuti» ponovo preuzimaju vlast. Danas, kada posmatram sve te politčke kreature, ne mogu da se otmem utisku da živim u zemlji ćaknutih ljudi koji više vole svoje ćaknute vladare nego razumne ljude sklone racionalnim kompromisima. Govoreći o politici Borislav Pekić je izjavio (mislim da je to bilo baš na dan osnivanja Demokratske stranke) da političari moraju biti «mlaki» aludirajući na onu biblijsku misao koja kaže, parafraziraću: moraš biti hladan ili vruć, ako si mlak bog će te ispljunuti iz usta svojih. Ako vera ili pak vernik treba da je hladan ili vruć kada su njegova ubeđenja u pitanju, onda je politika na strani mlakih, to jeste onih koji racionalno prosuđuju. Racionalnost je presudna kod pravog političara i ona mora da prevlada svaku «ćaknutost» i ludilo. Ali mi živimo u Srbiji…

Čitam novine i evo šta sam pronašao: «Srbija je, gledajući statističke ekonomske parametre, evropski rekorder po stopi inflacije od 10,3 odsto, depresijaciji nacionalne valute u odnosu na evro, i najnižim platama. Po stopi nezaposlenosti od 20 odsto Srbija spada u pet najgorih evropskih zemalja. Za utehu je podatak da je Srbija jeftinija od većine zemalja u regionu, ali s druge strane, nije ni blizu vrhu po kvalitetu te iste robe. Razlog ovakvoj statistici, po mišljenju stručnjaka, jeste loša ekonomska politika svih vlada od 2001. godine naovamo. Međutim, najstrašniji je podatak što obični građani u Srbiji žive još gore nego što to ova crna statistika kaže.» (Blic 19.03.2010)

Eto šta je proizvod jedne ćaknute vlade sa ćaknutim i nesposobnim ministrima. A kada se usudiš da zatražiš bolje uslove za život onda te optuže za nerealnost i egoizam. Tako su prošli preosvetni radnici štrajkujući poslednja dva meseca. Posle prvih dana štrajka očekivao sam linč besnih građana nad prosvetnim radnicima zbog njihovih nerealnih zahteva.. Mediji su prosvetare prikazali kao «razmažene frajle» koje sada traže nešto što je nemoguće: Pa, zaboga vlada nema para! Sada kad su napravili takvu atmosferu vlada više i ne želi da priča sa prosvetarima, to jeste sa njihovim sindikalnim predstavnicima. Ministar prosvete, gospodin Obradović, je pokazao takav cinizam o odnosu prema prosvetnim radnicima da je to do sada nezabeleženo. Ne mogu da verujem da je neko ko je zadužen za prosvetu nema ama baš nimalo sluha za probleme ove struke. Nije prosveta neka fabrika ili preduzeće pa da joj se spočitavaju finansijski neuspesi zbog kojih polako, ali sigurno, prosveta propada. Obrazovanje, barem ono koje spada u domen osnovnih i srednjih škola, nije ili ne mora biti profitabilno. U osnovnim i srednjim školama deca se obrazuju kako bi postali, pre svega, društvene jedinke, spremne da se prihvate vojih društvenih obaveza, a ne sociopate kakvih ima i u vrhu vlasti. Obrazovanje pre svega služi, kako ime kaže, da se deca obrazuju i postanu normalni članovi društva, svesni svoje uloge i socijalne korisnosti. Gospodin Obradović je svojim bahatim i neodgovornim ponašanjem izvređao ne samo prosvetare već je doveo u pitanje i smisao samog obrazovanja. Danas se nastavnici i profesori vuku po blatu, to jeste uporno se kritikuje njihova «nerealnost», a sve se to radi kako bi vlada prikrila sopstvenu nesposobnost i kako bi na druge prebacila svoju odgovornost.

Naša ćaknuta vlada ostaje pri stavu da nema popuštanja «pred ucenama» nezadovoljnih prosvetara, šta više sada se stepen «gotovosti» podiže na više stepen. Svim štrajkačima plata je umanjena za one dane koji su prosvetari proveli u štrajku jer ne može da se plati ono što se nije radilo. Po ovoj logici onda bi trebalo ukinuti platu prosvetarima i za vreme raspusta; neka idu u njivu za plugove i u fabričke hale za strugove pa da tamo osete šta je pravi rad! Mada je recimo interesantno uporediti nerad prosvetara sa «radom» poslanika u Skupštini. Pa ljudi moji pa ti tek ništa ne rade, a primaju velike plate. Šta više nije ih ni sramota da to prikažu na javnom servisu. Ukoliko pratite prenose Skupštine onda ste sigurno primetili kako na većini sednica odsustvuje veliki deo poslanika. Šta je sa njima? Da li se poslanicima oduzima od plata? Naravno da ne! Ali to je za ćaknute sasvim u redu…

Čak se i naš premijer vlade, inače do sada miran i uravnotežen čovek, raspomamio i pretvorio u Orlanda furioza. Iz nekih razloga prosvetari su se najviše zamerili upravo gospodinu Cetkoviću i on je odlučio da nas tera do kraja sveta ako treba. Mislio sam da je premijer Cvetković drugačiji od ostalih u vladi, a ispade da je on samo izuzetak koji je jedva dočekao da potvrdi pravilo o vlasti kao ćaknutoj kategoriji. Još sada kada su finansije u njegovim rukama, kuku i teško prosvetarima, biblijski rečeno: «biće jauk i škrgut zuba».

Od kada su uveli ove Velike bratove i Farme, Dvorce itd mogu se pohvaliti da nisam pogledao niti jednu epizodu ovih «opijuma za narod». Bio sam ponosan na sebe i svoju istrajnost dok nisam shvatio da sam učesnik jednog velikog reality projekta zvanog Srbija. Uzdam se jedino u glupost vlasti, a osobito u ove ćaknute da će na kraju izbaciti sami sebe iz «emisije» tako da ćemo konačno moći da krenemo putem prave realnosti, a ne ove izmišljene i upakovane od strane velikih iluzionista. Sva sreća da je svaka vlast glupa jer ne uviđa da je zamenjljiva pa će valjda, nekom logikom, konačno na vlast doći i neko normalan. A šta da rade normalni i pošteni ljudi u Srbiji do tada? Pa i ono što su radili do sada: da se bore i ne spuštaju gard!

12. marta na dan osmogodišnjice od ubistva Premijera Zorana Đinđića, moj prijatelj je na «društvenoj mreži» Facebook okačio, na prvi pogled, čudan komentar: Zorane izvini!:( A onda sam shvatio da samo normalni mogu i da se izvine Zoranu jer nisu više uradili za njega. Uplašili smo se ćaknutih i njihove surovo-lude želje da ga se reše. Više ne idem na te komemoracije koje organizuju razne strukture svakog 12. marta u znak sećanja na Zorana. Sve mi to deluje izveštačeno i patetično i ne vidim kakve to veze ima sa Đinđićem. A opet ne mogu da ne mislim na Zorana… I ne preostaje mi ništa drugo nego da se zavučem u neki usamljen ćošak i isplačem kao čovek. Izvini Zorane, ali na ovaj dan moram da te ožalim kao i mnoge druge, kao i sebe jer živim u ovoj zemlji ćaknutih ljudi.

 

Autor 25.3.2011. u 00:00

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija