Živela psihopatokratija!

Povezani članci

• Esad Bajtal: Građani su pokazali da su mnogo zreliji od vlasti
• Varvarstvo i tolerancija: Sreća je da postoji islam
• Emil Karamatić: Hvala Tomu Gotovcu na velikom i napornom djelu
• Pobeda SNS-a u Beogradu, još tri liste prešle cenzus
• Ustala je Sparta srpska, ovo neće biti Turska
• Sirijski zrakoplovi bombardiraju sunitske vojne ciljeve u Iraku

Psihopate se kriju među nama, a vrlo često su ugledne ličnosti u društvu.

Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

Nije da nemam inspiracije, samo mi je pomalo dosta političkih tema. Dojadilo mi je i da čitam ko je šta uradio, ili rekao od političara, a ko nije ni prstom mrdnuo da uradi ono što mu je radni zadatak i što bi morao da radi. Kriza je svuda, ne može se mnogo uraditi, nema se para, ne može se pomoći stotinama hiljada nezaposlenih, kuka politička elita, a koliko znam njihove plate uvek stižu na vreme. Za njih nema zime. Baš ih briga kako živi većina građana i nikog nije briga imaju li ljudi čime da nahrane svoju decu. I biće tako još ko zna koliko dugo, „dok traje kriza“, reći će oni koji bi trebalo da se bar trude da je reše. Ali postoji i nešto gore od siromaštva u kome se upravo živi u Srbiji. Postoje tajni užasi života sakriveni od očiju javnosti koji isplivaju na svetlo dana tek kad dođe do neke velike, najčešće porodične tragedije.

Da krenem redom. Vest da su tri mlade Amerikanke pronađene posle desetak godina zarobljeništva u kući svoga otmičara, obišla je svet i zgrozila svakog normalnog čoveka na kugli zemaljskoj. Spasao ih je neki komšija u trenutku kada su po ko zna koji put pokušale da pobegnu. Neću da pominjem mučenje, ponižavanje, fizičko i svako drugo zlostavljanje kojima su bile izložene, ali čitam kako će tužilaštvo tog, američkog okruga zatražiti smrtnu kaznu za njihovog mučitelja. Pada mi na pamet kako bi taj monstrum prošao od strane našeg pravosuđa da je ubio bar jednu od njih i to iz razloga što je htela da ga napusti! Doduše ne bi dobio baš nožnu narukvicu, ali ne bi robijao ni sedam godina za ubistvo svoje robinje. Zbog dobrog vladanja kao svaki srpski ženoubica, bio bi pušten na slobodu posle najviše pet godina robije, od presuđenih npr.sedam. To pokazuje sudska praksa, pa je sigurno zbog tako maloumne i bedne kaznene politike, samo u prva tri meseca ove godine ubijeno desetak žena u Srbiji. Na današnji dan se taj broj uvećao bar za polovinu.

Htela bih da primetim kako je lepo videti dobrotu na delu, ali mi teško ide. Gde god se osvrnem – nasilje. Šetam pored Dunava i vidim obesne vlasnike rasnih pasa kako dozvoljavaju da njihovi ljubimci ugojeni, siti i besni, kidišu na pse lutalice. Đubrad nehumana! Gledam ovih dana priroda se razigrala, zelene se parkovi, šareni se cveće na pijacama, balkonima i baštama. Stigle i laste, pa presrećne pište i ciče prolećući ispod poznatih balkona i haustora, u čijim su uglovima prošlog proleća, pravile svoja gnjezda. A onda me đavo natera da otvorim novine i vidim ženu koju je muž tukao dok se nije onesvestila i u besvesnom stanju joj usput odsekao uvo! Dalje saznajem da je maltretirao čitav život i da jadna žena nije imala hrabrosti da ga napusti. Trpela je dvadesetpet godina njegovo iživljavanje i maltretiranje i kako sama kaže, gledajući život drugih žena u komšiluku, smatrajući da je život uz batine uobičajena pojava u svakom braku. Neposredno pre ovog događaja izbio je skandal oko izvesne pevačice i poznate javne ličnosti koju je muž maltretirao, šamarao i tukao godinama, sve dok je pre petanestak dana nije izudarao po licu (nagnječivši joj jagodične kosti) da je potražila pomoć u Urgentnom centru! Tu se odmah javila gomila njenih „prijatelja“, svedoka njegovih šamaranja na javnom mestu da potvrdi imidž siledžije. Čitam kasnije u istim novinama kako ga pevačica-nevenčana supruga neće tužiti jer, bože moj, imaju „zajedničko dete“, a on će verovatno i dalje izigravati njenog menadžera. Čitaj – uzimati njen novac jer sam nikada ne bi umeo da zaradi ni dinar.

Slabo gledam televiziju, ali sam pročitala u novinama da je onomad na svetlo dana isplivala još jedna stravična priča. Žrtva je izvesna druga pevačica koja je u nastupu iskrenosti u nekoj TV emisiji zaplakala pred kamerama i priznala da je zet maltretira godinama, te se plaši za svoj i život svoje dece i unuka. Iskreno se nadam da će ovom siledžiji pod hitno poilicija stati na rep, ili će i ova porodica trpeti nasilje dok siledžija dovoljno ne pomahnita, pa uzme nož, toljagu, sekiru, ili potegne pištolj.

Ipak sve ovo što sam pomenula ne odnosi se, bar ne u celini, na tajne života skrivenih od očiju javnosti koje sam na početku teksta pomenula. Nezamisliv je užas u kome žive žene koje muževi nisu nikada u životu ni ćušnuli, pa ipak one su su žrtve svojih muževa siledžija-psihopata. Takvi monstrumi se lako mogu prepoznati. Specifičnog ponašanja, samouvereni, ali samo prividno smireni, ti monstrumi prevashodno deluju na svoju okolinu tako što kao prvo vole da bez nekog razloga opanjkavaju ljude. Trude se da se prikažu u najboljem svetlu tako što će gledati da potcenjuju mnoge iz svoje profesije. Intrigiraće i lagati, mešetariti i ogovarati na prvom mestu sopstvenu ženu. Još na početku zajedničkog života odvojiće je od svakog kontakta sa porodicom, zabraniće joj drugarice i svako druženje izvan njegovog kruga. Nagovoriće je da napusti posao i tako ostane bez egzistencije i postane samo njegova sluškinja. Kad je potpuno slomi, svako psihičko popuštanje, neurozu, nervozu i sluđenost, pokazivaće najbližim prijateljima kao ženine mane. I radiće na tome sve dok žrtva ne postane igračka u njegovim rukama. Tako sluđena, psihički slomljena žena neće nikada dobiti priliku za adekvatno lečenje, tonuće sve dublje u psihičku bolest koja će još više ograničiti njenu volju da napusti psihopatu. Od nje će vremenom dići ruke i porodica jer se navodno nikome (ako ne želi), ne može pomoći. (Pomoć žrtvama te vrste nasilja stiže samo u američkim filmovima). Šta dalje da kažem? Imam iskustvo u prepoznavanju i poznavanju monstruma. Nije teško prepoznati ih jer kad se zadovolje uništenjem svoje ključne žrtve, oni pokušavaju da nasrnu i na njenu porodicu. Ako treba, rade na tome godinama. Prvi na udaru je onaj ko ima ugled, pamet i ličnost da se suprotstavi zlostavljaču. Otuda verovatno taj ispad pred kamerama pomenute, nesrećne pevačice, koliko sam shvatila tašte monstruma.

Psihopate se kriju među nama, a vrlo često su ugledne ličnosti u društvu. Oni su se specijalizovali za psihološka mučenja svojih žrtava u koje spadaju ne samo članovi njihovih porodica, već i poslovni partneri i saradnici. Zahvaljujući primitivizmu i društvenoj bedi u kojoj živimo, oni su za sada bezbedni, ili sve dok otvoreno ne sprovedu fizičko nasilje. Izvan bilo kakve kontrole bez podrške žrtava psihološkog nasilja, njihovog svedočenja i prijava, nema nade da ih bilo ko spreči u iživljavanju. Svi koji su u stanju da prepoznaju psihopatsko nasilje i same psihopate, a ćute o tome su krivci i saučesnici. Sledi nastavak.

e-Novine