Život počinje dodirom tipke ,,ž“

Autor 29.10.2011. u 10:39

Život počinje dodirom tipke ,,ž“

“Dodirivati, znači živeti, i ta mreža može da preraste u
 čitavu državu: nekada dodiri, skladište obećanja, na
 kraju sećanja, žaljenje za onim što se nije dotaklo.
 Okrznute stranice, propuštene prilike. Život kao žilet
kao žilet kao život kao nikada prerezana vena
 nepovezanih asocijacija, budućih događaja,
 propuštenih prilika, propuštenih dodira dodira do di ra…
 Možda je Život dodirista.”

 

Dodirnem, i već sam napisala na crnoj tastaturi ,,život“. Ništa se nije desilo. Život se nije pokrenuo, mada prsti u iščekivanju naredne reči vise, blago zatalasani. To su nevidljivi krugovi. Uvek potreba da se iz njih izađe. A oni, iznova opisani. Ipak, ta jedna reč obeležava nov početak imaginarnog života; I to je život! – projektovan na jednu zamišljenu belinu. Zamislite, tek tako, kreće nova egzistencija! Što je više obitava u virtuelnom prostoru, to se više gubi u realnosti. Tamo, u novom svetu neumrlih projekcija živahniji smo nego ikad. Da skinem tipku ,,ž“, stavim u džep i krenem, bilo kuda? ,,Ž“ je moj prijatelj i posao. Nekoliko dodira i već ćemo se sasvim preseliti iza pretpostavljene granice. U tihim sobama ostaće naše simbolične zmijske košuljice, realno sparušena tela… ostaće naše senke i pećine, dok će pojmovi, baš kao u novom platonizmu, biti apsolut stvarnosti. Slika idile, ostvarive još za vreme realnog života. Treba isključiti pretpostavke, zamisliti se kao junaka MTV spota, postati lako ,,skinutljiv“ mp3 fajl, udarati bit nezavisno od smisla ž ž ž ž ž –

Na crnoj tastaturi, na belom word papiru crna reč, sve je to ,,život“. Verujete li u izmišljene priče, gospođice?! Gospođica je već s one strane, njeno ja i nad ja sada su deo nepostojeće a vidljive realnosti, predaje se lako novim mentalnim drogama kupujući ih – jedan po jedan – okoštalim pršljenovima na kičmi. Znate onu priču, gospođice, bez brige, znamo da je naivna, voleli ste je, zove se ,,Beskrajna priča“. Znate, naravno. Kada je svet fantazije bio ugrožen, kako je išlo obaveštenje? Da, izbrisani delovi i bića iz zemlje Fantazije prelazile bi u realan svet i postajale laži, obmane, neiskrenosti različitih vrsta. Trebalo je dati carici novo ime, trebalo je početi s pričama ispočetka, sazidati novi svet. Gospođice, jeste li vi idealista? Gde su vaši ideali? Gde su nestala fantastična bića? Draga gospođice, mi se ovde ne bavimo time, mnogo su vam pričali o bajkama!

Život, kao žilet koji seče po tek umreženim asocijacijama, po poljima budućih događaja. Probaj da žiletom posečeš ekran ili fotografiju vene, arterijske linkove ka najrazličitijim supstitucijama ovde i sada. Zatim slede pokušaji popravljanja svojih novih svetova. Zar to nije avantura? – Dodirivati, znači živeti, i ta mreža može da preraste u čitavu državu: nekada dodiri, skladište obećanja, na kraju sećanja, žaljenje za onim što se nije dotaklo. Okrznute stranice, propuštene prilike. Život kao žilet kao žilet kao život kao nikada prerezana vena nepovezanih asocijacija, budućih događaja, propuštenih prilika, propuštenih dodira dodira do di ra… Možda je Život dodirista.

Probudim se, uključim mobilni telefon, kompjuter, proverim poštu, prođem kroz društvene mreže, čitam komentare i svet može da počne, odnosno mogu da počnem sa svetom. On nije prestao da se vrti ni za onih nekoliko besvesnih sati, obitavanja u ništavilu ili u nirvani, ili božjem okrilju, već kako ko želi da veruje. Bezbroj Ž.-ova susreće se, sudara i gubi u mnoštvu. Svi oni nose svoju tipku ,,ž“, svoj čip prepoznavanja. Priroda je lepa na fotografijama, ali ne i u stvarnosti. Prijatelji su nasmejani na fotografijama ali ne i u stvarnosti. Možda sam i ja čovek u obliku baterije, a ova mašina izvlači iz mene moje poslednje tragove ljudskosti. Mreža sastavljena od privida i veštačkih aroma! Da kažem: probudim se i uzmem današnju aromu, sunčan dan, blago vetrovit, s gužvom gradskog prevoza i gorkim ukusom vode ili aroma pustih ulica, lice grada koji propada i s vidljivih i s nevidljivih stranica svojih fasada, kiseli krastavac i prašina. Slovo ,,ž“. Promeškoljila se kockica, nagnječila kožu u blizini džepa.

Naivne priče, prepodne u mračnoj sobi, predvorju virtuelnog. Jutarnji ukus podseti na ponestalo omiljeno vino, na velike glečere, možda već istopljene, sirotinju tropskih ostrva i najveći sentiment od svih – more. Senke ne mogu da zamene njegov šum, ali za početak, tu je šuštanje prazne radio-frekvencije. Šumeća tableta jednog prerušenog ,,ž“. Tu su pred ekranom, još nenapisani, još na belini ispod prve reči; ovog puta je ne zapisujem. Izgovoriću kao pretpostavku, kao aksiom: život. Življenje. Preživljavanje. Doživljavanje. Odživljavanje. Iživljavanje. Loše režiran grupnjak sačinjen od istosti. Zašto se pornići ne gledaju u sedam sati ujutru? Umesto masturbacije, inijekcija informacija o nesrećnim slučajevima i huškačkim pretnjama, ljudskim pravima. Je li to naše pravo da znamo šta treba da postane život?! – Budna ali nesvesna, tromog tela, prilepljena za belinu koja poigrava. Prvi je dodir posteljine, odmah potom tastature. Znakovi se umnožavaju do ne-značenja. Neprestano zamenjuju život, ali niko se ne plaši zamena. Naprotiv, poželjne su. Možeš biti deo teorije ili deo zavere, provoditi vreme u traganju za informacijom +, i to zauvek. Naše info-posledice, potrebe da se nešto priča, ali da se nijednom ne postavi pitanje! – Ko sam ja? Koja je moja svrha na ovom svetu? Postoji toliko svrha koje ćemo imaginarno proživeti. Baci kockicu ,,ž“, makar i o zid, opet pašće na život.

Rituali, rituali, rituali, božanstva svakodnevice, konstantne smo male štetočine, pomnoženo sa 7 milijardi, životi nam se umnožavaju da bismo ih bolje izbegavali. Postojaćemo zauvek na internetu. Verujete li u Bibliju gospodine? Pružite šaku da vam udelim malo pirinča ili pšeničnog brašna. Budite, gospodine, zadovoljni današnjom svetlošću. To je realna svetlost, namesto večite svetlosti Tvorca. – Rituali, rituali, rituali, maleni belci i maleni crnci, šifre podsvesti.

Dodirnem, i već sam napisala na crnoj tastaturi ,,život“. Ali, ništa se nije desilo. Život se dešava. Plašim se da ga živim. Ako ga živim, da li ga na ispravan način živim. Ako ga ispravno živim, da li propuštam ono što znaju neispravni življači. Krugovi, iznova. Uzaludne mistifikacije u vezi sa njegovom večnošću jednostavno ne pomažu. Ali svaka nova, virtuelna egzistencija, počinje jednim ,,životom“, kao malim čudovištem kojem ćemo se sve češće vraćati, dok se sasvim ne preselimo u sve nepopunjene beline.

 

Ovo nije tekst, ovo je prekrivena belina na kojoj će sve uskoro opet biti moguće! Život je nedodirljiv.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)

Autor 29.10.2011. u 10:39