Zlatko Jelisavac: Čitač

Zlatko Jelisavac
Autor 26.9.2012. u 11:45

Zlatko Jelisavac: Čitač

 

“Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.”
(Danilo Kiš)

Čitam Edmunda Huserla… Moj umorni mozak  bolno škripi od naprezanja, kao Muzilov junak iz romana Čovek bez svojstava koji čita Kanta i takođe oseća kako mu mozak škripi dok čita Kritiku čistog uma. Čitam Huserlova predavanja iz dvadesetih godina prošlog veka i razmišljam o tome koliko je taj filozof gledao vremenski ispred sebe kada piše o naturalizaciji, objektivizaciji i psihologizaciji ljudskog duha i znanja. Dobro, i sam Huserl je svojevremeno uviđao kako kritički duh polako napušta znanje i počinju da dominiraju “egzaktne” nauke i prirodne “činjenice”. Pokušao je ovaj veliki mislilac da ukaže na opasnosti novog znanja koje se tehnizira, a istovremeno postaje plitko, činjenično, nekritično, zdravo-za-gotovo… No, nije više to toliko problem samog znanja koliko je u pitanju naš odnos prema sebi koji se preobratio u samouživalačko konzumiranje, a potpuno zaboravio na svoju humanističku osnovu i prosvetiteljski kriticizam. Treba se vratiti Huserlu kao što je on nekada govorio opisujući težnje svoje fenomenologije: “natrag ka stvarima”, ali ne toliko zbog njegove filozofije koliko zbog ljudskog dostojanstva i humanističkog naboja Huserlovog mišljenja. Huserl u objektivizaciji i psihologizaciji znanja ne vidi samo opasnost za filozofiju već i za čoveka-po-sebi koji se gubi i nestaje u svetu egzaktnih činjenica. Kritički duh našeg znanja nestaje pod navalom tzv objektivnosti i mi se više ne pitamo o sebi jer nemamo vremena i mogućnosti da napustimo svet veštačke imanencije. Kada čitam Huserla, ako zaboravimo na sve poteškoće i  “škripanje” u čitanju teksta koji je jako teško pratiti a još teže razumeti – ali bez muke nema nauke, čujem čoveka koji ne traži ništa drugo nego da se znanje vrati na put humanizma i potraži svoj dublji smisao od pukog baratanja sa činjenicama; Huserlova bespretpostavnost i perspektivnost čistog mišljenja otvara nam mogućnost za iskustvo koje nam je neophodno kako bi razumeli sebe, a potom i svet u kome živimo; Huserlov kritički naboj mišljenja ne ostavlja  svest, a ni svet, u svojoj neposrednosti i imanentnosti već otvara horizont slobodnog promišljanja i mogućnosti menjanja kako svesti tako i sveta; Huserl je možda bio i poslednji čovek-mislilac koji je davao prednost kritičkom mišljenju naspram objektivnosti tzv. naučnog znanja koje je do danas uspelo da isprazni i obesmisli i najmanji ostatak ljudskosti u sebi. Da, valja nam se vratiti sebi i zaustaviti ovo suludo divljanje volje-za-moć koju je izrodilo znanje lišeno ljudskih svojstava. Ako čitate Huserla možda vam se posreći i da shvatite taj “humanitas” – kako reče Hajdeger, Huserlov zabludeli đak, koji nam život znači.

“…jedan stih o zalasku sunca, koje pada niz horizont kao glava kakvog monarha kad se, krvava, otkotrlja sa panja.”
(Danilo Kiš)

Čitam Žan-Lik Nansija i mislim o slobodi… Šta je to sloboda? Kako do nje dolazimo? Zašto se pitao pesnik Miljković: “Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj”? Da li je sloboda fantom zbog kojeg  je proliveno i suviše krvi? Da li sloboda vredi i jednu dečiju suzu? Da, ova pitanja su upućena onoj “objektivnoj” slobodi koja nosi povesno-revol ucionarni naboj za oslobođenje naroda-nacija od kolonijalozma, na primer; oslobođenje porobljene društvene klase od one koja sebe naziva “višom” i tome slično… No, mene zanima ona “lična” sloboda, probuđena negde duboko u nama ili pak ona koja nas dočekuje i napada iznenada; sloboda za koju nikada nismo dovoljno spremni; sloboda koja nas baca u transcendenciju i ruši predstave našeg uobičajenog života; sloboda od koje nam staje dah; trenutak kada se oslobađamo i osećamo svet kao deo sebe; sloboda koja te tera da budeš iznad sebe; sloboda kao “savršena pukotina” – kako je to govorio Žan-Pol Sartr, a u Peščaniku (nisam 100% siguran) citira i Danilo Kiš. Možda je ova poslednja “formulacija” slobode i najbliža smislu čovekovog slobodo-bivstvovanja jer ako bi bili prepušteni samo svetskoj imanenciji onda i ne bi bili ljudi… Sloboda od nužnosti je ta “savršena pukotina” koja nam otvara mogućnost slučajnog, ne-nužnog, haotičnog događaja/doživljaja. Kada ne bismo umeli da pronađemo tu pukotinu u bivstvovanju, to jeste kada bi bili prepušteni samo determinizmu postojanja, onda bi živeli u nekom petrificirano-nužnom  svetu nalik onom kojeg opisuje Spinoza. Ova sloboda od bivstvovanja nije ništa drugo nego naš autentičan odnos prema samom bivstvovanju koje za nas, kroz i za slobodu, otvara horizont oslobođen od imanencije sveta nužnosti. Ako sa ovog ontološkog nivoa prenesemo smisao slobode na ontički nivo, i predstavimo to kroz događaje “običnog” života, onda bi značilo da kada doživimo “napad” slobode u tom trenutku i napuštamo aršine svakodnevnice. Martin  Hajdeger  u delu Bivstvovanje i vreme piše upravo o tim fenomenima egzistencije koji posle susreta sa “napadajuće-zastrašujućim” autentičnim tu-bivstvovanjem više se ne mogu nazvati svakodnevnim ili uobičajenim. Naša egzistencija se menja u slučajevima kada smo repelirani iz naše uobičajnosti i tada se nalazimo sami, licem u lice sa bivstvovanjem koje je samo naše. Hajdeger je ovaj “susret”sa autentičnom egzistencijom ili bivstvovanjem najbolje ilustrovao u njegovom određenju bivstvovanju-ka-smrti jer sama smrt i susret sa njom nas, na najbolji mogući način, otvara za transcendenciju, to jeste u iz-skakanju iz svakodnevnice daje nam se mogućnost slobodnog bivstvovanja. E, tu Hajdeger zastaje jer bivstvovanje  on ne veže za slobodu već za  povesnu usud/nužnost i vremenitost. Žan-Lik Nansi izokreće smisao bivstvovanja, analizirajući Hajdegera, upravo ka slobodi navodeći da samo oslobođeni od nužnosti bivstovanja mi zadobijamo bistvovanje slobode koja je samo moja. Autentično tu-bivstvovanje, koje je za Hajdegera uvek vezano za doživljavanje i  razumevanje samog bivstvovanja, kod Nansija se preobrće u slobodu onog “tu” koje nije ništa drugo do “savršena pukotina” – da još jedanput iskoristimo ovaj Sartrov izraz, na putu do samooslobađanja. Sloboda je uvek moja jer sa njom prevazilazim nužnost i zadobijam slobodno bivstvovanje kao antipod onog bivstvovanja koje se pod-razumeva, pred-postavlja i koje je u “temelju” našeg postajanja.

Sve ovo je već pripremio Huserl u svojim predosadnim knjižurinama od kojih škripi mozak…  No, treba čitati, a potom i pročitati šta stoji iza ovih filozofskih meditacija. Iza Huserlovih rogobatnih rečenica, lišenih lepote i stila, vreba sloboda i ljudskost koja nam danas fali više nego “hleb naš nasušni”. Zato se moramo vraćati Huserlu kako bi uvideli koliko smo još uopšte ljudi. Negde nam je u svim tim “prevazilaženjima” tipa nad-čovek, sve-čovek, a-čovek nestao sam čovek i mi smo danas ništa drugo do “blede ubojice” – kako to Niče kaže, koji ubijaju i poslednje ostatke ljudskosti u nama.

Kada je to ne-ljudsko počelo da vlada sa/nad nama? Da li je to uticaj konzumentsko-tehniziranog načina života koji je do paroksizma doveo tzv. neoliberalni koncept kapitalizma? Šta se desilo sa našom ljudskošću? Ne znam, zato čitam i tražim tu ljudskost koja nam je preostala još samo u literaturi mada je nije ni tamo lako naći što nam svedoči i sledeća rečenica koju sam posudio od Danila Kiša, našeg poslednjeg čoveka…

“Zatim se prizor prenosi na ulice Marselja, gde Marijeta, nafrakana, stoji naslonjena na kameni zid, podupirući se nogom kao kakva bolesna ptica… “
(Danilo Kiš)

Zlatko Jelisavac
Autor 26.9.2012. u 11:45

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija