ZLATKO JELISAVAC: Egzistencijalne prakse Nelsona Mandele

Povezani članci

• PRIČA O “DOBRIM” MIGRANTIMA I “OPASNIM” IZBJEGLICAMA
• Mesić: Nema drugog rješenja. Moraš podržati Josipovića naprosto zato jer je sve drugo puno gore
• Ženska posla i muške pakosti
• Digitalni narativ Fonda za humanitarno pravo – „Zločini nad Hrvatima u Vojvodini“
• Tuzla u plamenu: Vlast izdala naređenje”„Udri bagru, udri sve redom“
• Hrvatska kretenska televizija

Opraštam ti to što si mi učinio, ali to što si učinio sebi – kako bih ti to mogao oprostiti!“ – Fridrih Niče

Piše: Zlatko Jelisavac

„Umro sam kad mi je bilo deset godina, jednog lepog jesenjeg popodneva…“ – ovako francuski filozof Mišel Onfre počinje ispovest u predgovoru za svoju knjigu Moć postojanja. U ličnoj ispovesti, koju je, kako kaže, napisao „posle izgovora traženih u tridesetak knjiga“, Onfre nam govori o tragediji dečaka kojeg majka ostavlja u sirotištu kod „očeva salezijanaca“, a tamo će ovaj dečak provesti svoje četiri najmučnije godine. Na tridesetak strana autor opisuje kroz šta je sve morao da prođe dok je bio u sirotištu, gde je bio izložen torturi monaha koji su ga vodili. Doživeo je mladi Onfre svašta od „očeva salezijanaca“ – maltretirali su ga na sve moguće načine (psihički, fizički, seksualno, mentalno, itd) i imao je mnogo razloga da ili ćuti o svemu onome što mu se desilo kao detetu, ili pak da „zagrmi“ u javnosti i zatraži pravdu.

Onfre je izabrao „treći put“ (kojim se ređe ide) i odlučio da svoja dečačka iskustva pretoči u sopstvenu filozofiju. To ne znači da je ovaj filozof oprostio ili zaboravio zlo koje mu se desilo, naprotiv ono ga je inspirisalo da razradi filozofiju „moći postojanja“. Onfre piše da je čak i prijatelj sa nekim od tih „učitelja“ i ne traži nikakvu pravdu za sebe; on je majci koja ga je ostavila u sirotištu posvetio knjigu Moć postojanja: „Mojoj majci, iznova nađenoj“ – piše Onfre.

Zašto je to ovaj filozof uradio? Već je postao čuveno filozofsko ime u svetu; napisao je trideset knjiga kojima je zaradio poštovanje i sledbenike. Šta mu je trebalo da iznosi svoje bolne uspomene i meša svoje lične probleme (ma koliko oni bolni bili) sa filozofskim radom? E pa, upravo iz filozofskih razloga. Onfre je naslednik epikurejsko-kiničko-kirenske „egzistencijalne prakse“ – kako je on naziva, a koja svoj filozofski pathos traži u ličnom iskustvu, na sopstvenom tragu. Egzistencijalne prakse su pre svega usmerene na mišljenje tela – fiziologiju; na nezavisan način života – autarkeia; na ravnodušan odnos prema boli, patnji i niskim strastima – apatheia. Ove „prakse“ teško tolerišu autoritete u bilo kome smislu i osnov su za ono što nazivamo građanskom neposlušnošću, a-socijalnim ponašanjem, sve u svemu an-arhe načinu života. Filozofija ovog „modela“ se iskušava uvek na ličnom planu i propituje se kod „konzumenta“ ovog, na prvi pogled, šašavo-detinjastog načina mišljenja i življenja, a bez kojeg, opet, teško da bi se u istoriji uopšte – ne samo filozoskoj – teško šta promenilo.

„Smireno, bez mržnje, ne znajući za prezir, daleko od bilo kakve želje za osvetom, imun na bilo kakvu zlobu, upoznat sa strašnom moći tužnih strasti, želim samo da se gaji moć postojanja“ – prema Spinozinom srećnom izrazu, poput dijamanta ugrađenog u njegovu Etiku. Samo umetnost stvorena na osnovu te „moći postojanja“ leči od prošlih, sadašnjih i budućih patnji. (Mišel Onfre – Moć postojanja) Ovako svoju filozofiju, kao i način života, opisuje Mišel Onfre koja nasleđuje neke prethodne egzistencijalne prakse i upotpunjuje ih sopstvenim. Na sopstvenom primeru Onfre nudi model po kome možemo zamisliti i svoju budućnost; da ponovimo: „Smireno, bez mržnje, ne znajući za prezir, daleko od bilo kakve želje za osvetom, imun na bilo kakvu zlobu, upoznat sa strašnom moći tužnih strasti, želim samo da se gaji moć postojanja“…

Umro je Nelson Mandela… I svi pričaju o značaju njegove borbe i koliko je zadužio svet svojim nesebičnim angažmanom i željom da od njega napravi bolje i srećnije mesto za život svih ljudi (banalno zvuči, ali pogađa u centar). Ja bih da pričam o Mendelinim „egzistencijalnim praksama“. Kako je neko ko je bio radikalni borac protiv aparthejda i zalagao se i za radikalna sredstva borbe i zbog toga proveo skoro trideset godina u zatvoru, promenio stav i počeo da se zalaže za jedinstvenu i rasno jednaku Južnoafričku republiku; mogao je bar malo da „tera inat“ belačkoj manjini i da koju godinu, kada je postao predsednik države, pokaže šta znači „crna supremacija“… Neki su mu, u sopstvenim redovima, zamerali što je tako defetistički raspoložen i što ne pokaže zube onima koji su dugo kinjili crnačku populaciju i smatrali je „nižom rasom“; neki su rekli i da je pristao na kompromise sa bogatom belačkom manjinom – mi vama jednakost, a ti ne diraj naše bogatstvo i već razrađene biznise gde učestvuju velike svetske korporacije. Razrađivao je Mandela svoje “prakse“ skoro trideset godina u zatvoru gde nije naučio da mrzi nego da „postoji“; kako sad to? Razumeo je Mandela da ako želi da sačuva zemlju, onda ne sme da produbljuje jazove koji već postoje; znao je Mandela da mora prvo pobediti mržnju u sebi ako želi da menja svoju zemlju i svoj narod; uzeo je Mandela za svog ličnog telohranitelja belca koji ga je čuvao u zatvoru sa objašnjenjem da ga je on najmanje kinjio od svih ostalih; nije Mandela izdao ni sebe ni svoje sunarodnike, on se spremao godinama da im pomogne. U tome je njegov značaj i veličina, a dela govore sama po sebi.

Ako se pitate kakve veze imaju Mišel Onfre i Nelson Mandela onda ste promašili „nit“ ili poentu ovog mog pisanija ili pak sam ja „prekinuo nit“ i loše povezao ove dve egzistencijalne prakse; ne bi mi bilo prvi put… Bilo kako bilo, čitajte Mišel Onfrea, ako niste, i uvidećete kako se može misliti i biti na identično-autentičan način, uz sve ograde, granice, ideološke stranputice i preterivanja, a nema mislioca koji nije bolovao od ovih boljki. Poenta sa Mandelom jeste ta da je on sopstvene prakse sproveo u delo i čudesnom upornošću i istrajnošću se zalagao i borio za svoje principe i na kraju uspeo da ih ugradi u temelje onoga što nazivamo slobodom i pravom svih ljudi bez obzira na boju kože, pol, seksualno opredeljenje, nacionalnost, religiju, itd. Bez Mandele ovaj svet ne bi danas ovako izgledao. Njegov život, njegova politička borba, filozofija, a pre svega ljudskost jedna su od najznačajnijih smernica naše buduće egzistenijalne prakse.

“Da bi čovek bio slobodan nije dovoljno odbaciti svoje okove, već živeti na način da poštuje i razvija slobodu drugih ljudi…. Prezirem rasizam jer ga smatram varvarstvom, bez obzira da li dolazi od crnog ili belog čoveka.” – Nelson Mandela

(Autonomija)