Zlatko Jelisavac: Fama o ludom i zbunjenom III: Sistem Harp

Zlatko Jelisavac
Autor 16.1.2013. u 16:48

Zlatko Jelisavac: Fama o ludom i zbunjenom III: Sistem Harp

Sretnem neki dan drugara, nismo se videli dugo,  a zajedno bili na ratištu devedesetih, prvo u Hrvatskoj posle i u Bosni. I šta ćemo nego da zalijemo… – Ko zna, kaže mi drugar , kada ćemo se opet videti i da li ćemo biti živi. Ma bićemo, gde nećemo, zar posle svega što smo proživeli ti i ja… – kažem. Nikad se ne zna – reče on i pogleda me nekako čudno, mračno, ispod oka. Ništa, sedimo i cepamo rakiju… Ćutimo…

Jes’ ti čuo nekada za HARP sistem ?– upita me drugar najedanput. A, šta reče bre? Koji ti je to k…. – pitao sam iznenađen. Nije mi ništa odgovorio već je nastavio da pije rakiju. Pratio sam ga u čašicu… – Da li si nekada osetio da neko utiče na tvoje raspoloženje, a da ti nemaš kontrole nad tim? – upitao je posle desetak minuta ćutanja.  Da, osetio sam,  onda kada smo seli da pijemo i umesto da pričamo o nečemu normalnom ili bar da ćutimo, ti mi postavljaš glupa pitanja. Prvo taj Šarp, pa onda raspoloženje… – prokomentarisao sam već pomalo iznerviran njegovom tajanstvenošću.   – Koji ti je đavo čoveče? O čemu pričaš?  Kao prvo nije Šarp nego HARP, a kao drugo ti si budala – procedio je kroz zube. E, sada me je već iznervirao… – Slušaj brate, da si neko drugi već bi ti sasuo zube u grlo. Koji ti je moj, o čemu pričaš? Jesi poludeo? Vidim ja – rekao je tiho – da ti nemaš pojma šta se događa. Prosvetli me, molim te – dodao sam ironično. Da li ti znaš šta nama SAD, EU i NATO rade? – upitao je i pogledao me onako zaštitnički kao dete koje još uvek uživa u svojoj naivnosti. Jel’ to ima veze sa ovim HARP-om? – nisam se dao u svojoj ironiji. Ima i te kakve veze… USA je usavršila tzv. super signale koji kroz jonizirajuće snopove prodiru direktno do naše podsvesti, dok se distribucija vrši preko velikih antena koje izgledaju kao televizijske. Jedna takva antena je postavljena na Avali i ona vrši uticaj na celu Srbiju. Taj sistem signala SAD je nazvala HARP, mada ne znam šta ta skraćenica znači – istresao je on sve ovo pred mene. Oni, čoveče, preko ovih signala mogu da utiču na naše raspoloženje i većinom nas održavaju u depresiji, ali ponekad nam šalju i pozitivne signale da nas malo odobrovolje, a ponekad, bogami, i agresivne ako im za nešto trebamo – nastavio je moj drugar mrtav ‘ladan da mi priča. Pitanje je samo vremena kada će da usavrše sistem signala koji će moći da nam kontroliše razum, a na dobrom su putu da to uskoro urade, a onda smo ga ugasili – dodao je tiho, tajanstveno. Kako misliš ugasili? – upitao sam šokiran. Pa tako, lepo, kao što sam ti rekao. Kada usavrše sistem onda će nas u potpunosti kontrolisati i raditi sa nama šta žele. Jebo te zec… – procedio sam iskreno uplašen. Ma je li moguće? Moguće je, bratac moj, i te kako moguće…  Ćutali smo neko vreme i pili rakiju. Daj nam, mala, još po jednu duplu –viknuo  je on konobarici – a posle idemo ti i ja da prošetamo da ti pokažem nešto. Popili smo još po dve-tri duple ljute i krenuli u šetnju.

Smirismo ti i ja litru, jebo te – prokomentarisao sam na izlasku iz kafene. Neka smo, trebaće ti  jer sada ćeš da vidiš šta nam zlo radi. Posle ovih reči izvadio je neke crne naočale i rekao mi da ih stavim… – Neću brate, ne treba to meni, a i nije neko sunce – rekao sam ne sluteći ništa. Stavi kad ti kažem, ovo će ti promeniti svet. Stavim naočale, šta ću, a sve razmišljam: ja budale… I tad umalo ne padoh na trotoar… Jebo te odjednom se cela ulica promenila i sve je bilo drugačije… To jeste sve je bilo isto, ali sve je imalo drugo značenje… Reklame za putovanja, bilbordi, koje su prikazivale neke egzotične destinacije, sada su se pretvorile u običe bele panoe na kojima je pisalo: Podredi se! Novac je tvoj bog! Slušaj! Ne protivreči autoritetima! Spavaj! I to ne samo na bilbordima nego svuda su bile ispisane iste „parole“: na novinama, izlozima,  knjigama, ama baš svuda… Skinuo sam naočale, užasnut, misleći da mi se priviđa od rakije i sve je bilo kao pre, ali kada sam vratio naočale opet sam video svet drugačijim očima. Išao sam ulicom i gledao oko sebe potpuno izbezumljen… Pazi, primetiće da nešto nije u redu sa tobom, svesni su da ima nas koji znamo, moraš biti oprezan inače će nas pojesti mrak – rekao mi je drugar. Pa šta ćemo sada – pitao sam ja užasnut onim što sam video. Kako šta, borićemo se brate! Idemo do mene po oružje, a onda u akciju. A koga ćemo napasti – pitao sam ja zbunjen. Možemo da biramo: banke, ambasade, policiju, generalštab, skupštinu, vladu, ma šta ‘oćeš, tu su svuda samo njihovi ljudi, prodane duše za dolare i evre – odgovorio mi drugar.

Ušli smo u banku sa dve puške u hokejaškim torbama, unutra nije bilo puno sveta, većinom su se službenici muvali tamo-amo… Alarm se odmah po našem ulasku upalio, ali smo čuvara lako savladali. Stajali smo posle toga na sredini banke, između šaltera i posmatrali par sekundi te uplašene face. Jedan  od službenika je skupio hrabrost i doviknuo nam: šta hoćete? A moj drugar je izvadio pušku iz torbe i odgovorio ležerno: mi obično ili jedemo čvarke ili rasturamo glavudže, a danas nam je ponestalo čvaraka – a potom je krenuo da puca. Naravno, i ja sam odmah za njim krenuo da rešetam sve po redu. Uf, kakav divan osećaj… Posle masakra smo se mirno odšetali do njegove kuće i tamo ostavili oružje… – Trebaće nam za sledeću akciju – rekao je moj drugar i potapšao me bratski po ramenu.

Sutradan smo u kafani kovali novi plan! Ovaj put idemo mnogo radikalnije, napašćemo avalski toranj i tako razotkriti zlo običnim ljudima. Divan je osećaj biti izabran za velike stvari i boriti se za njih. Moj drugar je stupio u kontakt sa nekim ljudima koji nam mogu nabaviti dovoljno eksploziva da ceo toranj dignemo u vazduh. Dok smo nazdravljali jedan drugome za našu buduću veliku pobedu, najedanput su kafanu ispunile plave uniforme sa dugim cevima u rukama. Mog drugara su isekli rafalima jer je ustao i krenuo da beži prema izlazu… Dok sam se snašao cev mi je već bila uperena u čelo i znao sam da ako samo trepnem ubiće me na licu mesta. Vezali su me i odveli u policiju… Tamo sam proveo nekih mesec dana, a onda su me prebacili u drugi zatvor na neko specijalno odeljenje. Sada me kljukaju lekovima ubeđeni da će me tako slomiti. Budale, ne slute koliko je moja volja jaka! Ne plašim se mada znam da me neće nikada pustiti… Nije ni važno, iza mene dolaze stotine onih koji su probuđeni i koji će da urade isto što i mi… Srušićemo mi taj HARP sistem kad tad…

 

 

 

Zlatko Jelisavac
Autor 16.1.2013. u 16:48