Zlatko Jelisavac: Narcis i Lažousti

Zlatko Jelisavac
Autor 25.3.2014. u 09:24

Zlatko Jelisavac: Narcis i Lažousti

Mit o Narcisu je jasan: kada je zaželeo da zagrli lice u ogledalu vode, to za njega još nije bilo vlastito lice. Njegov glupi pad u vodu se dogodio jer je on još uvek hteo da zagrli nekog drugog. Moderni Narcis, međutim, grli samo sebe. Tako je počela istorija čoveka koji želi da bude sam. Pa mu to, na kraju, izbori i priušte.

Lideri u srpskom političkom životu su potpali pod vlast ogledala, to jest funkcije reflektovanja i samodopunjavanja. Oni svoj život organizuju vodeći se prividom (rečni marinac iz 1991) kako i bez realnog drugog mogu da u sferi bipolarnih odnosa (izbori) odigraju obe uloge.

Takve indivudue sebe smatraju za supstancijalno prvo, a svoje odnose sa drugima za akcidentalno drugo. To je pseudointerfacijalni odnos s drugim koji nije nikakav drugi. Takvi u prividu vide samo sebe u zatvorenom polju pogleda, jer su sve druge i sve što je drugo proterali iz svog unutrašnjeg prostora i zamenili ih tehničkim sredstvima samodopunjavanja (džipovi, Karakorumi, Visovi).

Time su raspolutili svet na Ja i ne-Ja, te svoj život stavljaju u čeljusti sopstvene fikcije o realnosti, fantazmima o intimnoj sferi u kojoj gomila statista služi samo da upotpuni jedan sasvim privatni realissimum koji se sastoji od jednog jedinog pojedinca i samog tog pojedinca. Solipsistička inflacija je stručan termin iz te oblasti ljudske psihe, po srpski rečeno: bahatost. Ta varljiva slika realnosti je u stanju jedino da proizvodi slike i prilike onih okolnosti koje obezbedjuju sopstvenu pojedinačnost.

„Ti možeš samog sebe zaraziti, nemoj zaboraviti“, rekao je dadaistički pesnik iz Belgije. To je upozorenje za koje nisu nikad čuli svi ovi Narcisi ispod cenzuza, a bogami i neki koji su ga i ovaj (poslednji) put nekako prešli.

(Nenad Prokić, Srbija bahatost ne oprašta, Pobjeda, 21.03.2014.)

Šta reći a ne pokvariti ovako “gust” tekst Nenada Prokića… Sjajna analiza i prikaz psiho-patološkog profila srpskog političara sa jasnim aluzijama na jednog konkretnog političkog indivuduma (što ovom profilu daje posebnu čar) sa kojim je i sam Prokić nekada sedeo u skupštinskim klupama. Tipična priča sa srpsko-balkanske strane… Prvo smo se “voleli” i podržavali u svemu, a onda, kada je pukla tikva, razišli smo se puni besa i čemera. Doduše, Prokić je Jovanovića (LDP) napustio dosta pre izbora tako da mu se ne može spočitati samo-trenutno-karijerističko pregnuće, ali ne verujem ni da su prijašnji razlozi za “razvod” bili bolje moralno-politički utemeljeni. No, ko sam ja da sudim o tim događajima sem što nemo, a ponekad začuđeno mada najčešće zgađeno, gledam i osluškujem odjeke tih “tektonskih” pomeranja na srpskoj političkoj sceni.

Da, lepo je to konstatovao Prokić kako nam je politička scena prepuna narcisoida koji ne vide dalje od svog nosa ili pak džepa. I tako je to još tamo od ranih devedestih godina prošlog veka… Ne zna se ko je sujetniji, a u toj sujeti malodušniji, da ne kažem gluplji – vlast i opozicija ovde vode mrtvu trku. Mnogo sam sramnih epizoda video i doživeo, kao i svi svesni građani ove zemlje, u kojima su pojedini opozicioni političari odigrali poteze koji su kompromitovali i njih i njihove partije (setimo se samo Vuka Draškovića i njegovih “strateških” poteza devedestih kada je više radio na sopstvenom opozicionom liderstvu nego na borbi protiv vlasti). Sigurno da ondašnja vlast Slobodana Miloševića ne bi tako dugo potrajala da je opozicija bila manje-sklona-kompromisima sa samom vlašću što se onomad ogledalo u odlascima pojednih opozicionih prvaka na razgovor sa samim Slobom. I ko zna koliko bi još Sloba M. vladao ovim prostorima da se nije pojavio narodni pokret Otpor koji je ubrzao kraj poslednjeg srpskog despota. Tada se i opozicija opametila, konsolidovala redove i nastupila zajedno… Rezultat opozicionog jedinstva doveo je, do duše ne bez muke i uličnih borbi, konačno do pobede, to jeste do svrgavanja diktatora, ali ni to nije prošlo bez tipično-srpske demonstracije narcisoidnosti. Zoran Đinđić se morao izboriti sa svim tim sujetama i zadovoljiti apetite onih koji su godinama gledali kroz ključaonicu Slobinih kuloara, pa je svima morao dati neko bitno mesto u novoj vlasti.

A svega smo se nagledali… I “istorijskih pomirenja” i najtrulijih mogućih kompromisa i šta sve nije kulminiralo i metastaziralo nakon Đinđićevog ubistva. No, nakon dvadesetak godina svekolikih političkih previranja i igrarija Srbija je očigledno zatvorila još jedan ciklus posle kojeg će se stvari morati odvijati na drugačiji način. Doduše to sam mislio i posle Petog oktobra pa sam se uverio da političari u Srbiji nisu preboleli svoju najtežu bolest – sujetu! Kada se ovdašnji političari dočepaju skupštinskih klupa potpuno izgube osećaj za meru, dosotojanstvo, odgovornost, a bogami često gube i zdrav razum. Pokušavam da se setim barem jednog časnog primer(k)a od ovih aktuelnih političara koji bi bio barem izuzetak što potvrđuje pravilo, ali ne mogu da navedem niti jednog. Sve ubleha do ublehe – što bi rekle Sarajlije.

Danas, posle izbora, situacija na političkoj sceni je čista i jasno isprofilisana… Opozocije gotovo i da nema i ukoliko se i poslednji ostaci nekadašnje DS priklone Vučićevim SNS-ovcima neće je uopšte ni biti. Da, dragi građani… Sami ste to izglasali! Neće im više, pa makar i simbolično, imati ko da  “ogledalo prinese” – sve su poravnali i izjednačili. More sujete i ispraznih obećanja. Samo nemojte posle da se žalite na vlast koju ste izabrali jer znate kako kažu: posle glasanja nema kajanja!

 

Zlatko Jelisavac
Autor 25.3.2014. u 09:24

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija