Zlatko Jelisavac: Pregovori

Zlatko Jelisavac
Autor 10.4.2013. u 07:07

Zlatko Jelisavac: Pregovori

 

Eto preživesmo još jedan dan D., a bilo ih je vala mnogo u bogatoj istoriji srpsko- sudbonosnih D-ova… Samo u poslednjih dvadeset godina bilo ih je toliko da sam poželeo sebi da više ne prisusutvujem niti jednom istorijskom trenutku, barem ne ovde u Srbiji. No, ne bi to bilo ni po jada da nije povesne histerije koja se uvek stvara u odsudnim momentima za ovdašnje nacionalno tu-bivstvovanje. Od silnog kreštanja i zapomaganja rodoljuba svih kalibara čovek ne može da čuje slabe glasove razuma onih koji žele stvari postaviti na realniji način… Ma kakva realnost, bre,  nema mesta za to kada ovdašnja naci-klerikalna bratija počne da lamentira nad Kosovom, na primer, a pri tom i odlučno  zapreti izdajnicima „roda svog“.  Po ko zna koji put gledamo isti scenario… Naravno, prvo udarna pesnica sa desna opali salvu uvreda po raznim „nepatriotskim“ medijima, NVO-ima, intelektualcima i pojedinim „dobro znanim“ političarima; onda popovi krenu da se mole za „našu stvar“ i da proklinju  nevernike i apatride; potom se, kao Deus ex machina, pojavi  „otac nacije“ i odlučno zatraži politički konsenzus i narodno jedinstvo; a onda svi zajedno odemo u „sjajan dan“ i potpuno siđemo sa uma. Posledice ovakve genealogije „događanja naroda“ su svima dobro poznate još od onomad, ranih devedesetih godina prošlog veka, kada je Jovan Rašković ustvrdio da su Srbi „lud narod“, a Radovan Karadžić konstatovao da su Srbi loše komšije kada su frustrirani.  Ali da ne idemo sad u „daleku“ istoriju već da se pozabavimo skorašnjim događajima posle kojih u Srbiji više ništa neće biti isto… (Bože dokle?)

Čuli ste da smo ponovo izrekli povesno „ne“ evropskim „silama osovine“… Ne damo Kosovo pa makar ono više i ne bilo naše… U stvari koplja su se polomila oko nekih „tehničkih“ pitanja u pregovorima sa Albancima sa Kosova kao što je pitanje sudske i izvršne vlasti na severu Kosova; problemi postoje i oko dogovora u vezi sa školskim i zdravstvenim sistem na istom području. Dok Albanci traže da se Srbi na severu Kosova, kao i oni što žive na jugu i u drugim delovima države Kosovo (koju mi nikada nećemo priznati), uklope u njihov državni sistem, dotle pak Srbi zahtevaju da se opštinama na severu daju izvršna i zakonodavna ovlašćenja jer bez toga nema ni  autonomije za srpski narod unutar Kosova. Mi o klin oni o ploču; mi belo oni crno; mi podviknemo oni se uvrede… Popizdeo Vučić Aca i izdrao se na Tačija – kažu da je hteo i da ga bije – a potom i koordinatorka ispred EU Ketrin Ešton izgubila strpljenje i zatražila neki „usmeni“ dogovor. Tu je izgleda i „pukla tikva“ jer srpska strana nije mogla „to“ da prihvati i tako su  pregovori  dospeli  u ćorsokak. Posle je Dačić priznao da mu je Vučić čak nudio i ostavku, samo nije jasno na koje mesto: prvog potpredsednika vlade ili ministra odbrane, ili možda na mesto koordinatora svih Službi – đavo bi ga znao…

A kada se vratio slavni „dvojac bez kormilara“ u Srbiju počela je opšta histerija… Vučić priznao da je Srbija u teškoj situaciji i da smo dovodeni do zida, to jeste do egzistencijalnog paradoksa kjerkegorovskog tipa: šta god da uradimo najebali smo! Ako potpišemo ostasmo i bez-ono-malo- Kosova na severu istog, a ako ne potpišemo onda nećemo ni dobiti datum za daljne pregovore za EU integracije. Ivica Dačić je govorio otprilike isto to samo što bi se  povremeno  setno zagledao u daljinu (valjda se prisećao „teških“ trenutaka provedenih sa  Slobodanom  Miloševića), a potom zagrmeo nešto o odgovornosti srpske vlade kao i svih drugih političkih činioca i da je Srbiji sada jedinstvo potrebnije nego ikad. Čak se i „čulo“ da je Srbija u sličnoj situaciji kao pred Prvi svetski rat, što će reći da je odstupanje iz pregovaračkog procesa imalo isti efekat kao i ispaljeni metak na Austro-Ugarskog prestolonaslednika  od strane neustrašivog Gavrila Principa, tamo davne 1914. Ponovo smo se našli na vetrometini između velikih sila, a to je situacija u kojoj se  mi osećamo kao ribe u vodi. Sećam se da je isto bilo i pred „nove“ balkanske ratove devedesetih jer je i tada vladalo ubeđenje da samo-svetski -rat Srbina- spašava i da će neumitno doći do sukoba između Istoka i Zapada.  Ali, kako je dobro poznato, taj strasno željeni svetski sukob se sveo na samo naše- „male“-lokalne-prljave-istrebljivačke ratove gde su svi ex-jugoslovenski narodi postali samo svoji, to jeste istorijski. Srbija je u ovom „procesu“ odigrala ključnu ulogu…

Nož-žica-Srebrenica; Riders on the storm – tractors on the road; Ići-mići-Ahmići…

“U svojoj kući Ljubiša Bogdanović prvo je ubio sina Branka i majku. Potom je izašao iz kuće i krenuo u smrtonosni pohod u kom je napravio masakr u četiri komšijske kuće. U kući porodice Stekić usmrtio je majku i ćerku, Danicu i Draganu, a potom u kući porodice Despotović ubio je Mikaila i Milenu, njihovog unuka Gorana Despotovića, njegovu devetnaestogodišnju suprugu Jovanu i njihovog dvogodišnjeg sina. U sledećoj kući, porodice Mijailović, ubio je bračni par Velju i Olgu, a potom u kući porodice Ješić ubio je majku i sina, Ljubinu i Miloša – rekle su komšije za “Blic”.

Zločin je prijavila njegova supruga Javorka i dok je bila na vezi sa policijom čuo se jauk, zbog čega se pretpostavlaj da je on pucao u nju u tom momentu. Mladenovačka policija je odmah krenula na mesto zločina i zatekla Ljubišu u dvorištu svoje kuće. Kako saznajemo, on je pucao u sebe pred policijom.”

(Blic, 09.04.2013)

Kažu da je ubica ratni veteran i da je skoro ostao bez posla…
Javnost se pita da li je ubica imao ratni sindrom…
O tome može da se razgovara…
A sa kime da pregovara?
Pitam ja…

Zlatko Jelisavac
Autor 10.4.2013. u 07:07

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija