Zlatko Jelisavac: Smrt radu, sloboda štrajku

Zlatko Jelisavac
Autor 24.6.2011. u 15:08

Zlatko Jelisavac: Smrt radu, sloboda štrajku

Radnici ubuduće neće moći da šrajkuju tako što će blokirati ulice i saobraćajnice, već će svoje nezadovoljstvo moći da iskazuju samo u prostoru gde rade. Ovo je najradikalnija promena predložena u radnoj verziji Nacrta zakona o štrajku o kom se trenutno vodi javna rasprava. Kazne u slučaju nepoštovanja Zakona još nisu razmatrane, a novi nacrt zakona trebalo bi da se pojavi pred Vladom tokom jula. (Blic, 23.06. 2011.)

U buduće radnici u Srbiji neće smeti da štrajkuju na ulicama, trgovima ili pak važnim saobraćajnicama već samo u krugu svoje firme. Da, radnici će imati ‘pravo’ i da štrajkuju kod kuće, a to zbog nepovredivosti privatnog prostora spada u njihov lični problem. Ako neki besan i nerazuman radnik poželi da sebi odseče prst jer nije dobio platu godinu dana, onda se toplo preporučuje da to uradi u miru svoje sobe ili pak u okruženju najbliže familije. Velikodušno se ostavlja i mogućnost da  radnik, sklon-nedisciplini-i-samosakaćenju, taj  gnusni čin obavi i na svom radnom mestu, ali molimo bez medijske pratnje jer to tegobno utiče na mentalno zdravlje srpske javnosti. Mislim, zamislite da sada svi radnici počnu da štrajkuju odsecanjem prstiju ili na neki jednako okrutan način?! Pa šta će svet reći o nama? Srbima nije bilo dosta sakaćenja drugih pa sada sakate sebe? Hoćete da nas ismevaju na raznim ‘svetskim medijima i upoređuju sa Azerbejdžanom, Kazahstanom ili nekom drugom ‘necivilizovanom’ zemljom? Sram bilo svakog radnika koji pokušava da na ovakav ekstremistički način izdejstvuje bolje uslove za rad ili pak veću platu.

I have a dream: Hiljade besprstih radnika izlaze iz fabričkih krugova i svojih mračnih jazbina i preplavljuju ulice Srbije. Prkosno nam unose u lice svoje sakate ruke i pokazuju na ‘prazno’ mesto između prstiju. – Sotone jedne radničke, bežite – vičem u očajanju. Zar ne znate da su nekada ‘besprste’ spaljivali jer je odsecanje prsta bio incijacijski momenat u potpisivanju ugovora sa đavolom? Padam na kolena pred tom raspomamljenom radničkom gomilom i vapim u nebo: – Oprosti im Oče, ne znaju šta čine!

I have a dream: ‘Proglas’ Vlade Srbije: Dragi naši radnici, seljaci i ostali od danas mora da se zna red! Ako već imate tako grešne misli i želite obustaviti rad onda, molim lepo, da se zna tačna procedura: gde i kako se štrajkuje! Pa ne možete vi da radite šta hoćete… – Siti pa besni – što bi ono narod rekao. Nije vam dosta što Vlada grca u dugovima zbog vaše nezahvalnosti i alavosti već ste sada krenuli i da se bunite. Isprva smo vas ignorisali sve misleći da ćete sami shvatiti i opametiti se, ali bez rezultata… Kada ste uvideli da naše strpljenje i blagonaklonost nemaju granice počeli ste da blokirate saobraćajnice, magistralne puteve, železničke pruge Sve smo vam dali, ali vama nikada nije dosta. Samo da znate, sada ste prešli sve granice! Strani investitori su izrazili ozbiljnu zabrinutost i pitaju nas da li su njihove investicije sigurne. Sram vas bilo, zbog vas smo plaćali i po deset hiljada eura za jedno radno mesto, a vi nam tako vraćate. Dok smo mi jurili ‘Jure’, ‘Benetone’, ‘Fiate’ vi ste nam spremali pobune iza leđa. No, došlo je vreme da bitno promenimo svoj stav prema vama – nezahvalnim radnicima. Od danas nema više demonstriranja na ulicama. Uvodimo ‘radnički’ policijski čas! Radnici ne smeju da se okupljaju u većim grupama od tri člana i ukoliko neko prekrši ovu odredbu biće , srazmerno zakonu, i kažnjen. Sindikalno udruživanje će biti  zabranjeno i svaki pokušaj radničkog ujedinjavanja će biti sankcionisan. Niste hteli lepo, e od sada ćete da trpite posledice svojih suludih ideja. Nema toplih obroka za štrajkače; ukida se 1. maj kao Praznik rada; nema godišnjih odmora za one koji štrajkuju. Ukoliko radnici ipak nastave da štrajkuju biće im ukinuto pravo na zdravstveno osiguranje, a razmatra se da, u najradikalnijim slučajevima, radnik može izgubiti i pravo na penziju. Za sada toliko. O daljnim koracima ili pak novim zakonskim uredbama o pravu na štrajk radnici će biti obavešteni.  
U dobroj veri (bona fide) i sa blagoslovom naših dragih prijatelja – tajkuna

Vlada Srbije

 

I still have a dream: Nakon krvavih obračuna radnika-štrajkača i policije, radnici su upali u zgradu Vlade gde se održavala vanredna sednica iste. Besni radnici su pretukli ministre, a predsednika bacili kroz prozor. Nakon toga su radnici preuzeli i zgradu Skupštine, a potom i RTS. Očajni tajkuni u paničnom strahu napuštaju zemlju i traže zaštitu u zemljama zapadne Evrope. Njihova imovina je konfiskovana do daljnjeg.

Da li je ovo nemoguć scenario? U Srbiji je, u najmanju ruku, teško ostvariv jer ovde gotovo i da nije bilo nekih značajnijih socijalnih nemira. Ovde kao i da nema ko da se buni. Poneki štrajk, malo natezanja sa poslodavcima i to je to… Radnici dobiju neke mrvice sa stola poslodavaca ili ih pak ubede da para nema i da je firma u stečaju, pa kada dospiju neka sredstva od ‘stečajne mase’ onda će i radnici nešto dobiti. Naravno da to uglavnom bude ‘malo morgen’ jer dok se nesrećni radnici snađu poslodavac je oprao pare kroz firmu koja propada, a potom se povukao da traži sledeću žrtvu za svoje kriminalne radnje u kojima mu država zdušno pomaže. U Srbiji, inače, tek svaki 24. stanovnik nešto proizvodi što dovoljno govori o stanju u privredi. Dobro onda: a usluge, turizam, trgovina ovo-ono, šta se tu zbiva? Pa, u glavnom, ništa… Srbija je ‘razvila’ specifičan ekonomski sistem koji se zove ‘ortodoksna politička ekonomija’. To će reći da u Srbiji  političke partije imaju glavnu reč kada je ekonomija u pitanju i to ne u smislu državnih strategija i planiranja već na način direktnog i indirektnog uticaja na sve što može doneti ekonomsku dobit. Razni čuveni ‘biznismeni’ iz Srbije tipa Beko ili Mišković su, u stvari, Frankeštajni koje je stvorila politička ‘elita’. Tzv. biznismene kontrolišu političari i ukoliko se ovi ‘uskopiste’ i požele da rade nešto mimo volje političke klase, onda će i da dobiju ‘po repu’… Kako to izgleda iskusio je biznismen Bogoljub Karić koga su ekspresno isprašili iz Srbije jer se ‘usudio’ da svoje interese brani političkim argumentima. Da stvar bude još gore po njega, usudio se Karić da ‘stane na žulj’  Mlađanu Dinkiću i time je sebi presudio. Naravno, u Bogoljubu Kariću ja ne vidim nikakvog heroja ili mučenika –  on je bio samo kolateralna šteta političko-ekonomsko-kriminalnih radnji koje je sprovodila politička elita. Ove Frankeštajne od biznismena političari prave po potrebi i daju im ‘prve milione’, ali zato su dužni da finansiraju političke partije i plaćaju njihove cehove. Skoro je jedan od tih tzv. biznismena Milan Beko govorio kako strukture vlasti uzimaju ‘reket’ ljudima iz biznisa, i to po principu što su u vlasti bitniji i moćniji to i više traže. Bojim se da mu je to ‘labudova pesma’ jer ako su ga vladajuće partije uzele na zub neće mu više ništa pomoći. E, ako tako moćni i bitni ljudi ne mogu da se bore sa političkim ‘elitama’ šta će onda jadni radnici koji su neorganizovani, uplašeni, bez nada da može biti bolje. U Srbiji država, to jeste političari drže sve u svojim rukama, a samim tim i kontrolišu celokupnu situaciju. To se vidi i u ovom famoznom predlogu zakona o štrajku gde se radnicima delimično ukida njihovo pravo na štrajk, to jeste ograničava im se gde će i kako će da štrajkuju. Iskreno se nadam da će ovim ‘Predlogom’ konačno dozlogrditi radnicima i seljacima i da će se desiti veliki nemiri koji će oduvati ovu političku elitu jednom za svagda. Znam, doći će posle njih opet neki novi  ‘političari’ da nam piju krv kao i ovi prethodni. Pa ništa, a mi opet u proteste i borbu dok ih sve konačno ne pobedimo. Nema drugog načina, a ni alternative… Posle 2000. i Oktobarske revolucije imali su priliku da se dokažu i pokažu da su bili bolji od Miloševićeve pljačkaške družine. A šta su uradili  gospođe/gospoda, predstavnice/predstavnici  političkih struktura? Ne da nisu ništa promenili nego su stari sistem kriminalnih radnji ‘unapredili’, a bivše majstore ‘igre’ vratili ponovo u biznis. Evo jednog konkretnog predloga: na sledećim izborima da uopšte ne izađemo na glasanje! Neka pričaju svoje priče kome hoće, mi ih više nećemo slušati. Idite i da vas više naše oči nikada ne vide! Nećemo glasati i tako ćemo obesmisliti ovaj njihov politikantski sistem. A šta onda? Biće ‘krv, suze i znoj’ ali ćemo barem imati priliku da stvorimo bolje uslove za našu decu. Ovako će nas podaviti i slomiti nam kičmu… Nestaćemo u tišini. A ako vam je svejedno, onda ništa…

Zlatko Jelisavac
Autor 24.6.2011. u 15:08

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija