Zlatko Paković: Kad bi žene preuzele vlast…

tačno.net
Autor 6.4.2013. u 17:17

Foto:  France-Presse

Na svim stranama rata poglavito su žene bile protiv rata, a podnele su najteži deo njegovih posledica.

 

Političare kakve Srbija ima i u vlasti i u opoziciji, ne zaslužuje nijedna zemlja pa ni ona sama, u kojoj je Milošević zdušnim izborom nadmoćne većine glasača preko jedne decenije, sa svojom klikom, devastirao i državu i društvo, ostavljajući u nasleđe ne samo pustolinu od institucija i pustahijske političke navike nego i svoje najbliže saradnike da i sada daju glavni ton i gest našoj nacionalnoj politici.

Osim u Srbiji, nigde drugde danas u Evropi nema toliko potrebe za onim faustovskim vapajem da su za nove manire potrebni novi ljudi, s tim što bi ovu bipolarnu imenicu ’ljudi’ trebalo preinačiti u nedvosmisleno jednorodnu reč ’žene’.

Za istinsku promenu politike i nedvosmisleni evropski kurs Srbiji su, dakle, potrebne žene na najvišim političkim položajima. Da je tako, svih su ovih godina svojim postupanjem ubedljivo svedočile borkinje za ljudska prava i demokratiju, ali ne samo one, nego i pojedine političarke u parlamentarnim strankama, neuporedivo mudrije i agilnije a kudikamo manje častohlepne i srebroljubive od svojih partijskih kolega.

Da su kojim slučajem u pregovorima s kosovskom vladom učestvovale na obe strane žene, i da se tu više govorilo o rezultatima decenijskog sukoba sa stravičnim žrtvama na obe strane, da su se tu pokazivale one Rojtersove fotografije ubijenih članova brojne porodice Jašari, među kojima je i nejač, i, uz njih, izveštaji o trgovini ljudskim organima, i da su, umesto u sterilnoj atmosferi briselskog salona, pod starateljskim nadzorom EU i SAD, ti i takvi pregovori vođeni u Prištini i Beogradu, naizmenično, dakle, u atmosferi žaljenja, pokajanja i empatije, do danas bismo sigurno imali potpisan dogovor dve vlade, naime, potpisano primirje.

Umesto toga, šta realno imamo? Opasni cirkus u kojem vladajući političari izigravaju ožalošćene klovnove, preteći da ovu farsu od pregovora vrate u žanr tragedije, kakav se ovde krvavo odigravao na kraju prošlog veka. Aleksandar Vučić, bog i batina Vlade Republike Srbije, izjavljuje da su obe solucije loše, čime sugeriše da je zapravo svejedno šta će biti učinjeno – da li će „papir“ biti potpisan ili neće biti potpisan. To je neistinito tvrđenje. Prvo, diskutabilno je da li su doista oba rešenja nepovoljna. Drugo, čak i da ih tako uzmemo u obzir, dva nepovoljna rešenja, uvek su različito nepovoljna.

Predsednik vlade, Ivica Dačić, pak, tvrdi da je pred Srbijom dilema da li da potpiše ili ne potpiše kapitulaciju. Reč je teška i izgovorena je nesvesno, a to nesvesno upravo otkriva istinu ove političke situacije. Jer pregovori Beograda s Prištinom doista su ili kraj rata ili njegov nastavak.

Sami akteri pregovora akteri su i srpsko-albanskog oružanog sukoba na Kosovu. S jedne su strane nekadašnji glasnogovornik Miloševićevog režima, čovek na čija su usta izlazile grozomorne naredbe vođe, i onaj na čija su usta izlazile, još ogoljenije, ratnohuškačke parole Vojislava Šešelja, a s druge strane – Hašim Tači, vojnik koji se borio protiv agresije Miloševićevih oružanih snaga, a danas je sumnjičen za užasne zločine nad civilima. Dakle, za stolom su – čas ozareni i jedni drugima naklonjeni, čas svadljivi – nekadašnji protivnici na bojnom polju.

Ono što se neizostavno mora imati u vidu, a danas je, iako bode oči, potpuno smetnuto s uma, jeste to da Srbija uvek kasni za svojom prilikom. Kad god je trebalo potpisati ono što je u pregovorima ponuđeno, naša vlast je oklevala dovoljno dugo da bi u sledećoj prilici morala da razmišlja o prihvatanju još nepovoljnije ponude. To je krajnje neinteligentna politika. Ona je temelj naše rđave beskonačnosti.

Ukoliko ovaj i ovakav predlog dogovora ne bude usvojen, iskustvo nas uči da ćemo imati novi talas izbeglica s Kosova. Tako je bilo i u Hrvatskoj. Srbija je, na početku Tuđmanovog mandata, bila u prilici da potpiše dogovor o autonomiji krajiških Srba, a to nije učinila. Nekoliko godina potom, potoci izbeglica uputili su se odatle u staru otadžbinu, a da njihovoj koloni tadašnji RTS, tek uzgred, pokloni svoju treću ili četvrtu vest. I ti su ljudi, žene i muškarci, deca, starci i starice – pogledajmo istini u oči – došli ovde da budu tuđini i podstanari. O tome, potresno, govori hrvatski dokumentarni film „Pet žena“ novosadskog reditelja Tomislava Perice, kod nas potpuno ignorisan. Muziku za ovaj film komponovao je Peričin višedecenijski saradnik Ivo Josipović, aktuelni predsednik Republike Hrvatske. Izbeglička sudbina tih pet Srpkinja i njihov potonji povratak iz otadžbine u domovinu može biti poučan primer za Srpkinje i Srbe koji još uvek žive na Kosovu.

Sonja Leka o svojim izbegličkim danima kaže: „Nije bilo zadovoljstva u duši“, a o povratku: „Rađe ću tu jesti i govna, a da mi niko ne nabija na nos što sam i zašto došla.“

Ojdana Vještica, čije je venčanje bilo zakazano za dan na koji je počeo napad hrvatskih oružanih snaga na Knin, da joj svadba „završi u izbjegličkoj koloni“, kaže da je u Srbiji živela u tuđem stanu kao podstanarka. Prvih godina po povratku „bilo je teško proći kninskim trgom i pozvati: Jovana! Cio trg se okrenio, a to je ime moga djeteta.“ No, potom se, veli ova žena, „počela otvarati nada“.

U Valjevu, za koje ranije nije znala ni gde se na geografskoj karti nalazi, Radmila Vojnović kaže da je nailazila i na dobar prijem ljudi, ali „i na pogrdne riječi. To nas je malo ubijalo“. Ovde, u izbeglištvu, ubrzo su joj umrli i otac i svekar.

Seka Prica, takođe povratnica u Hrvatsku, kaže: „Moj dom je ovdje.“

Svim ovim ženama bilo je teško da se vrate, ali još teže da žive u tuđoj sredini s ljudima s kojima dele samo isto nacionalno poreklo. One su inicirale povratke svojih porodica i one su pri povratak organizovale udruženja žena koja se bave što vezom, pletivom i tkanjem, što seoskim turizmom. U njima, dakle, prebiva onaj duh hrabrosti i preduzimljivosti koji je, posle godina sukoba i mržnje, napustio muškarce.

Na svim stranama rata poglavito su žene bile protiv rata, a podnele su najteži deo njegovih posledica. Danas žive od rada svojih ruku. One, dakle, jedne drugima mogu pogledati u oči. One su taj ključni deo rešenja, a ne problema.

Danas.rs

tačno.net
Autor 6.4.2013. u 17:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija