ZLATKO PAKOVIĆ: Srbija – najmračniji od svih tamnih balkanskih vilajeta

Nedim Sejdinović
Autor 13.10.2020. u 10:44

ZLATKO PAKOVIĆ: Srbija – najmračniji od svih tamnih balkanskih vilajeta

Zlatko Paković – Foto Luka Gerlanc / Hanza Media; Zrnika Džoić

Zlatko Paković je pozorišni reditelj koji razbija tabue, koji provocira društvo okorelo u (samo)zaboravu i koji “surovim” teatarskim postupcima – fudbalskim rečnikom kazano – stavlja glavu tamo gde neki ne bi ni nogu. Ovog puta tematizovao je genocid u Srebrenici, a ključno upozorenje njegove predstave “Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo” glasi: oni koji su podsticali strašne zločine, i pesme im pevali, i dalje su u Srbiji ugledni građani. I oni koji su na ratu zaradili silne pare – još uvek su vlasnici naših života.

Nakon predstave o Srebrenici reditelj, pisac i novinar Zlatko Paković počeo je dobijati pretnje i uvrede preko društvenih mreža, prozivali su ga režimski tabloidi, crtali mu metu na čelu. Potom su progonu izloženi i glumci u njegovoj predstavi. Jedina srbijanska organizacija koja je reagovala na ovu hajku jeste Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje je konstatovalo da su “i ovi izlivi mržnje posledica atmosfere nasilja i netrpeljivosti koju u našem društvu kreira i podstiče vlast”, kao i da su “rezultat činjenice da se Srbija nikada nije suočila sa jezivim zločinima koji su tokom devedesetih počinjeni u njeno ime”. Ostala udruženja su ćutala, poput Srpskog PEN centra, udruženja književnika ili udruženja dramskih stvaralaca. Sa druge strane, reagovao je PEN centar BiH.

Književnik Saša Ilić, ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade za roman, napisao je na portalu “Peščanik” da je predstava “podigla buka, koja je još jednom pokazala da je glavna intencija Pakovićevog režiserskog rada, kritika kulturne elite, zapravo u potpunosti uspela”. “On je uznemirio duhove kulturnog establišmenta, režimske medije, konzumente pozorišne umetnosti – neme posmatrače, dok je potpuno rastrojio široku desničarsku internet zajednicu”, napisao je Ilić.

Paković je diplomirao pozorišnu režiju, a njegove najpoznatije predstave su „Ubiti Zorana Đinđića“, „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“, „Enciklopedija živih“, „Filosofija palanke“, “Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva” i “Vox Dei – građanska neposlušnost. Autor je i romana “Soba za jedan krevet” i “Zajednički pepeo“, kao i knjige eseja “Anatomija nacionalističkog morala”. Sa Pakovićem razgovaramo o pretnjama i uvredama, ali i o drugim aktuelnim temama.

Predstava “Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo” izazvala je burne reakcije, dobili ste mnogobrojne pretnje i uvrede. I vi i glumci. Pretnje su upućivali i oni koji nisu videli ni minut predstave. Šta to zapravo govori o srbijanskom društvu?

Pretnje su upućivali i upućuju samo oni koji nisu videli ni minut predstave ili snimka predstave. To govori da ovo društvo ne zanimaju empirijske činjenice. A ako vas ne zanima empirija, onda vas ne zanima ni saznanje, jer je poznavanje činjenica prvi korak u saznavanju. Ukratko, ovo je društvo nezainteresovano za spoznavanje, društvo neznanja. I ono ima svoju elitu, elitu neznalica, elitu ignoranata.

Reagovalo je Nezavisno udruženje novinara Srbije, ali nešto nismo zapazili da su vas vaše kolege iz pozorišne umetnosti snažno podržali. Čak se pojavio i tekst pozorišnog kritičara Ivana Medenice, koji je dao prilično lošu ocenu predstave, u nedeljniku NIN. Kako sve to objašnjavate?

Nemam ja ovde kolega u pozorišnoj umetnosti, izuzev jednog jedinog, a to je Andraš Urban. Dakako, izuzimam onaj mali ansambl svojih pozorišnih drugarica i drugova s kojima radim sve ove godine i s kojima zajedno ubrzano starim u ovom najmračnijem od svih tamnih balkanskih vilajeta. Ostali mi nisu ništa. I sad su, iznova oportuno tihujući, stavili do znanja da su ništa i pozorišnoj umetnosti. Medenica, kad ga već pominjete, pripadnik je elite ignoranata. Kolika je to neznalica na mestu redovnog profesora, govori sam u rečenoj kritici kad osobine dramskog lika pripisuje glumici koja ga tumači. Zbog takvih somnambulnih iskaza nekad se nije mogao položiti ni prijemni ispit na fakultetu na kojem ovaj konjunkturni kritičar danas predaje. Njegova kritika moje predstave, u stvari je podnesak vladinom klubu, pod kodnim imenom Savet za kreativne industrije, preko kojeg u kasu Bitefa, čiji je on selektor i direktor, stižu naši novci za tu manifestaciju, koja se sada pretalila u paradu snobizma i oportunizma.

Možete li identifikovati sa kojih tačno strana stižu pretnje i uvrede? Da li se radi o organizovanoj hajci?

Ta brahijalna sila, pod direkcijom je političke mafije, koja se ovde gospodski zove vlast. Najviše grozomornih pretnji – a svaka je krivično delo ugrožavanja sigurnosti – dolazi iz redova takozvanih navijača. No, pod skutima vlasti, zajedno sa huliganima, nalazi se i kulturna elita, koja pred mojom predstavom ili kukavički ćuti, ili, poput Medenice, pokušava da je dostavljački okvalifikuje kao manjkav estetski predmet. Dakle, jedni mi prete fizičkom likvidacijom, drugi – kulturnom likvidacijom. To je simbioza onih koji parazitiraju na ovom režimu, kao što su parazitirali na prethodnom i kao što će parazitirati na narednom: kame u rukama i medenice na vratovima svakog režima.

Vaše pozorišne predstave po pravilu sadrže svojevrsnu provokaciju. Možda surovo zvuči, ali u kojoj meri je ovako žestoka reakcija imala i dobru stranu – da se traumatična tema Srebrenice, ratnih i poratnih zločina otvori, da se o ovim neispričanim ili skrajnutim temama ponovo progovori?

Ako ćemo tako, onda i razorni zemljotresi imaju dobre strane – da se neke kuće napokon provetre. Mi ovde otkrivamo jednu drugu, istinski pogubnu ciničnu vezu, vezu brahijalne i korumpirane intelektualne sile. One su se posle moje predstave zajedno podigle da brane status quo, svaka svojim nemoralnim sredstvima plauzibilno.

A koliko je važno da umetnost bude provokativna, da razbija tabue?

Šta god ozbiljno smatrate umetničkim delom, provocira, dakle, izaziva čoveka da meditira o sopstvenoj vokaciji, o pozivu čoveka i njegovom dostojanstvu. U pozorištu provociram da bih podstakao razmišljanje o vokaciji, pozivu građanina. Lakše je biti umetnik nego građanin. Vidite li vi da i brahijalna i intelektualna posluga ovog režima (a ogroman je broj intelektualaca u njegovoj što belodanoj, što konspirativnoj službi), služi tome da uništi vokaciju građanina?

Da li smatrate da su relevantni razlozi onih umetnika koji svoje (političke) stavove iznose isključivo u “četiri zida”, odbijajući da javno progovore o svetu koji ih okružuje? Da li su vam dalji oni ili umetnici koji se ne libe da podrže vlast?

Podjednako su dostojni prezira.

Moto predstave je da su intelektualci i umetnici koji su “pripremili teren” za rat, genocid, strašne zločine – ostali ne samo nekažnjeni nego su i dalje ugledni, takoreći najugledniji građani. Kako se i zašto to desilo?

Zato što je u Srbiji strogo dirigovan svetonazor nacionalističkog mnjenja, a iskorenjena je genijalna, doista narodna, tradicija socijalne naše demokratije, koja je dobrim delom autohtona i sasvim veličanstvena. To se radi sistematično već trideset pet godina kroz sistem informisanja, sistem obrazovanja i institucije kulture. Osim toga, raskinuti su svi mehanizmi društvenog udruživanja. Totalno pomračenje prosvete.

U jednom intervjuu ste konstatovali da “sve čega se nacionalista dohvati to propada”. Da li smatrate da je nacionalizam “najskuplja srpska reč”, kako neki kažu, ili je on tek sredstvo u rukama onih koji bi da se dokopaju naših novaca?

Upravo u izrazu “najskuplja srpska reč”, očigledno je svođenje maternje leksike na finansijsku transakciju, bagatelisanje reči na profitni ulog. Oni koji ispaljuju takve platne sintagme, prizivajući vrele topove i proključalu krv, žive u loju nacionalizma, neradnički. Razume se, kad zapodenu ratove, ginu i ubijaju sinovi radnika i seljaka, sinovi sirotinje.

Napadali su vas mediji bliski vlasti, ti naši užasni tabloidi. Kako gledate na dvostruko lice vlasti kada je reč o regionalnim odnosima. Sa jedne strane, oni pred zapadom glume nekoga ko je spreman da progovori o prošlosti, a sa druge – u njihovim medijima vlada potpuno ista retorika kao devedesetih?

Reč je odreda o osobama koje nisu ličnosti, ali znaju da glume persone. Šta u tom smislu da zamerim jednom Vučiću, kad, recimo, ugledni naši pozorišni kritičari telale o političkom pozorištu, usta su im puna sirotog Berta Brehta, a o predstave autora za kojeg je Hans-Tis Leman napisao da je otvorio put za novo tumačenje Brehta, uporno se oglušuju ili o njima pišu da ne zaslužuju plavu njihovu estetičku pažnju.

Kako objasniti taj apsurd da stranke koje imaju otklon od nacionalizma, poput Lige socijaldemokrata Vojvodine, bivaju pouzdan partner nacionalističkoj Srpskoj naprednoj stranci, čiji funkcioneri većinom predstavljaju one koji su podstrekivali rat i nacionalnu mržnju devedesetih, pa čak u ratu i učestvovali?

Nije LSV jedini, mada zbog toga, u stadu, nije manje vinovan. Interes likvidira interesovanje. Pozicija udobnosti likvidira poziv kritike. Ako mi dopustite da budem krajnje konkretan, ali da to ne stavite u naslov ili glosu: govorimo o onima koji misle svojom zadnjicom, dok njihovi poslodavci misle njihovim glavama. Antinacionalistička retorika, liberalne fraze o toleranciji, služe im da kamufliraju sopstveni oportunizam u okrilju najnetolerantnije, najopskurnije vlasti. S kim si, takav si!

Osim što progovarate o tabuiziranim temama, vi se suprotstavljate i sveopštem defetizmu, beznađu i bezidejnosti ovog društva. Ima li ipak neke nade za nas i gde se ona nalazi?

Spinoza je ingeniozno definisao strah. Ovako: strah je negativna nada. Mogli bismo pomoću ove formule reći da je nada prevazilaženje straha, permanentno prevazilaženje strahova. Dakle, princip nadanja podrazumeva ozbiljan rad na sebi kao slobodnoj društvenoj ličnosti. Ako ima ličnosti, ima i nade. Ako ima mogućnosti da se slobodne ličnosti udružuju i deluju u očuvanju i stvaranju opšteg dobra, onda se nada pretvara u sami život.

U jednom intervjuu ste rekli da odgajamo “male robove”. I zaista se čini da mlade generacije – barem oni koji nisu odavde “šmugnuli” glavom bez obzira – nemaju drugačije iskustvo od ovog balkanskog neoliberalizma u kojem je čovek čoveku vuk. Kakva budućnost onda očekuje ove naše predele?

Našim predelima se sprema ekološka pošast, jer ovde dolaze strani investitori koji, prema tajnim ugovorima potpisanim sa državom, ne podležu zakonskim ekološkim merama, a našoj omladini, koju zaglupljuju već u školama, sprema se sudbina klijentelističke inteligencije i slugu i služavki već stasalih gazda. Ali, sve to može da se preokrene, baš kao u pozorišnoj predstavi. To nam u pozorištu pokazuje još Eshil. A u političkoj teoriji, o tim dramskim ciklusima u društvenom životu lepo piše Ciceron.

Za kraj, pitanje o Aleksandru Vučiću. Da li vam je on inspirativan da nekada napravite predstavu o njemu? Kako biste ga prikazali?

Toj javnoj osobi sam nekoliko puta davao priliku u svojim pozorišnim predstavama da postane dramska ličnost i odrekne se svojih dosadašnjih svojstava. Podario sam joj, u nekoliko navrata, osećaj istinske egzistencije, izvukavši je iz pustog njenog postojanja kojem, kako vidimo, nije dovoljno sve što već enormno ima, nego želi, dok je na vrhunskoj političkoj funkciji, da završi i jednu trenersku školu. Vidite li vi da što više ima, čovek sve manje jeste? I ja sad gledam, i žao mi je, kako Aleksandar Vučić zauzima sve više prostora i vremena, ispunjavajući ga ništavilom. Eto vam dramske skice, u par poteza, o realističnoj drami apsurda à la Ionesco. No, zamislimo na kraju, kao u epilogu, da više nema Aleksandra Vučića na pozicijama vlasti, i zamislimo da te pozicije zauzmu oni koji su ćutali o predstavama “Ubiti Zorana Đinđića”, “Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva”, “Vox Dei – građanska neposlušnost”, “Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo”! Primećujete li da se tu ništa nije promenilo?

Nedim Sejdinović
Autor 13.10.2020. u 10:44

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija