Jovan Nikolaidis: Ah! Ta Evropska unija

Povezani članci

• Pantovčak u Grškovićevoj
• Predrag Lucić: Doprinos Praljka i Prlića opstanku bošnjačko-muslimanskog naroda
• Nasilje
• Bijedna Naša nikad neće biti Austrija
• „Državničke mudroslovice“ kiseljačke domaćice
• Jelena Svilar: Što je meni Balkan – vrijeme je da mijenjamo noć za dan

Jovan Nikolaidis – foto: Radoslav Ratkovic

Crnogorska narodna poslovica:
Imadoh te, ne znadoh te,
izgubih te – poznadoh te.

U pojmovniku evropske demokratije redovito se, pored ostalog, kao stubovi zdravog ljudskog društva, pominju dva aksioma:
– demokratska većina treba (mora), u ime demokratskih principa kojima se rukovodi, da štiti i brani demokratsku manjinu u zajednici naroda; isto tako demokratska manjina (treba) mora da slijedi norme i demokratske principe u zajednici (uniji, državi, regiji, komuni);

– jezik je središte etnosa, i u preplitanju života jak vezivni element; jezik svake zajednice u Evropsko Uniji samosvojan je i ne
smije ga se sputavati; ko li je ono od filozofa napisao: „Jezik je kuća bitka“?! Ali, svaki jezik korespondira s drugim, istom snagom komuniciranja. Unutar planetarne dominacije engleskog jezika, svi ostali, mali ili veći jezici, čine lanac razgovora ljudi među ljudima.

U zadovoljenju ova dva, pored ostalih jednako važnih zahtjeva zajednicama Balkana da se pripodobe društvu Evropske Unije,
demokratskoj zajednici više naroda i više jezika koji Uniju čine, pitamo se: ima li išta što Balkan može Evropi postaviti kao Zahtjev, kontraargumente u našim Poglavljima evropskoj administrativnoj bahatosti?!

Zar su na Balkanu svi slijepci, nalik spodobama sa Brojgelove grafike? Imamo i mi kanona, ma koliko se Evropljani njih gnušaju. Ili boje?!

Od milošte briselski administrativci naš prostor zovu „zemlje Zapadnog Balkana“, mada mi nije jasno gdje je Istočni Balkan, i da li postoji? Zar balkanskog nema u Hrvatskoj, ponečem i u Sloveniji?

A evropskog u Podgorici, Skoplju, pa i u Istanbulu?

Ima li balkanskog javašluka, inata i kulturnih devijacija, zaostalosti i seljaštva kod tih emancipovanih, uglancanih, ljepuškastih Evropljana?

U Poglavljima, osiono, imperativno se traži da Balkan, jednog dana, ispunivši zadatke profesora slabim đacima, postane sastavni dio Evrope Unije.

Balkan će se, stižu svi glasovi iz Brisela, kad se rekonstruiše, upodobi, smiri-popravi, uključiti u tu zajednicu kao njen ravnopravni član. I poslala je, uz Poglavlja, svoje činovnike-emisare, da budu nadzornici tom Balkanu.

Evropljani većinom misle da je Balkan teritorija divljih ljudi, prostor neumjerenih strasti i plemenske zaostalosti, i da on treba
da postane bolji, disciplinovaniji, jači. Da ljudi sa Balkana budu, a jednom biće, Evropljanima nalik. Paradoks koji je nama nametnut, bezosjećajan, nadmen, gluv jednako koliko je kadšto i glupav, jača: što je Evropa slabija, strožije kriterije nameće Balkanu. Evropa, dakle, traži promjene nabolje, a sama kleca pred svojim izazovima.

Ali, da li će te promjene, koje jesu nužne, Balkanu oduzeti suštinska svojstva bića jednog egzotičnog geoprostora – da je to teritorija posebnog multikulturalnog života i osebujnih jezika? Vrijedi li to Evropskoj Uniji najzad da shvati – balkanska silina života, nasuprot sebičnosti i administrativnom labirintu EU. Ne Evrope, već Evropske Unije, jer je, po mome, Evropska Unija davno izdala zdravo srce i principe Evrope. Današnja Evropska Unija je retard, degenerik one Evrope, kojom smo se i mi Balkanci kleli
kao božanstvu kulture i reda. Današnja EU, ugodnostima svakodnevice kakvom žive njeni građani, većem standardu, mahnitostima potrošačkog društva, rasipnosti i, svakom biću od razuma, vidljivih bolesti u ne/kulturi, vijori nama zastavama na kojima piše: mi znamo sve bolje od vas.

Da se ne zavaravamo. Čuvajući svoj nadmeni kredibilitet, svoj standard i ravnotežu životnog užitka, zaboravila je Evropska Unija da, možda (danas, ne “možda” već sigurno), Balkan nije teritorija divljaštva i nastranosti, niti opasna terra incognita. Balkan je odavno krivo ocijenjen u glavama evropskih antroposociologa? Nije neumjesno da se, najzad, upitamo: možda Balkan treba
oboljeloj Evropi kao terapija, da bi ona ozdravila? Nije Balkan izazvao i vodio dva svjetska rata, od nje nam dolaze bolesti tijela i duha za koje nekoć nismo znali. Mi Balkanci smo se, istina je, često među sobom hrvali, koškamo se i danas, ali jednako koliko se i sav prostor Evrope svađao među sobom, i juče i danas.

Čak smo mi, zaostali balkanci, počesto i branili jedni druge, upravo od evropske ofanzive, evropske bahatosti, evropske samoživosti i nakinđurenosti.

Danas Balkan treba Evropi, ponajviše zbog opasnosti po nju samu, i ta opasnost je pred njenim vratima, ušla je kroz njena vrata. Evropa treba, došlo je takvo vrijeme, kad nam već odavno pametuje, u mnogo čemu docira da se moramo civilizirati, da pomisli na mogućnost da se njoj može desiti balkanizacija Evrope i bez prisustva Balkana, jednako kao što se Balkan mora evropeizirati. Već smo isti u igri koja je otpočela. Očito je, Balkan se, treba priznati, uz evropsku pomoć promijenio nabolje. Neka se i nama draga Evropa promijeni, uz našu pomoć. Da bi bila zdravija nego što je. Zašto i koga Evropa čeka da nam otvori vrata: Godoa ili Don Kihota?

Balkanska neobičnost i posebnost, originalnost, maštovitost i mistika, održivi prostor, njima trebaju. A mi znamo što će Balkan uzeti od onog što je preostalo od Evropske Unije, kad joj pristupimo. Ako od nje, do tada, ne ostanu samo tirinte.

Antena M