ENG
Izdvajamo
- I konačno Evropa ima problem sa raširenom odbojnosti prema nauci. Toga naravno ima i kod nas, međutim u Evropi to ima druge forme i nanosi mnoge štete. U Americi se odbojnost prema nauci nalazi pretežno – iako ne isključivo – na strani desnice, posebno religiozne desnice. Mi smo nacija onih koji pobijaju evoluciju i klimatske promjene, od nedavno i Covid
- ovaj način skepse prema nauci u Evropi je manje uobičajen. Drugačije odbojno držanje prema nauci, koje se ne da lako postaviti u lijevi ili desni spekar, je nasuprot tomu šokirajuće široko rasprostranjeno. Ovdje u SAD jedva da ima otpora protiv raspoložive Covid–19 vakcinacije dok u Evropi a posebno u Francuskoj izgleda da je protivljenje vakcinaciji zastrašujuće široko rasprostranjeno.
Povezani članci
Foto: DPA
Fijasko u vakcinaciji pokazuje to nemilosrdno: Evropski projekat je duboko u blokadi jer je bilo straha od pogrešnih rizika.
Piše: Paul Krugman – ipg-journal.de – 25.03.2021.
Preveo i uredio: Ešref Zaimbegović
Iz uspješne politike Evropljana, posebno u području zdravstvene zaštite, SAD mogu puno naučiti. Sve bogate evropske zemlje nude zdravstveno osiguranje za sve i pritom izdvajaju manje novca nego mi Amerikanci, iako u našem sistemu desetine miliona ljudi nije osigurano. Osim toga sve pokazuje da zdravstvena zaštita ima u cjelini visoki kvalitet. Tako je naprimjer u Francuskoj očekivana dužina života četiri godine viša nego u SAD.
Uprkos tome odgovorni u EU su sebi, u ovom odlučujućem momentu sage o Covid–19 kada se konačno nude realne šanse za povratak u normalan život, dozvolile jednu grešku za drugom. Kampanja vakcinacije teče veoma polako; preračunato na broj stanovnika Velika Britanija i SAD su dale tri puta više vakcina nego Francuska i Njemačka. A zemlje EU i dalje zaostaju jer vakcinišu samo upola tako brzo kao mi u Americi.
Evropski debakl u vakcinisanju će sa velikom sigurnošću za sobom povući hiljade nepotrenih smrtnih slučajeva. A kod grubih grešaka izgleda da se ne radi o pojedinačnim slučajevima, o nešto malo pogrešnih odluka koje je donio glupi vodeći personal. Puno više odslikava se temeljni nedostatak u institucijama i stavovima; tu spada i birokratska i intelektualna nepokretnost, koja je već prije više od decenije krizu evra zaoštrila preko svake mjere.
U krizi korone pregovaralo se tvrdo sa farmaceutskim preduzećima i ušlo se time u rizik mogućeg smrtonosnog kašnjenja.
Neuspjeh Evropljana je kompleksan. Međutim, kao zajednička nit provlači se kroz tu mizeriju da se na strani EU ne samo boje samo rizika nego i pogrešnih rizika. Očigledno se bojalo da će farmaceutskim firmama platiti previsoku cijenu ili dati novac za vakcine koje će se kasnije pokazati kao nedjelotvorne ili će imati opasne nuspojave. Ovi rizici se minimalizuju time da se nabavka odgađala, pregovaralo se oko cijena i odbijalo izjave o garancijama. Opasnosti da bi mnogi ljudi u Evropi mogli oboljeti ili umrijeti jer vakcinacija ide presporo izgleda da se bojalo manje.
Troma evropska kampanja vakcinacije podsjeća me na definiciju puritanizma H. L. Menckena kao „mučnog straha da bi negdje neko mogao biti sretan“. Evrokrate, tako izgleda, muči strah, da bi negdje nekome – bilo da su to farmaceutske firme ili zaposleni u grčkoj administrciji – nešto poklonili.
U evrokrizi takav stav vodio je tomu da su zemljama dužnicima nametnute stroge i uništavajuće mjere štednje da bi bile stvarno odgovarajuće kažnjene za nekadašnju financijskopolitičku neodgovornost. U krizi korone pregovaralo se tvrdo sa farmaceutskim preduzećima da bi se izbjegla i naznaka nabijanja cijena i time se išlo u rizik mogućeg smrtonosnog odugovlačenja.
Ovdje u Americi mi smo, što se tiče maksimalizacije dobiti preduzeća naravno opušteniji, često previše opušteni. Međutim, u ovom slučaju nam je ovakav stav pomogao jer u zdravstvenoj krizi nismo svaki cent okretali dva puta.
Evropa ima još i druge probleme. Kampanja vakcinisanja je kasnila jer se pokušalo naći evropsku liniju što bi vjerovatno funkcionisalo kad bi Evropa imala nešto kao zajedničku vladu. Međutim nje nema i tako je došlo da su se nacionalne vlade suzdržavale sa ugovorima za isporuku vakcina i čekale na evropsko rješenje.
Međutim, sa nabavkom vakcine nije sve završeno jer se vakcina mora dati ljudima. Ali u Evropi ne postoji uporediva strategija kao nacionalna kampanja raspodjele i vakcinisanja u SAD, koja je sa preuzimanjem vlasti vlade Bidena dobila na ubrzanju.
I konačno Evropa ima problem sa raširenom odbojnosti prema nauci.
I konačno Evropa ima problem sa raširenom odbojnosti prema nauci. Toga naravno ima i kod nas, međutim u Evropi to ima druge forme i nanosi mnoge štete. U Americi se odbojnost prema nauci nalazi pretežno – iako ne isključivo – na strani desnice, posebno religiozne desnice. Mi smo nacija onih koji pobijaju evoluciju i klimatske promjene, od nedavno i Covid; ovaj način skepse prema nauci u Evropi je manje uobičajen. Drugačije odbojno držanje prema nauci, koje se ne da lako postaviti u lijevi ili desni spekar, je nasuprot tomu šokirajuće široko rasprostranjeno. Ovdje u SAD jedva da ima otpora protiv raspoložive Covid–19 vakcinacije dok u Evropi a posebno u Francuskoj izgleda da je protivljenje vakcinaciji zastrašujuće široko rasprostranjeno.
Svi ovi problemi zaoštrili su se kada je više evropskih zemalja prekinulo upotrebu vakcine Astrazeneca nakon naznaka na povezanost vakcinacije i tromboze. Opet su odgovorni uzeli u obzir pogrešan rizik: Ako i postoje neželjene nuspojave one nestaju u poređenju sa štetama za kampanju vakcinisanja.
Uznemiravajuće na ovom cijelom fijasku je, kako je rečeno, da se to ne može staviti na teret pojedinim nesposobnim šefovima država nego pokazuje puno više temeljni nedostatak u institucijama i stavovima Evropljana. Evropski projekat je zaglavljen u dubokoj krizi.
Paul Krugman dobio je 2008. Nobelovu nagradu za ekonomiju. On je profesor emeritus za ekonomiju univerziteta Princeton, pridruženi profesor na London School of Economics i od 1999. piše kao kolumnist za New York Times.
Autor/ica 👤Paul Krugman
