DEVIZNA VOJNA KNJIŽICA

Nerzuk Ćurak
Autor 4.3.2014. u 21:43

DEVIZNA VOJNA KNJIŽICA

U kontekstu aktualnih socijalnih protesta u BiH, kao prilog javnoj debati, objavljujemo, bez ikakvih naknadnih intervencija, tekst našeg suradnika a koji je izvorno objavljen u magazinu DANI, u maju 1997.

Piše: Nerzuk Ćurak

Ka­da se na hi­lja­de bo­san­skih do­bro­vo­lja­ca i na­kna­dno mo­bi­li­zi­ra­nih ra­tni­ka po si­li za­ko­na or­ga­nizi­ra­lo u oru­ža­nu si­lu bo­san­ske drža­ve, ne­za­vi­sni po­sma­trač iole upu­ćen u rat mo­gao je u tom či­nu od­bram­be­ne mi­li­ta­ri­za­ci­je pre­po­zna­ti re­ali­za­ci­ju zna­ne te­ori­je o na­oru­ža­nom na­ro­du. Er­go­nom­sko je­din­stvo čo­vje­ka I pu­ške, ugla­vnom os­tva­re­no bez uči­telj­skog po­sre­do­va­nja pro­fe­si­onal­nih ofi­ci­ra, po­ka­za­lo je sklo­nost lju­di ka sa­mo­or­ga­ni­za­ci­ji, a sve u svrhu sve­tog ci­lja od­bra­ne ku­će, go­lih ži­vo­ta, po­ro­di­ce, ze­mlje… Ri­jet­ko je ko iz te sku­pi­ne na­oru­ža­nih lju­di slu­tio mo­gu­ćnost nov­ča­ne sa­ti­sfa­kci­je za od­bra­nu sop­stve­nog i ži­vo­ta bliž­njih. Crve­ni obra­zi ne­po­gre­ši­vo su lo­ci­ra­li unu­tar­nji stid onih kod ko­jih se po­ja­vi­la ta­kva fi­lis­tar­ska emo­ci­ja. Sa­mo po­mi­nja­nje nje­ma­čkih ma­ra­ka za od­bra­nu svo­je ro­đe­ne avli­je ili ne­ke ne­uzo­ra­ne le­di­ne zna­lo je kod va­tre­ni­jih bo­san­skih ra­tni­ka iza­zva­ti pri­je­te­ći gnjev: “Ni­smo mi pla­će­ni­čka voj­ska, le­gi­ona­ri ili psi ra­ta da na­pla­ću­je­mo od­bra­nu ze­mlje!”

Ipak, go­di­ne ko­je su do­la­zi­le stvo­ri­le su na ra­znim ni­vo­ima voj­no-po­li­ti­čkog or­ga­ni­zi­ra­nja kas­te ne­do­dir­lji­vih ra­tnih ko­rup­ci­ona­ša i pro­fi­te­ra, što je na naj­drski­ji i naj­be­zob­zir­ni­ji na­čin sru­ši­lo sa­ma­ri­ćan­ski mit o na­oru­ža­nom bo­san­skom na­ro­du, a u je­zik ra­tni­ka kao klju­čni ter­min nji­ho­vog ne­za­do­volj­stva ugra­di­lo ri­ječ PRE­VA­RA. Sa­mo su lju­bav pre­ma ze­mlji i bi­jes pre­ma na­pa­da­či­ma spri­je­či­li da se pu­ške okre­nu pre­ma oni­ma “ko­ji ni­su ima­li ni­šta, a sa­da ima­ju sve”. U ek­stre­mis­ti­čkoj in­ter­pre­ta­ci­ji bo­ra­ca, ro­dna mjes­ta tih ko­ji met­ka ni­su vi­dje­li ali za­to sva­ko­dne­vno vi­đa­ju de­se­ti­ne i sto­ti­ne hi­lja­da ma­ra­ka su po­dru­mi, ha­us­to­ri i ino­zem­stvo.

On­da je pred­sje­dnik Ize­tbe­go­vić, kao čo­vjek li­čno sklon suo­sje­ća­nju s pre­va­re­nim bor­ci­ma, na­re­dio da se ispi­ta­ju fi­nan­sij­ske mo­gu­ćnos­ti drža­ve ka­ko bi se nje­ni bra­ni­oci mo­gli pro­na­ći u onoj ču­ve­noj pje­smi “čo­vjek pje­va po­sli­je ra­ta”. Kad se sve sa­bra­lo i odu­ze­lo, kao re­zul­tat ge­ni­jal­nog fi­nan­sij­skog in­ži­nje­rin­ga, ne­ki naš Ar­hi­med je u ka­di pu­noj pro­li­ve­ne bo­ra­čke krvi uzvi­knuo He­ure­ka, a izle­tiv­ši na trg, su­očen sa sto­ti­na­ma upi­tnih po­gle­da, sla­vo­do­bi­tno je sao­pćio po­bje­dni­čku kom­bi­na­ci­ju: DVK. Na pi­ta­nje je­dnog umor­nog še­ta­ča: šta ti zna­či to DVK, Ar­hi­me­de?, naš struč­njak za pre­li­je­va­nje iz šu­pljeg u pra­zno us­kli­knuo je: De­vi­zna voj­na knji­ži­ca!

Sa ovim fi­nan­sij­skim izu­mom, sa ovom bo­san­skom po­dva­ri­jan­tom al­ban­ske pi­ra­mi­dal­ne she­me po­če­la je mo­der­na his­to­ri­ja pre­va­re u Boš­nja­ka. Lo­po­vlu­ci I plja­čke u ra­tu bi­li su pu­ka pred­his­to­ri­ja, pre­dvor­je so­ci­jal­nog pa­kla u či­je sre­di­šte ne­mo­ćni do bo­la ula­zi­mo tek sa­da, ka­da oru­žje šu­ti. Ali, šu­te i mu­ze.

Ri­je­dak je bo­san­ski ra­tnik ko­ji da­nas i ov­dje mo­že re­ći: “Ja imam ra­zlo­ga da pje­vam po­sli­je ra­ta”. Pje­va­ti mo­gu sa­mo oni ko­ji ne­ma­ju slu­ha za si­ro­ti­nju ra­tni­ka i nji­ho­vih po­ro­di­ca, pje­va­ti mo­gu sa­mo oni ko­ji ne­ma­ju uši za nji­ho­va gla­dna us­ta. Mno­go bo­san­ske tu­ge upu­ću­je na is­pra­vnost pre­tpos­tav­ke da je ve­li­ki broj “pje­va­ča” me­đu oni­ma ko­ji su kao kraj­nji gest svo­je “mer­ha­me­tlji­vos­ti” izu­mi­li De­vi­znu Voj­nu Knji­ži­cu. Za­vi­ri­mo sto­ga u smi­sao, sa­držaj i po­ru­ke ko­je oda­ši­lja ovaj mrko­pla­vi ko­mad pa­pi­ra, već di­zaj­nom strog ka­ko to sa­mo mo­že bi­ti drža­vni cer­ti­fi­kat.

Onaj ko bi bez dvou­mlje­nja us­tvrdio da su de­vi­zne voj­ne knji­ži­ce eko­nom­ska a ne po­li­ti­čka ili čak mo­ral­na ka­te­go­ri­ja, grdno bi po­gri­je­šio. Iako je sa­svim lo­gi­čno po­mi­sli­ti da je npr. 18.000 DM upi­sa­nih u DVK oči­gle­dna sup­sti­tu­ci­ja za no­vac, to ni­je ta­ko. Ka­da je drža­va sla­vo­do­bi­tno pus­ti­la u eter vi­jest da bor­ci do­bi­ja­ju nje­ma­čke mar­ke pro­por­ci­onal­no svom učeš­ću u od­bra­ni ze­mlje, mno­gi me­đu umor­nim ra­tni­ci­ma is­kre­no su se obra­do­va­li i po­če­li ko­va­ti pla­no­ve ko­ji su ih tre­ba­li uči­ni­ti sre­ćnim. U nji­ho­voj nai­vnoj in­ter­pre­ta­ci­ji upi­sa­ne de­vi­ze u knji­ži­cu ma­te­ri­ja­li­zi­ra­le su se u šu­šta­ve nov­ča­ni­ce Bun­des ban­ke, a ame­ri­čki bo­san­ski san či­nio se na­do­hvat ru­ke.

Na­kna­dne drža­vne in­ter­ven­ci­je zna­tno su re­du­ci­ra­le moć ove nov­ča­ne uto­pi­je: to jes­te no­vac, ali ni­je no­vac u kla­si­čnom smi­slu te ri­je­či. Ovo ta­uto­lo­ško uzmi­ca­nje drža­ve pred svo­jim oba­ve­za­ma odje­knu­lo je me­đu bra­ni­oci­ma ze­mlje kao ek­splo­zi­ja mi­no­ba­ca­čke gra­na­te naj­ve­ćeg ka­li­bra: upi­sa­na ko­li­či­na nov­ca ras­prši­la se po­put ge­le­ra i sva­kim svo­jim pfe­nin­gom ubi­la sno­ve ra­tni­ka. U ta­kvom sta­nju oma­mlju­ju­će svi­jes­ti, oni su mo­gli bi­ti za­do­vo­lje­ni bi­lo ka­kvom upo­tre­bnom vri­je­dnoš­ću “nov­ca ko­ji jes­te a ni­je”. Drža­va je iza­šla kao po­bje­dnik i da­nas se De­vi­zna voj­na knji­ži­ca ko­ris­ti kao sred­stvo pla­ća­nja te­ku­ćih gra­đan­skih po­tre­ba. Ko­je li tu­ge: mla­di­ći sa dva­de­set i vi­še go­di­na ži­vo­ta sto­je u re­du kaf­ki­jan­skih bla­gaj­ni­čkih so­ba Elek­tro­dis­tri­bu­ci­je ili pred ma­lim “šu­ba­ma” Ogri­jev­tran­sa da od svo­jih 15, 16, 17, 18, 19 hi­lja­da DM “ot­ki­nu” 50, 100, 200, 300 ma­ra­ka i pla­te sva­ko­dne­vne tro­ško­ve ži­vo­ta. Sto­je oni ta­ko po sat-dva vre­me­na, u na­po­nu mla­da­la­čke sna­ge, sre­tni što ni­su na onoj dru­goj “šu­bi” gdje se tro­ško­vi ži­vo­ta pla­ća­ju ži­vom lo­vom, ke­šom za ko­ji su us­kra­će­ni prlja­vom lo­gi­kom po­vi­jes­ti i drža­vnom ne­kom­pe­ten­tnoš­ću. Ipak, ap­surd je po­tpun: u oči­ma is­pre­va­re­nih mla­di­ća drža­va pos­ta­je do­bra so­ci­jal­na us­ta­no­va jer im je ipak omo­gu­ći­la ka­kvu-ta­kvu upo­tre­bu nov­ca sa knji­ži­ce a drža­vni apa­rat je upra­vo tom hi­po­kri­zij­skom mi­lo­srdnoš­ću na­pra­vio ugo­vor sa đa­vo­lom: kad za­po­čne pro­ces pri­va­ti­za­ci­je imo­vi­ne ko­ji je s onu stra­nu po­šte­ne uta­kmi­ce, na de­vi­znim voj­nim knji­ži­ca­ma nov­ca će bi­ti sve ma­nje, is­cu­rit će kao vo­da iz do­tra­ja­lih ci­je­vi sa­ra­jev­skog vo­do­vo­da. Po­ten­ci­jal­no, naj­broj­ni­ja so­ci­jal­na gru­pa ko­ja bi udru­že­na mo­gla po­sje­do­va­ti zna­čaj­nu fi­nan­sij­sku moć una­pri­jed je izba­če­na iz kon­ku­ren­ci­je: kaj­mak pri­va­ti­za­ci­je po­ku­pit će sa­mo oda­bra­ni. Nji­hov broj za­us­ta­vit će se sli­čno kao i u Hrvat­skoj: ne­gdje na 200 bo­ga­tih obi­te­lji. Me­đu nji­ma ne­će bi­ti naj­hra­bri­jih i na­ja­kti­vni­jih uče­sni­ka do­mo­vin­skog ra­ta.

Ne­pot­kri­je­plje­na ra­dost s ko­jom je svo­je­do­bno pro­pra­će­no iz­da­va­nje de­vi­znih voj­nih knji­ži­ca da­nas je po­pri­mi­la for­mu de­pre­si­vne ra­vno­du­šnos­ti, naj­go­re mo­gu­će psi­ho­lo­gi­je ko­ja uni­šta­va vi­tal­nost na­ci­je. Iako tre­ba pre­tpos­ta­vi­ti da je emi­ti­ra­njem de­vi­znih voj­nih knji­ži­ca drža­va htje­la naj­bo­lje, uči­ni­la je naj­go­re. Put u pa­kao po­plo­čan je do­brim na­mje­ra­ma. Ipak, u dže­he­nem se ne ide ako se ne­ka po­li­ti­čka, eko­nom­ska ili na­po­se fi­nan­sij­ska ope­ra­ci­ja stra­te­škog ka­ra­kte­ra ra­zu­mno is­kal­ku­li­ra, sa uva­ža­va­njem svih re­le­van­tnih pa­ra­me­ta­ra ko­ji uti­ču na njen is­hod. Me­đu­tim, kod iz­da­va­nja de­vi­znih voj­nih knji­ži­ca pre­vla­dao je kla­si­čni so­ci­jal­ni vo­lun­ta­ri­zam, pa smo sve bli­že po­zna­tim vra­ti­ma pred ko­ji­ma oni ko­ji ula­ze os­tav­lja­ju sva­ku na­du.

Odlu­ka o na­do­kna­di za učeš­će u od­bra­ni ze­mlje je kla­si­čni Hruš­čov­ljev obra­zac po ko­je­mu ko­mu­ni­zam sa­mo tre­ba htje­ti i on je tu. Da­nas ne­ma ni ko­mu­ni­zma ni Hruš­čo­va a ni de­vi­zne voj­ne knji­ži­ce se ne osje­ća­ju do­bro: sa­mo što ni­su iz­gor­je­le na lo­ma­či trži­šta ko­je ne pri­zna­je nji­ho­vu va­lja­nost.

De­vi­zne knji­ži­ce su ek­spe­ri­ment ko­ji se ni sa čim ne da kom­pa­ri­ra­ti, pa je sa­mim tim opa­san. Na­ime, ne zna­ju se do­me­ti ek­spe­ri­men­ta, po­zi­ti­vne i ne­ga­ti­vne vri­je­dnos­ti. Upra­vo ta neo­dre­đe­nost DVK-a, na ko­ju se na­ka­le­mi­lo i ko­lo­sal­no ne­po­vje­re­nje bo­ra­ca u vri­je­dnost knji­ži­ce ko­ju po­sje­du­ju, uči­ni­la je da ogla­si o nji­ho­voj pro­da­ji ispod sva­ke ci­je­ne pos­ta­nu čes­ti gos­ti ogla­snih ru­bri­ka. Ka­da se 18.000 DM pro­da­je za šest pu­ta ma­nju svo­tu, ne­ma su­mnje da je u pi­ta­nju mo­ral­ni ban­krot ono­ga ko je knji­ži­ce emi­ti­rao. No, ka­ko je mo­ral s onu stra­nu po­li­ti­ke, drža­va će nas­ta­vi­ti fun­kci­oni­ra­ti, uprkos proi­zvo­dnji bi­je­de ko­joj je sa­ma ku­mo­va­la. Broj lju­di ko­ji će bud­za­što po­ku­po­va­ti de­vi­zne voj­ne knji­ži­ce mo­ći će se iz­bro­ja­ti na sve prste je­dnog ljud­skog stvo­re­nja: njih dva­de­se­tak na­ći će već na­či­na da bo­ra­čke za­ra­de ko­je su ku­pi­li u bes­ci­je­nje po­pri­me vri­je­dnost go­to­vog nov­ca – bo­san­skim taj­ku­ni­ma će bi­ti omo­gu­će­no da u pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je ne po­štu­ju za­ko­ne trži­šta. Ka­da će već bi­ti ta­ko, a bit će, ta­ko im mi­ta i ko­rup­ci­je, drža­va je tre­ba­la uspos­ta­vi­ti odre­đe­na pra­vi­la igre.

Po tim pra­vi­li­ma bor­ci­ma je tre­ba­lo omo­gu­ći­ti da pro­da­ju svo­je knji­ži­ce ba­rem za sim­bo­li­čnih 100 ma­ra­ka vi­še ne­go što je no­mi­nal­ni iznos upi­san u knji­ži­ca­ma. U toj va­ri­jan­ti knji­ži­ce bi stvar­no bi­le sup­sti­tut za “ži­vu lo­vu” a ra­zlog zbog ko­je­ga bi na­ši taj­ku­ni pris­ta­li na tu “be­smi­sle­nu ope­ra­ci­ju” le­ži u mo­gu­ćnos­ti da ku­po­vi­nom knji­ži­ce im­pli­ci­tno pot­vrde, tj. ku­pe svo­je učeš­će u do­mo­vin­skom ra­tu. Na­ra­vno, ovo je čis­ta umje­tni­čka in­ter­pre­ta­ci­ja je­dnog egzis­ten­ci­jal­nog pi­ta­nja, ali “umje­tnost i pos­to­ji da ne bi­smo umrli od is­ti­ne”. A is­ti­na je da se me­đu oni­ma ko­ji sve vi­še po­te­žu ru­ku na se­be na­la­ze i oni ko­ji ni­su mo­gli shva­ti­ti da ima­ju ve­li­kih 19.000 ma­ra­ka, a da ih us­tva­ri ne­ma­ju. Ipak, u gra­da­ci­ji bi­je­de prou­zro­ko­va­ne emi­to­va­njem de­vi­znih voj­nih knji­ži­ca, dno još ni­je do­se­gnu­to. Naj­te­ža po­slje­di­ca ne­pro­pi­ta­ne igre sa DVK tek po­lah­ko izra­nja na po­vrši­nu. To je one­spo­ko­ja­va­ju­će od­sus­tvo ra­da.

Ura­vni­lov­ka, taj kre­ten­ski izum so­ci­ja­li­zma, na­šla je svo­ju pos­to­ja­nu pot­vrdu u vo­lun­ta­ris­ti­čkom ata­ku bo­san­ske drža­ve na za­ko­ne eko­no­mi­je. DVK je pro­na­đe­ni oblik pos­tra­tnog stva­ra­nja ume­ta u si­ro­maš­tvu, fa­vo­ri­za­ci­ja ega­li­ta­ris­ti­čkog brat­stva či­ji ste­pen si­ro­maš­tva kon­tro­li­ra drža­vna eli­ta: oni ži­ve u pa­tri­cij­sko-ple­bej­skoj sim­bi­ozi či­ji je ko­na­čni re­zul­tat žrtvo­va­nje ra­da: BiH je drža­va gdje rad fa­kti­čki do­ki­nut, a sla­vi se pa­ra­zit­sko je­din­stvo nad­gra­dnje. Svi (čast izu­ze­ci­ma ko­ji pot­vrđu­ju pra­vi­lo) su pos­ta­li nad­gra­dnja, me­đu­na­ro­dna za­je­dni­ca for­si­ra iz­gra­dnju ne­proi­zvo­dnih in­sti­tu­ci­ja, na­da­hnju­je bi­ro­kra­ti­ju i ta­ko­đer do­pri­no­si in­fla­ci­ji općeg osje­ća­ja do­na­tor­ske i pro­sja­čke svi­jes­ti. Ali, na­jo­pa­sni­ji akce­le­ra­tor te svi­jes­ti su De­vi­zne voj­ne knji­ži­ce. One ubrza­va­ju per­ver­ti­ra­nje pro­sja­čkog gur­be­tlu­ka u naj­ra­di­kal­ni­ju for­mu be­smi­sla: tu­pu od­su­tnost. Da­nas se u BiH go­to­vo mo­že opi­pa­ti to od­sus­tvo že­lje za ra­dom, a ma­tri­ca te ne­že­lje je što ra­tni­ci ne­će da bu­du ra­dni­ci. De­vi­zna voj­na knji­ži­ca u bor­ci­ma je ubi­la ra­dni­ka (u onim mla­đim ni­je ga ni stvo­ri­la) i u njih ugra­di­la za­bo­rav na ono što su bi­li pri­je ra­ta.

Oni sa­da ho­će da bu­du no­vi lju­di bu­du­ćnos­ti, či­ja his­to­ri­ja li­čnog ži­vo­ta po­či­nje 1992. go­di­ne i po­dra­zu­mi­je­va pun džep za­slu­že­nih pa­ra. Šte­dne knji­ži­ce, iako su ima­le in­ten­ci­ju stvo­ri­ti od bo­ra­ca bo­san­sku sre­dnju kla­su, do­pri­ni­je­le su dalj­njoj pa­ra­zi­ti­za­ci­ji naj­pro­pul­zi­vni­jeg di­je­la po­pu­la­ci­je, pa ih ve­ći­na svo­ju so­ci­jal­nu bit izra­ža­va “zen­ta­njem” i be­spo­sli­ča­re­njem. Ta uža­sa­va­ju­ća druš­tve­na sta­ti­čnost ne smi­je os­ta­ti ne­pri­mi­je­će­na.

Ne­ću po­gri­je­ši­ti ako kon­sta­ti­ram da je ri­ječ ra­dnik go­to­vo pro­gna­na iz bo­san­skog je­zi­ka kao da ži­vi­mo u pos­tin­for­ma­ti­čkom druš­tvu, a ne u drža­vi ko­ja se odli­ku­je mno­gim ele­men­ti­ma pre­din­dus­trij­skog do­ba. Za ra­zli­ku od Sje­di­nje­nih Drža­va či­jim je gra­đa­ni­ma Dru­gi svjet­ski rat omo­gu­ćio in­di­vi­du­al­no bla­gos­ta­nje i kvan­ti­ta­ti­vni i kva­li­ta­ti­vni is­ko­rak sre­dnje kla­se, u BiH rat je do­nio sve naj­go­re, pa po­ku­šaj stva­ra­nja sre­dnje kla­se pre­ko De­vi­znih voj­nih knji­ži­ca mo­že na so­ci­jal­nom pla­nu ima­ti po­gu­bne po­slje­di­ce. Ne bih htio bi­ti pro­rok, ali ka­da je­dno­ga da­na u Bo­sni fa­bri­ke po­čnu in­ten­zi­vni­je ra­di­ti a bor­ci po­čnu po­no­vo sti­ca­ti za­bo­rav­lje­nu svi­jest o to­me šta su kad ni­su ra­tni­ci, vrlo je mo­gu­će oče­ki­va­ti svo­je­vrsnu bo­san­sku va­ri­jan­tu lu­dis­ti­čkog po­kre­ta: tek po­prav­lje­ne ili ku­plje­ne ma­ši­ne nes­ta­ju pred ru­ši­la­čkim bi­je­som onih ko­ji će svo­je ne­za­do­volj­stvo ti­me što ni­su npr. pri­va­tni­ci is­ka­li­ti na lo­mlja­vi sred­sta­va ra­da. Ma­ši­ne bi ta­ko pos­ta­le na­ši mo­der­ni me­ha­ni­čki če­tni­ci. Dru­ga fa­za mo­gla bi bi­ti po­bu­na pro­tiv di­re­kto­ra, upra­vnih odbo­ra, kan­to­nal­ne, fe­de­ral­ne i drža­vne vlas­ti. No, do­met ta­kvih po­bu­na a pri­ori je ki­lav jer je sin­di­ka­lis­ti­čka svi­jest ma­ksi­mal­no upro­pa­šte­na. I ka­da bi even­tu­al­no do­šlo do štraj­ko­va na ko­je struč­nja­ci ina­če upo­zo­ra­va­ju kao sa­svim iz­vje­snu mo­gu­ćnost, ra­dni­ci će štraj­ko­va­ti kao ra­tni­ci a ne kao ra­dni­ci. Nji­ho­vi ar­gu­men­ti bit će ap­so­lu­tno bo­ra­čke a ne sin­di­kal­ne pri­ro­de. To se već da­nas mo­že go­to­vo opi­pa­ti.

Mla­di­ći ko­ji su učes­tvo­va­li u ra­tu, po­ka­za­li svo­je he­roj­stvo, bra­ni­li ze­mlju ča­sno i po­šte­no, za­do­bi­li su je­dan ču­dan osje­ćaj ko­ji bih na­zvao be­spo­tre­bnim i ne­ko­ri­snim kom­ple­ksom vi­še vri­je­dnos­ti: oni na­ime sma­tra­ju da su svo­jim učeš­ćem u od­bra­ni ze­mlje za­slu­ži­li da vi­še uo­pće ne ra­de do kra­ja svog ži­vo­ta! Utje­caj de­vi­znih voj­nih knji­ži­ca na ta­kav ide­olo­ški po­gled na svi­jet ne mo­že se igno­ri­ra­ti. Oče­ku­ju­ći pre­tva­ra­nje “cer­ti­fi­ka­tne u ži­vu lo­vu” a što ni­ka­ko da se de­si, uče­sni­ci do­mo­vin­skog ra­ta će vre­me­nom pos­ta­ti naj­rea­kci­onar­ni­ji dio druš­tva, sa la­ten­tno pri­su­tnim zah­tje­vom da “mar­šom kroz in­sti­tu­ci­je” rje­ša­va­ju svo­je te­me­ljne ljud­ske pro­ble­me. Is­tu­pi li­de­ra ra­znih bo­ra­čkih udru­že­nja u kraj­njoj li­ni­ji svo­de se na “le­kci­ju o pa­tri­oti­zmu”. Naj­ma­nji za­je­dni­čki sa­drži­lac te le­kci­je je ubje­đe­nost da ne­ko dru­gi tre­ba pla­ti­ti stru­ju, plin, sta­na­ri­nu, da kod ot­ku­pa sta­no­va mo­ra­ju ima­ti ve­ća pra­va čak i od svo­jih oče­va ko­ji su če­trde­set go­di­nja “ri­lja­li” za ovu ze­mlju. Ta­ko rat pos­ta­je mje­ra svih stva­ri, mra­čni he­ra­kli­tov­ski kri­te­rij ko­ji umrtvlju­je in­di­vi­du­al­ne po­ten­ci­ja­le mla­dih lju­di u do­ba mi­ra.

Tom “sta­nju svi­jes­ti” drža­va je pri­mar­no ku­mo­va­la, jer je pru­ži­la na­du bez po­kri­ća. I sa­svim je ra­zu­mlji­vo ka­da bor­ci tra­že da u pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je nji­hov iznos na knji­ži­ca­ma bu­de je­dnak ži­voj lo­vi, ali drža­vna bi­ro­kra­ti­ja na to ne mo­že pris­ta­ti. Ona zna da je sa knji­ži­ca­ma sa­mo po­nu­di­la pra­nje sop­stve­ne sa­vjes­ti i mo­gu­ćnost ku­po­vi­ne drža­vne imo­vi­ne ma­loj gru­pi oda­bra­nih, za ko­je, ka­ko smo us­tvrdi­li, ne­će va­ži­ti za­ko­ni trži­šta. Po­en­ta je ne­umo­lji­va: sre­ću čo­vje­ku mo­že do­ni­je­ti sa­mo on sam, ni­ka­ko De­vi­zna voj­na knji­ži­ca! Zar ne?

Mo­gu­će je svu ovu ar­gu­men­ta­ci­ju uči­ni­ti ni­šta­vnom, pro­gla­si­ti je su­vi­šnom in­te­le­ktu­al­nom umo­tvo­ri­nom, ali to bi zna­či­lo da su na sce­nu stu­pi­li ar­gu­men­ti re­vo­lu­ci­onar­ne pri­ro­de. Da­kle, ako se na ovaj dis­kurs o šte­dnim knji­ži­ca­ma po­čne od­go­va­ra­ti ar­gu­men­ti­ma ti­pa – a ge­no­cid, a 200.000 mrtvih, a de­se­ti­ne hi­lja­da si­lo­va­nih, a sto­ti­ne hi­lja­da pro­gna­nih… ili tvrdnja­ma što sve one ko­ji ni­su ra­to­va­li ili su po­bje­gli iz ze­mlje pro­gla­ša­va­ju gra­đa­ni­ma ni­žeg re­da, ras­pra­va je ne­mo­gu­ća. Ako se sve mo­že i mo­ra obja­sni­ti ar­gu­men­ti­ma ove pri­ro­de, on­da smo osu­đe­ni na sta­ja­nje u mjes­tu, on­da je sva­ka ras­pra­va de­pla­si­ra­na, a de­mo­kra­ti­ja ko­na­čno su­spen­do­va­na. U ta­kvom ide­olo­škom okru­že­nju De­vi­zna voj­na knji­ži­ca zbilj­ski pos­ta­je in­stru­ment po­li­ti­čke I mo­ral­ne po­do­bnos­ti, a ne sa­mo i je­di­no sa­mo no­vac. Ne­ka sva­ko sam se­bi od­go­vo­ri ka­kav je is­tin­ski iden­ti­tet De­vi­zne voj­ne knji­ži­ce. Da li je ona bli­že fi­nan­sij­skom iden­ti­te­tu ili je ovo­vre­me­ni si­no­nim za biv­šu, crve­nu par­tij­sku knji­ži­cu?

Ka­kvu ko­rist ima­ju od nje in­va­li­di do­mo­vin­skog ra­ta, ko­ji su iz ove pri­če izu­ze­ti po sva­kom osno­vu? Drža­va je pre­ma nji­ma uči­ni­la stra­šnu ne­prav­du. Po­tro­še­na ener­gi­ja drža­vne bi­ro­kra­ci­je na pa­ten­ti­ra­nje izu­ma zva­nog DVK sma­nji­la je i bri­gu za in­va­li­de. Lo­kal­ne bi­ro­krat­ske ća­te ima­ju be­zo­bra­zlu­ka i smje­los­ti re­ći tim lju­di­ma: “Pa, šta ho­će­te, ima­te de­vi­zne voj­ne knji­ži­ce”!

Da ni­je bi­lo tih fa­mo­znih “obe­ća­va­ju­ćih ma­ra­ka” drža­va bi se mo­ra­la is­tin­ski ba­vi­ti proi­zvo­dnjom bo­ljeg ži­vo­ta za in­va­li­de ra­ta. Ali, bi­ro­kra­ci­ji je naj­la­kše “štan­ca­ti” pa­pi­re.

*********************

U pla­ni­na­ma An­da ne­ka­da da­vno ži­vio je je­dan ve­li­ki pje­snik. Svi­jet ni­ka­da ni­je sa­znao ko­li­ko je ve­lik. Ra­zlog je je­dnos­ta­van: on je sva­ku svo­ju pje­smu, čim je na­pi­še i pro­či­ta pti­ca­ma, ba­cao u va­tru. Ko­li­ko me­đu bo­san­skim bor­ci­ma ima pje­sni­ka i je li ne­ko od njih za­pa­lio svo­ju de­vi­znu voj­nu knji­ži­cu na­kon što ju je “pro­či­tao”? Da li to mo­žda ka­ni uči­ni­ti su­tra, za ne­ko­li­ko da­na ili mje­se­ci? Da li taj odi­gra­ni ili pre­tpos­tav­lje­ni čin pa­lje­vi­ne nov­ca pred­stav­lja kri­vi­čno dje­lo ili pak umje­tni­čki čin?

Sve je do­zvo­lje­no u umje­tnos­ti, sa­mo ako imaš šta da ka­žeš.

A na­ro­či­to, ako ne­maš šta da je­deš.

Maj 1997.

 

Nerzuk Ćurak
Autor 4.3.2014. u 21:43

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija