O fudbalu i odrastanju

Aleksandar Pantović
Autor 12.6.2021. u 19:12

O fudbalu i odrastanju

Tek nekoliko stvari u dosadašnjem životu mi je pričinjavaljalo toliko divne i nepatvorene radosti poput svetskih i evropskih prvenstava u fudbalu. Ono osećanje kada vam fudbalski turnir potpuno okupira život koje mi je teško da opišem nekome izvan. Poput filma „My Summer with Des“ u kome protagonista na početku ostaje bez posla i devojke, ali hrabri sebe, da to i nije bitno u tom trenutku, jer počinje mesec dana neprestanog fudbala. Ko ne bi želeo devojku koju više interesuje u kojim postavama će izaći Bugarska i Rumunija nego izlazak subotom uveče? Ovaj Euro mi se bukvalno prikrao, zbog Covida i praznih stadiona sam interesovanje za fudbal sveo na minimum. Jednostavno se polako prihvati da je strast nestala. Većinom se kod mene svelo na nekakvo nostalgično prebiranje po omiljenim ili pomalo zaboravljenim igračima i utakmicama. Ali upravo u tome jeste i snaga velikih fudbalskih turnira. Kako je pisao Aleksandar Hemon, u jednoj od najlepših rečenica koje sam ikada pročitao „Neumitna biološka činjenica je da se dužina ljudskog života može izmjeriti brojem svjetskih prvenstava u fudbalu koje dato, ukleto ljudsko biće može odgledati prije nego što se zauvijek instalira u crnu zemljicu.“ U ovom slučaju u pitanju je Euro ali poenta je ista. Ono što je Prustu bio kolačić, meni je a verujem da nas ima dosta, svetsko i evropsko prvenstvo. Svojevrsno putovanje kroz sopstveni život. Pokušaj da se ponovo zarobi onaj osećaj beskonačnosti vremena iz detinjstva u kome makar na kratko izgleda da je prevara uspela.

Prvog velikog takmičenja koga se sećam je Meksiko 86. Zadovoljstvo lepljenja sličica za kuhinjskim stolom kod babe i dede. Napamet memorisanje golmana svih reprezentacija na radost mog oca, nekadašnjeg golmana Fk Gorušica iz Dragačeva. I sećanje na Sunce, beskrajno mnogo sunca. Imena koja sam mogao ređati u snu Larios, Bac, Šumaher, Pumpido, Dasaev i Žan Mari Pfaf. Posle su došli Holanđani sa najlepšim dresevima koje sam mogao zamisliti. I trio čija imena čini mi se da znam od kad znam za sebe i za imena članova porodice – Gulit, Rajkard, Van Basten. Još živo pamtim kako sam naučio šta je kompleks niže vrednosti pomoću Lotara Mateusa i njegove partije protiv Jugoslavije 90. Evropska prvenstva nekako su mi padala na važnije prekretnice u životu. Engleska 96. učio sam za prijemni za Gimnaziju, EURO 2000 fakultet. U autobusu na putovanju za upis na fakultet nehajna i bez imalo stida opaska vozača koja mi je ostala urezana, da je u finalu između Italije i Francuske navijao za Italiju, jer “znaš ja sam malo rasista.” Motiv koji se stalno ponavlja u susretu palanke sa belim svetom.
Za Srbiju nemam više stomak da navijam. Odavno sam napustio svoje navijačko mesto. Sav taj nacionalistički bes, koji rupne u momentu trijumfa dodatno pojača moje osećanje potpunog stranca u zemlji u kojoj sam rođen. Postoji škola mišljenja koja tvrdi da se upravo uživljavanjem i zamišljanjem rata na terenu  tako praznimo od svojih rušilačkih nagona i potencijalne želje za pravim ratom. Škola čiji nisam pristalica. Klauzevic je govorio da je rat nastavak politike drugim sredstvima, promenio bih mu ovo malo i rekao da je kod nas fudbal nastavak rata drugim sredstvima. Sećam se inače simpatičnog selektora Ilije Petkovića, legendarnog desnog krila jugoslovenske reprezentacije, kako nije odoleo da stavi šapku vojske iz Prvog svetskog rata na konferencijama za štampu u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo. Kada se pojavio Radomir Antić kao selektor, sa možda najboljom karijerom iza sebe, dokazanog stručnjaka u evropskom fudbalu, i počeo da gostuje po televizijama govori o sebi u trećem licu i brani Radovana Karadžića ničim izazvan, srušio mi je sve nade u pronalazak razumnog i pristojnog čoveka na tom mestu. Od komšija, navija se za Severnu Makedoniju. Reprezentaciju sa istinskim multietničkim timom. Primera radi Srbija je sebi napravila problem sa jednim igračem, ponavljam jednim igračem, koji nije bio srpske nacionalnosti. Setite se Adema Ljajića i uterivanja srpstva kroz himnu. Jer jednostavno i fudbalska reprezentacija na neki način predstavlja želju i viziju neke države, onako kako bi ona želela da izgleda pred drugima i kako vidi sebe. Makedonija večito na meti balkanskih liliputanskih imperijalista (Jovan Cvijić je makedonsko stanovništvo nazivao “flotantnom masom”), odoleva naletima grabljivih komšija, indolentnosti EU prema ovom prostoru, i uspeva u ovom trenutku da vodi i možda najprogresivniju politiku u regionu. Tako da ako nacionalisti mogu da učitavaju sopstvene vrednosti u fudbal, zašto bih ja bio imun na tako nešto? I upravo zato čim započne Marseljeza moje srce je uz Francusku. Delom ima tu nečeg iz detinjstva, ipak su to dresovi iste boje kao boje moje nekadašnje voljene reprezentacije Jugoslavije. Ali razlog je malo jači. U pitanju je ideal Liberté, égalité, fraternité, i dosledno odbijanje esencijalizma u poimanju ideje šta znači i ko sve može biti Francuz. U toj liniji Pol Pogba može biti Francuz u istoj meri kao Viktor Igo.  Nekako tu mi je pred svaki turnir i Engleska. Na toj muzici sam odrastao, te serije i filmove doživljavam kao deo svoje najličnije intime, taj jezik odlično razumem, ali oni zaista često igraju loš fudbal, čak i kad imaju odličnu reprezentaciju, i sa njima je uvek neki antiklimaks.

Možda je ovo sve na neki način preozbiljno i preterano, i predstavlja način na koji želim da kažem su svetska i evropska prvenstva pre svega okidač jednog nehotičnog putovanja kroz sopstvena sećanja, snažan i kratkotrajan pokušaj oživljavanja nestalog vremena. A i na koncu malo bezazlenog eskapizma nikad nije škodilo nikome.

 

 

Aleksandar Pantović
Autor 12.6.2021. u 19:12

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija