ENG
Novak, Wimbledon i Srebrenica
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
foto: theoslotimes
Jedno od te dece iz getoiziranog Balkana, iz Srbije, danas je svetski šampion u tenisu. Neki od mladića rođenih devedesetih danas su svetski šampioni u fudbalu za uzrast do 20 godina. Neke od devojčica su evropske šampionke u košarci. Neki su najbolji svetski vaterpolisti. Lista bi mogla da bude još duža i da se dopisuju mnoga imena.
Piše: Ivan Potić
U svetlu najnovijih dešavanja, na dan/dane kada su sport i politika bili isprepleteni na takav način da su travnati tereni Wibledona i srpska delegacija u Potočarima zaposeli sav medijski prostor, pomešana osećanja prosečnog srpskog gledaoca varirala su od šoka do neverice, od euforije do besa i nazad, spinovana od strane spin doktora srpskog medijskog prostora. Gledali smo i slušali izveštače koji su napad na premijera nazivali atentatom i pokušajem ubistva; istovremeno, najbolji srpski brend, Novak Đoković, pokušavao je tvorce rezolucije o Srebrenici da nadjača i na terenu i pored njega. To mu je na kraju i uspelo, pa je, po ko zna koji put, našu ekonomsku inferiornost u odnosu na svet pretvorio u opštu, kolektivnu pobedu, radost i veselje. Sindrom lošeg momka Novak je navukao na sebe odavno, ali čini se da nikada nisu više navijali protiv njega nego ove godine. Na Roland Garrosu dugi aplauz dobio je tek kao poraženi, na kraju, prilikom dodele trofeja, a na ovogodišnjem Wimbledonu, mogli smo u direktnom prenosu da se uverimo kako uglavnom svi navijaju za Švajcarca. I, upravo zbog toga, povremeni Đokovićevi „ekscesi“, kako to britanska štampa voli da naziva njegovo vikanje, lupanje u grudi i komunikaciju sa provokatorima sa tribina, neophodni su u sportu u kojem je glava presudni faktor da bi se pobedilo. Naime, kao neko ko se i sam bavio ovim sportom, mogu da posvedočim da je u tenisu neophodno „pustiti paru napolje“, izduvati se i resetovati, jer je tenis zaista sport nerava i psihologije, baš koliko i fizičke spreme ili izdržljivosti. Nemoguće je toliki animozitet od strane publike ili stranih medija propratiti bez ikakvog pražnjenja, na način kako bi to eventualno uradili hladni Šveđani ili Švajcarci. Normalno je, takođe, da je publika na strani verovatno najvećeg šampiona u istoriji ovog sporta, Federera, koji u 34. godini igra tenis na nivou klinaca od 20 godina, čak i bolje. Nije, međutim, normalno, da se momku iz Srbije spočitava arogantnost, nedostatak manira ili klase i da ne dobija priznanja kakva zaslužuje. Nije Novak kriv za ratove, niti za imidž Srbije kojem su doprineli ratovi, ratni profiteri, mafijaški klanovi i bitange koje su se nakotile u poslednjih dvadeset godina u getoiziranom balkanskom prostoru. Nije kriv ni zbog toga što voli svoju zemlju, kojoj rado novčano pomaže. Puno sam puta čitao da mu ovde zameraju što ne plaća porez u svojoj zemlji, već živi u Monte Karlu. Ali, da li ga je Srbija stipendirala kada je svojevremeno kako klinac trenirao kod Nikole Pilića u Nemačkoj, ili su to uradili njegovi roditelji? Da li je Srbija uložila u svoje teniske šampione – Đokovića, Ivanovićevu, Jankovićevu, da bi stalno tražila od njih nekakvu naknadnu požrtvovanost. Odgovor je negativan. Nije. Dakle, zapitajmo se, kao društvo, dok nas još ovi sportisti čine ponosnim i pronose ime Srbije u pozitivnom kontekstu, gde je naša država bila i šta je radila kada su današnji šampioni počinjali sa treninzima, u devastiranoj, ratovima osiromašenoj i sankcijama dokusurenoj Srbiji. Što me opet dovodi u vezu sa naslovom. Da li su oni koji su nekad drugačije mislili i delali kada je u pitanju bivša SFRJ u međuvremenu promenili mišljenje? Izgleda da jesu. Ali… Čini se da je danas uzaludna naknadna pamet, i kada je u pitanju zločin u Srebrenici, ali i svi drugi zločini počinjeni nad Srbima, ili Hrvatima, ili Muslimanima, odnosno zločini činjeni u ratovima devedesetih. Trebalo je suočiti se sa prošlošću odavno, govoriti narodu istinu i činiti sve da bi se tragedija izbegla. Postoje ljudi koji su odgovorni za rat i to treba jasno reći. Ne postoji kolektivna odgovornost, postoje zločinci sa imenom i prezimenom, kojima se mora suditi. U Potočarima je, uzgred budi rečeno, govorio i bivši amrički predsednik Bil Klinton, jedan od onih koji su naredili i sproveli u delo bombardovanje Srbije. Govorio je i slovenački premijer Pahor, čiji je sunarodnik Janša svojevremeno prilikom otcepljenja Slovenije naredio da se puca na vojnike JNA (ne znam da li je to bila legitimna vojna akcija), tamo su se mogli čuti razni evropski zvaničnici koji su pozivali na pomirenje i suživot. Ali, gde su ti krojači naše stvarnosti bili devedesetih, dok su se Jugosloveni ubijali, zašto tada nisu sprečili diktatore sa Balkana da unesrećuju svoje građane, pljačkaju ih, uništavaju im šansu za normalan život i šalju ih u rat?
Jedno od te dece iz getoiziranog Balkana, iz Srbije, danas je svetski šampion u tenisu. Neki od mladića rođenih devedesetih danas su svetski šampioni u fudbalu za uzrast do 20 godina. Neke od devojčica su evropske šampionke u košarci. Neki su najbolji svetski vaterpolisti. Lista bi mogla da bude još duža i da se dopisuju mnoga imena.
Na dan kada je Srebrenica, dvadeset godina kasnije, još jednom pokazala da su posledice onoga što se pre dvadeset godina dogodilo u Bosni toliko strašne da nam ni naredni period verovatno neće doneti oproštaj ili pomirenje, jedan mladić iz Beograda učinio nas je velikim i ponosnim po ko zna koji put, tamo u srcu Velike Britanije, u londonskom hramu tenisa, na Wimbledonu.
Biti najbolji na svetu u nečemu stvar je za veliko poštovanje i duboki naklon. Mala Srbija, koja je kroz istoriju užasno stradala, delom zbog svoje loše politike, delom zbog istorijskih okolnosti, a delom zbog mentaliteta njenih građana („Ako ne umemo da radimo, umemo bar da se bijemo“ – Slobodan Milošević, 1991.), danas u sportu ima istinske šampione i svoje promotere, koji, na najbolji mogući način, pokazuju ono lice koje nema nikakve dodirne tačke sa crnilom, mrakom i beznađem devedesetih.
A šta je patriotizam, gospodo političari, pitam vas, ako nije to.
Autor/ica 👤tačno.net
