Tajna uspeha Novaka Đokovića

Autor 19.5.2011. u 03:22

Tajna uspeha Novaka Đokovića

Sezonu je počeo pobedama za ekipu Srbije na Hopman kupu. Nastavlja je osvajanjem Australijan opena, pobedivši Rodžera Federera u polufinalu i Endija Marija u finalu. Federera ponovo pobeđuje u finalu turnira u Dohi, postajući šesti aktivni igrač s 20 turnirskih trofeja u džepu. U Indijan Velsu, gde nije izgubio nijedan set do polufinala, povećava taj broj trijumfa pobedama nad Federerom u polufinalu i Rafaelom Nadalom u finalu. Uspinje se na mesto broj dva ATP liste, na kom je već bio u oktobru 2010. U Majamiju postaje sedmi teniser u istoriji koji je duplirao pobede u Indijan Velsu i Majamiju; u svom sedmom finalu nekog masters turnira serije 1000 ponovo pobeđuje Nadala. Postaje četvrti igrač posle 1990. koji vezuje u seriju pobede na Australija openu, Indijan Velsu i Majamiju: pre njega to su postigli Rodžer Federer (2006), Andre Agasi (2001) i Pit Sampras (1994).

Zbog povrede kolena izostaje s mastersa 1000 u Monte Karlu, a u nastavku pobeđuje na Srbija openu u Beogradu. Naredne nedelje u Madridu osvaja šestu titulu u ovogodišnjoj sezoni, prvi put pobeđujući Rafaela Nadala na šljaci posle devet poraza. Seriju nastavlja narednog vikenda u Rimu, pobeđujući po drugi put (prvi put 2008), ponovo Nadala. Serija uzastopnih pobeda u sezoni dostiže brojku 37, pet manje od rekorda Džona Mekinroa, koji je na početku sezone 1984. nanizao 42 trijumfa. Postaje prvi teniser posle Federera i Nadala koji u jednoj sezoni osvaja četiri masters 1000 titule.

Prethodni tekst je samo sažetak opširnijeg, ali podjednako suvog nabrajanja svega što je Novak Đoković postigao ove sezone i može se naći na veb-sajtu Udruženja teniskih profesionalaca (ATP), kao i isto tako detaljni i obimni podaci o Đokovićevim rezultatima u kompletnoj njegovoj profesionalnoj karijeri.

Ali, pođimo od kraja, od poslednje dve šljake pred grend slem na Rolan Garosu.

PREMIJERA U MADRIDU: Novak Đoković je po prvi put pobedio na turniru u Madridu, prvi put je pobedio Rafaela Nadala na šljaci posle devet poraza i prekinuo je neverovatni niz od 34 Nadalove uzastopne pobede na šljaci. Do polufinala moglo je izgledati da će u finalu lakši posao imati Đoković, jer je za protivnika imao relativno nepoznatog Brazilca Tomasa Belučija, dok je Nadal morao da savlada doskorašnji reket broj jedan, Rodžera Federera. Neosnovane prognoze, pokazalo se. Posle iznenađenja koje je napravio pobedama nad Endijem Marijem i Tomašem Berdihom, Beluči je u neverovatno snažnom naletu dobio i prvi set protiv Novaka Đokovića, ravnopravno se s njim nosio u drugom, da bi poklekao tek sredinom trećeg seta (4:6, 6:4, 6:1). Rafael Nadal je u svom polufinalu uspeo da pobedi Rodžera Federera, pošto je takođe izgubio prvi set (5:7), “naljutio” se u drugom (6:1) i teže no što rezultat kaže pobedio u trećem setu (6:3).

“Pokušavam da ne razmišljam o porazu, već samo o pobedi”, izjavio je Đoković pred finale. Od Đokovića prethodno već dva puta poraženi Nadal bio je uzdržan: “Biće to veoma, veoma težak meč, koji bih mogao da izgubim čak i da odigram dobro. Novak ima dug pobednički niz i to mu je dalo veliko samopouzdanje.”

U finalu, Novak Đoković je u svih 137 minuta meča delovao superiornije, toliko da je još na početku meča “ućutkao” 12.000 gledalaca na tribinama, deprimirajući ih do te mera da su u nastavku češće aplaudirali Novakovim greškama, nego Nadalovim sjajnim potezima. A nije ih manjkalo sa obe strane.

Prvi set počeo je s dva brejka koji su Đokovića dovela do vođstva od 4:0. Kod rezultata 5:3 Đoković prvi put servira za set, ali gubi ne samo svoj servis već i tri set lopte na Nadalov servis. Set dobija brejkom posle 69 minuta igre (7:5).

Kao u polufinalu s Federerom, Nadal drugi set počinje silovito i pravi brejk – ali to će, rezultatski gledano, ostati jedino što je uradio. Đoković uzvraća brejkom u drugom gemu i meč se nastavlja vrhunskim nadmetanjem u kom Novak Đoković deluje sigurnije, u svakom slučaju manje opterećeno. Kod rezultata 5:4 na Nadalov servis Novak stiže do 40:0 i iskorišćava već drugu brejk loptu (6:4).

Novak Đoković prosto ne ume da prestane s pobedama, zaključuju na oficijelnoj veb strani madridskog turnira i, kao i sve vodeće svetske agencije, konstatuju da je on prekinuo niz od 37 uzastopnih pobeda “kralja šljake”.

Primajući trofej pobednika Đoković je primetio da Nadal u finalu nije imao sreće, ali i da je “uvek veliki izazov igrati s tobom, ti si veliki šampion. Nadam se da ćemo igrati još mnogo mečeva”. Ne baš najsrećniji, Nadal je uzvratio čestitkama Novaku i njegovom timu, te konstatacijom da je “ono što radite ove godine neverovatno”.

REPRIZA U RIMU: Već naredne nedelje u Rimu, stvar se ponovila. Novak Đoković je u polufinalnom meču na neviđen način pobedio Endija Marija, očigledno rešenog da konačno postane slavan tako što će prekinuti niz ovogodišnjih Novakovih pobeda, kad već ne uspeva da bude najbolji u istoriji britanskog tenisa. Pa, skoro da mu je uspelo. Od tročasovnog susreta samo prvi set je mogao da se gleda opušteno, s nogama na stolu i kokicama u krilu. Posle tih 6:1 stvari su se načisto preokrenule, ne samo zato što je Mari drugi set dobio s 6:3, već i zbog vidljive Đokovićeve nervoze, potom i umora – od čega nas je proteklih meseci odvikao do gotovo čiste razmaženosti. Neizvesnost je ponovo porasla posle početnih 3:1 za Đokovića u trećem setu – Mari je najpre izjednačio, potom su “razmenili” brejkove posle kojih Mari nije uspeo da dobije set na svoj servis, niti da parira Đokoviću u taj brejku (7:2) koji je odlučio pobednika (6:1, 3:6, 7:6).

Posle iscrpljujućeg polufinala i znatno manje vremena za oporavak od Rafaela Nadala, koji je svoj meč okončao nekoliko sati ranije u dva seta, Đokovića je bilo teško proglasiti za favorita. To nije učinio ni Nadal, izjavljujući da nakon madridskog i ranija dva poraza na šljaku u Rimu izlazi znatno manje opterećen od Đokovića. Posle tročasovnog odlaganja početka finalnog meča zbog kiše u Rimu – što svakako nije dodatno opustilo dvojicu suparnika – na terenu se sve moglo videti, ali ne i Nadalova “neopterećenost”. Uz prihvatanje primedbe da je posle svega lako biti pametan, Rafael Nadal je “pukao” u osmom, devetom i desetom gemu prvog seta. Pri rezultatu od 4:3 Nadal ne uspeva da se odupre napadima Novaka Đokovića i gubi servis (5:3). U sledećem gemu na zastrašujuće poznat ljutit, neverovatno snažan i precizan “nadalovski” način vraća brejk (5:4).

I gubi svoj servis u sledećem, desetom gemu (6:4).

Đoković je psihološku prednost iz prvog iskoristio već na početku drugog seta, kada je u drugom gemu posle serije izjednačenja u sjajnim razmenama udaraca napravio brejk i poveo s 2:0. Nadal je odmah uzvratio, ali u nastavku borbe Đoković nije lakše osvajao poene ni na svoj servis, koliko je sigurnošću i spremnošću da rizikuje deprimirao Nadala, od početka prisiljenog da juri rezultat, a ne da ga diktira, čak ni na svoj servis. To se, na kraju, ponovilo i u desetom gemu drugog seta, kada je pri rezultatu 5:4 za Đokovića servirao Nadal. U neverovatnoj seriji Đokovićevih odbrana rezultat u poenima bio je 0:40, posle čega je Nadal uspeo da izjednači – ali je to bilo sve – i izgubi s 2:0 (6:4, 6:4).

USPON KA VRHU: Nakon dva sata i 13 minuta, Đoković upisuje četvrtu uzastopnu pobedu nad prvim svetskim reketom, sedmu “vezanu” titulu na ovogodišnjim turnirima – i izjednačenje s najboljim nizovima pobeda, po četiri na mastersima serije 1000, koje su do sada delili Nadal i Federer. I beleži 37. uzastopnu pobedu od početka sezone. Do izjednačenja rekorda Džona Mekinroa treba mu još pet, ali mu je sigurno neuporedivo važnija prilika da konačno ostvari teniski životni san i popne se na prvo mesto ATP liste najboljih igrača.

Za taj uspon na tron potrebno mu je, uz pretpostavku da Nadal ne ispadne ni u finalu, da se probije i pobedi u polufinalu. U tom slučaju Đoković postaje broj 1, pa i ako Nadal šesti put osvoji Rolan Garos na kome je prethodno Novaka dva puta izbacivao u polufinalu.

Ovaj Novakov juriš na prvo mesto ATP liste, slažu se stručnjaci i Đoković, počeo je krajem prošle godine, na finalnom meču svetske grupe Devis kupa u Beogradu. “Menjao sam se tokom prethodnih godina, učio naporno radeći i čekao da se sve složi kako treba”, rekao je Đoković posle turnira u Rimu. “I ranije sam dobijao velike protivnike, ali u tome nije bilo konzistentnosti niti čvrstog mentalnog pristupa mečevima… Mislim da se promena dogodila posle pobede u Devis kupu, što mi je ulilo neverovatnu energiju. Danas definitivno više ne razmišljam o gubitku meča, već samo o pobedi.”

Ukoliko ga taj stav dovede do pobede na predstojećem Rolan Garosu, srušiće ne samo Mekinroov rekord u broju uzastopnih pobeda, nego i rekord “open ere” s nizom od 46 pobeda koji drži Giljermo Vilas. “Za mene je neverovatna čast da budem deo te istorije i deo elite igrača kakvi su Federer, Nadal, Mekinro, Lendl i igrači koji su pobeđivali u mnogo uzastopnih mečeva”, rekao je Đoković u Rimu, dodajući da naredna četiri dana neće pipnuti reket: “Odmor je veoma važan za oporavak, a onda ću biti spreman za Rolan Garos.”

Kako je Đokovićev neprekinuti niz pobeda i osvojenih turnira rastao, tako se pojačavao i jezik novinarskog izveštavanja o retko viđenom fenomenu, sve dok se nije učinilo da ponestaje reči. Najpre u domaćim medijima, koji i inače brzo dostižu ekstazu – ali su na prvi neuspeh ili “neuspeh” skloni naglom padu u karasevdah. Što se svetskih tiče, oni pažljivo prate fenomen zvani Novak Đoković, još od kako je pre pet godina na Vimbldonu nastupilo petoro srpskih teniserki i tenisera, učinivši da Srbija postane znatno vidljivija na teniskoj nego na geografskoj mapi sveta, po rečima kolege Vojislava Miloševića. Godinu dana pre toga, 2005. u Vimbldonu je Novak kroz kvalifikacije ušao u glavni žreb i potom pobedio u prva dva kola, što ga je uvelo u prvih sto igrača na svetu, pred Vimbldon 2006. bio je na 40. mestu ATP liste, a već u proleće naredne godine bio je najmlađi igrač u prvih deset na svetu, rangiran kao sedmi. Pre toga, najbolje rangirani teniser iz Srbije bio je Slobodan Živojinović (na devetnaestom mestu, oktobra 1987).

Još pre no što je pobedio na nekom ATP turniru, videlo se, Novak Đoković ima sve izglede da postane najbolji teniser Srbije svih vremena, ne samo zato što je talentovan ili što je sa četiri godine počeo da igra tenis, a sa dvanaest na nekoliko godina otišao na tenisku akademiju Nikole Pilića u Minhenu, ili što ima jak ovaj ili onaj udarac… Prosto se osećalo da je Novak verovatno najkompletniji igrač kog smo ikada imali – nema vidljive nedostatke, u svemu je dobar – tu su i talenat i snaga, i brzina i pokretljivost, i sve vrste udaraca uključujući moćan servis i voleje, i agresivnost i sposobnost promena taktike i, što je možda najvažnije, psihička stabilnost. Tadašnje procene Đokovićevih mogućnosti su se pokazale više nego tačne, vidi se danas.

PAMET, ŠARM I OSTALO: Primajući pobednički pehar u Rimu, Đoković se publici obratio i sve vreme ceremonije “iz glave” govorio na italijanskom jeziku. To sigurno nije smanjilo toplinu aplauza kojim ga je desetak hiljada gledalaca pozdravilo. Znanje jezika (italijanski, nemački, engleski) svakako doprinosi Novakovoj popularnosti – na engleskom je često duhovitiji nego na srpskom – naročito zato što ne propušta priliku da se bar jednom rečenicom domaćinima obrati na njihovom jeziku, od španskog u Madridu do kineskog u Pekingu i Šangaju. Uzgred, valjda ne treba podsećati da je Đokovićeva bronzana medalja s Olimpijskih igara 2008. godine jedna od prve tri koje su osvojene pod državnom firmom Srbija (Milorad Čavić i vaterpolisti su osvojili druge dve).

Uz komunikativnost, u koju spada i povremeni običaj da na teren izlazi prerušen u Zoroa ili pilota, pažnju odavno privlači i Đokovićev imitatorski talenat kojim “skida” svoje sportske kolege, Nadala, Federera, Mariju Šarapovu… Do pre godinu-dve bio je opasno na ivici da deo ceremonije uručenja pobedničkog trofeja postane i izvođenje neke Novakove “tačke”. Na sreću, organizatori su na vreme shvatili da u takvim zahtevima i očekivanjima preteruju.

Duhovit je i na “klizavom” terenu. Kada je 2007. na mastersu u Kanadi voditelj greškom objavio da je pobedio “Džokovič iz Hrvatske” nonšalanto je razbio osećaj neprijatnosti komentarom: “Don’t worry, I’m not mad, it’s the same thing”, nema veze, nisam ljut, to je isto. Po rečima kolege Milana Miloševića iz 2007, kada su Novakovi uspesi na terenu ušli u listu deset događaja godine, Đoković “pokazuje nešto što ranije nije bilo svojstveno srpskom i srpskom sportskom duhu. Naše plahovite naravi karakterišu iznenadni podvizi, kratki dah, nagli padovi duha i po pravilu slabost u završnici… Rođen je 22. maja 1987, tri godine pre početka ratova raspada, a dva dana pre nego što je jedan čovek izgovorio rečenicu: ‘Niko ne sme da vas bije’. Odrastao dok nas je posle dve decenije, tuklo i kuso i repato. Ima očito i nekog sindroma kompenzacije koju sportski uspeh proizvede u masi i zato se sada mnogima čini da oni, a ne Nole vladaju dropshot/slice bekhendom, čak i kad to ne umeju ni da izgovore. Sport se ovde često i olako povezuje i sa politikom i sa društvenim zbivanjima, i služi kao neka simbolička zamena za stvarnost, a zvezde se ovde lako zavole, ali i još lakše odbace… Treba učiti od tog momka.”

Ovdašnja politika se ne libi da učestvuje u “podeli” srpskih sportskih uspeha, pa bilo to i samo upornim slanjem čestitki s turnira na turnir i iz utakmice u utakmicu. Što se tenisa tiče, najnovija pojava je ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, koji je zdušno navijao iz lože Đokovićevih na finalima turnira u Madridu i Rimu.

Novost u državno-sportskim teniskim odnosima predstavljaju pokušaji porodice Đoković da “dokapitalizuje” Novakove uspehe očekujući da im se porodično ulaganje u početke njegove karijere nekako “vrati”. Bilo kroz materijalnu ili nematerijalnu pomoć u izgradnji teniskih stadiona i centara – od pominjana dva, u Beogradu i Kragujevcu, za sada nema ništa; ustupanjem prostora za pre tri godine pokrenut Srbija open u Beogradu, na terenima Sportskog centra “Gale Muškatirović”, ili “širom podrškom” u ovogodišnjem pokušaju Novakovog oca, Srđana Đokovića, da “preuzme” Teniski savez Srbije.

“Vreme” je ove godine o tome dosta pisalo, a ovde se pominje samo kao indirektni ali definitivni simptom da je Novak Đoković postao najveći i najbolji srpski “brend”, lice po kome u svetu prepoznaju Srbiju. Evo primera, uostalom: glavni urednik “Vremena” Dragoljub Žarković, učestvujući prošle godine na nekom međunarodnom medijskom skupu u Hajdarabadu nikako nije uspevao da taksisti objasni odakle je. Nije pomagalo ni “Srbija”, ni “Jugoslavija”, pa ni “Tito”, sve dok se nije setio magičnih reči “Novak Đoković”.

Takvu prepoznatljivost ne bi valjalo kvariti ni dovoditi u pitanje. Novak je ambasador Srbije u svetu i bez diplomatskog pasoša, a tenis će se u Srbiji razvijati onoliko koliko Srbija konačno počne da ulaže u neku novu decu.

Vreme

Tagovi:
Autor 19.5.2011. u 03:22

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija