Slavna prošlost

Gary Younge
Autor 5.7.2019. u 09:07

Slavna prošlost

Neposredno posle Drugog svetskog rata Nemci su dobijali bonove za snabdevanje tek kada odgledaju dokumentarne filmove o užasima koncentracionih logora. Ali činjenica da su išli da ih gledaju, ističe Tony Judt u svojoj knjizi o istoriji Evrope posle 1945 (Postwar: A history of Europe since 1945) ne znači da su ih zaista i gledali. „U polutami oko projektora video sam kako mnogi okreću lice od platna čim bi film počeo“, napisao je nemački pisac Stephan Hermlin mnogo godina kasnije. „Danas verujem da je to okrenuto lice bilo stav miliona“.

Dok zvaničnik nemačke vlade povodom porasta zločina izazvanih antisemitskom mržnjom za 20% u svojoj zemlji poručuje Jevrejima da nije bezbedno nositi kipu „svuda i sve vreme u Nemačkoj“ i dok italijanska partija krajnje desnice vodi na izborima za Evropski parlament, bilo bi dobro da razmislimo o korozivnom dejstvu namernog „zaboravljanja“. Takva sećanja se moraju održavati pre svega iz poštovanja prema onima koji su umrli i stradali. Ali ne samo zato: sećanje je ključno i za moralni potencijal i političku vitalnost počinilaca. Prosto je nemoguće namerno „zaboraviti“ strahote koje ste činili i nastaviti život kao da se one nisu dogodile i kao da ih niko nije primetio.

Temeljno prerađene priče o tome ko smo – neproverene i neispravljene jer je tako bilo lakše i lepše – pojavljuju se kao slogani na bejzbol kapama i plakatima. Ako vam nije jasno šta znači „veličina“ ili kako je ona stečena, onda naravno želite da „Ponovo učinite Ameriku velikom“ ili da „Britaniji vratite pridev Velika“.

„Bitka protiv netolerancije, predrasuda, ksenofobije i proizvodnje nepoverenja i nesloge“, koju je juče na ovim stranama opisao Gordon Brown nije „nova bitka za Britaniju“, već ista ona bitka koja traje decenijama. Važno je razumeti da su se protiv bigoterije u ovoj zemlji borili ljudi svih rasa. Jednako važno je razumeti i to da se oni nisu prosto borili protiv loših ljudi, već protiv lošeg sistema, da nisu uvek pobeđivali – i da taj sistem još uvek postoji.

„Suštinska osobina nacije je da njeni pojedinci imaju mnogo šta zajedničko“, pisao je francuski filozof Ernest Renan. „I da su mnogo šta zaboravili“. Ali oni ne zaboravljaju pasivno ili nasumično. Nije reč o tome da su nam neke stvari prosto iskliznule iz sećanja. One su aktivno, voljno, namerno, selektivno, svrhovito pokopane. Nije reč ni o vremenskoj udaljenosti. Po potrebi možemo da se vratimo unazad sve do 1066, do poslednje invazije Britanije, da bismo razjasnili ko smo i šta radimo. Ali nekako nam izmičustrahote naših logora u Keniji tokom 50-ih godina 20. veka, naš udeo u bengalskoj gladi 1943. i noviji događaji kao što je rat u Iraku.

Naše kolektivno osećanje odgovornosti za te događaje i angažovanje u njima jednako je prevrtljivo. Ljudi kažu „Dobili smo rat“, iako u njemu nisu učestvovali ili „Pobedili smo na svetskom prvenstvu“ iako nisu oni igrali.

Da bismo se identifikovali s nekim trijumfom, ne moramo biti rođeni u vreme kad se on dogodio. „Mi“ se implicitno shvata kao zagrljaj koji povezuje vremena, prostore i aktivnosti. Ali malo ko će u sličnom duhu zajedništva reći: „Silovali smo ljude“ ili „Masakrirali smo ljude“. U tom slučaju „mi“ se shvata kao optužba, a individualnost postaje krajnji alibi. „Kakve to veze ima sa mnom? Tada još nisam bio rođen“.

Čak i ako su strahote počinjene relativno nedavno, pojedinci ih manje-više ubedljivo poriču. Kad je intervjuisao vinovnike genocida u Ruandi, francuski ratni dopisnik Jean Hatzfeld je primetio da su oni priznavali svoje učešće tek kad bi prešao s neformalnog, pojedinačnog ti na formalno vi, to jest na množinu. „Iako je svako bio voljan da govori o svom doživljaju genocida“, rekao je, „svi su osećali potrebu da se sakriju iza razblažene sintakse“. Zato moć i slava imaju mnogo roditelja, dok brutalnost potrebna za njihovo sticanje i održavanje ostaje siroče.

„Bojim se da svi patimo od amnezije“, rekao mi je jednom urugvajski pisac Eduardo Galeano. Upitao sam ga ko je za to odgovoran. „Nije reč o osobi“, odgovorio je. „Reč je o sistemu moći koji uvek odlučuje u ime čovečanstva o tome ko zaslužuje da bude zapamćen, a ko da bude zaboravljen“.

U poslednje vreme taj sistem radi prekovremeno na obe strane Atlantika. Obe nacije trude se da „operu“ ratne zločine ili zločince. Pre dve nedelje britanska ministarka odbrane Penny Mordaunt svesrdno se zalagala za to da se donese zakon o zastarevanju zločina koje su počinili vojnici u ratu, osim u Severnoj Irskoj, to jest da se posle 10 godina ne može pokrenuti sudski proces. Na taj način bi bila uvedena amnestija za veterane iračkog i avganistanskog rata koji su možda počinili ratne zločine. Ona se zalagala i za istupanje iz Evropske konvencije o ljudskim pravima u budućim oružanim sukobima. Suđenje za zločine starije od 10 godina bilo bi dopušteno samo u „izuzetnim okolnostima“, kad se pojave ubedljivi novi dokazi. Kao da ubijanje i mučenje nedužnih civila u stranim, nezakonito napadnutim zemljama nije dovoljno „ubedljivo“. Sudovi će očigledno zahtevati nešto „izuzetnije“.

Ranije ovog maja u Sjedinjenim Državama Donald Trump je pomilovao Michaela Behennu, vojnika osuđenog za ubistvo Alija Mansura, iračkog pritvorenika, 2004. godine. Mansur je bio uhapšen i zatim ispitivan – vezan i s povezom preko očiju – o postavljanju improvizovane bombe koja je ubila dvojicu Behenninih redova. Pošto su Mansura oslobodili, trebalo je da ga Behenna isprati do kuće, ali ga je ovaj odveo na skrovito mesto, naterao ga da se skine i ubio ga iz vatrenog oružja. Kasnije je rekao da je Mansur pokušao da mu otme pištolj.

Prema Behenni se već postupalo neverovatno popustljivo – prvobitna kazna od 25 godina smanjena je na 15, a onda je posle pet godina pušten na uslovno izdržavanje kazne. Nije loše za hladnokrvnog ubicu. Ali to Trumpu nije bilo dovoljno. Portparolka Bele kuće Sarah Sanders rekla je da je Behenna bio „uzoran zatvorenik“. Mike Hunter, državni tužilac Oklahome, gde Behenna živi, rekao je: „Nadam se da će Michael i njegova porodica ove noći mirno spavati, sigurni da je ta tragična situacija ostala iza njih“.

Možemo samo pretpostaviti da Mansurova porodica ne spava tako mirnim snom. Amnezija je privilegija moćnih, ali u svakom slučaju svi ipak moramo da živimo i umremo sa posledicama svojih činova.

The Guardian,

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net

Gary Younge
Autor 5.7.2019. u 09:07

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija