Tri scenarija za kraj rata

Rajan Menon
Autor 12.7.2022. u 08:11

Tri scenarija za kraj rata

Evromajdan, 9.12.2013, foto: Ivan Bandura/Wikimedia Commons

Invazija Rusije na Ukrajinu 24. februara zatekla me je na novom poslu usred školske godine, a onda mi je rat uzurpirao život. Veći deo dana provodim uz novine, časopise, blogove i tviter naloge raznih vojnih stručnjaka koje je rat katapultirao iz anonimnosti. Toliko je sajtova koje treba pogledati, sve te raznobojne mape i dnevne bilanse naglih obrta.

Ne žalim se, ja sam srećnik. Imam dobar, bezbedan život i događaje u Ukrajini pratim iz udobnosti stana u Njujorku. Za Ukrajince je rat sve samo ne tema za proučavanje: svakodnevna, smrtonosna činjenica. Razoreni su životi miliona ljudi koji još uvek borave u zonama sukoba ili su bili prinuđeni na bekstvo. Kao što svi dobro znamo, mnogi gradovi su teško oštećeni ili u ruševinama kuća i stambenih zgrada, bolnica, škola i prodavnica. Na meti su i crkve. Gotovo 13 miliona Ukrajinaca (uključujući skoro dve trećine ukrajinske dece) ili je raseljeno unutar zemlje ili je izbeglo u razne delove Evrope, uglavnom u Poljsku. Drugim rečima, milioni života su izvrnuti naopačke, dok se povratak nečemu makar i nalik normalnosti danas čini nedostižnim.

Niko ne zna koliko je civila pobijeno mecima, bombama, raketama ili artiljerijom, u ratnim zločinima koje je počinila ruska strana. Kako će se oporaviti traumatizovano ukrajinsko društvo? Šta nam nosi budućnost? Ko to zna?

Da bih prekinuo svakodnevnu rutinu praćenja te produžene noćne more, pokušao sam da zamislim kako bi ovaj rat zapravo mogao da se završi.

Linija fronta

Lako je zaboraviti koliko je bila smela (ili nepromišljena) odluka ruskog predsednika Vladimira Putina da pokrene invaziju na Ukrajinu. Na kraju krajeva, ne računajući Rusiju, Ukrajina je najveća evropska zemlja po površini i 6. po broju stanovnika. Istina, Putin je već povlačio agresivne poteze, ali u daleko skromnijim i obazrivijim razmerama, kada je anektirao Krim i podržao dve otcepljene enklave u delovima Donbasa na istoku Ukrajine, industrijskih oblasti Lugansk i Donjeck bogatih resursima uz granicu sa Rusijom. Ni Putinova intervencija u Siriji 2015. koju je pokrenuo da bi spasao vladu Bašara el Asada nije bila brzopleta. Nije slao kopnene trupe, već se služio isključivo vazdušnim napadima kako bi izbegao avganistanski fijasko.

Invazija na Ukrajinu je, međutim, bila krajnje nepromišljen čin. Rusija je započela rat uz naizgled ogromnu prednost po svakom zamislivom merilu – od bruto domaćeg proizvoda do količine ratnih aviona, tenkova, artiljerije, ratnih brodova i projektila. Putin je s pravom očekivao da će njegove trupe za par nedelja zauzeti Kijev. Nije bio usamljen u toj proceni. Zapadni vojni eksperti su bili uvereni da će Putinova vojska brzo savladati ukrajinsku, iako je od 2015. Ukrajina dobijala pomoć u vojnoj obuci i naoružanju od SAD, Britanije i Kanade.

Pa ipak, kampanja za osvajanje ključnih gradova kao što su Kijev, Černihov, Sumi i Harkov doživela je katastrofalnu propast. Moral Ukrajinaca je ostao na visini, kao i njihova vojna taktika. Do kraja marta Rusija je izgubila tenkova i aviona u vrednosti od oko 5 milijardi dolara, kao i četvrtinu trupa koje je poslala na front. Ruski vojni sistem snabdevanja, bilo za popravku opreme ili za isporuku hrane, vode i medicinskih zaliha na front – pokazao se šokantno lošim.

Kasnije su, međutim, ruske snage ostvarile značajne dobitke na jugu i jugoistoku: zauzele su deo obale Crnog mora, provinciju Herson (severno od Krima), veći deo Donbasa na istoku i pokrajinu Zaporožje na jugoistoku. Takođe je po prvi put od 2014. Krim povezan sa Rusijom kopnenim koridorom.

Ipak, propala kampanja na severu i serija neuspeha vojske u koju su uložene ogromne sume novca i koja je navodno prošla opštu modernizaciju i reformu, bili su zapanjujući. U Sjedinjenim Državama, neustrašivi ukrajinski otpor i uspesi na bojnom polju ubrzo su proizveli izrazito optimističan narativ o pravednom Davidu koji brani pravila i norme međunarodnog poretka od Putinovog Golijata.

U maju su, međutim, stvari počele da se menjaju. Rusija se fokusirala na zauzimanje Donbasa. Malo po malo, počela je da dolazi do izražaja prednost Rusije – kraće linije snabdevanja, teren pogodniji za oklopna vozila i nadmoć u naoružanju, posebno artiljeriji. U Donbasu, gde su gradići poput Severodonjecka, Lisičanska, Limana i Popasne iznenada dospeli na naslovne strane, ruske trupe su polako opkoljavale ukrajinske, i to one prekaljene u borbi i najbolje obučene.

Sada, na ivici… pa, ko zna čega, evo tri moguća scenarija za završetak ovog sve razornijeg rata.

1. De facto podela zemlje

Ako – i naravno, ako događaji ne krenu opet nepredviđenim tokom – Putinove snage zauzmu ceo region Donbasa, plus čitavu obalu Crnog mora, on bi mogao da proglasi uspeh svoje „specijalne vojne operacije“, objavi primirje, naredi svojim komandantima da utvrde i brane nove oblasti koje zauzmu i ispostavi Ukrajini izazov da ili proteraju ruske trupe ili pristanu na faktičku podelu zemlje.

Svaki ukrajinski pokušaj da povrati izgubljene zemlje, Putin bi mogao da spreči vazdušnim i raketnim udarima. To bi samo otežalo ionako strašnu ekonomsku krizu koja je Ukrajinu već zadesila, ne samo zbog oštećene ili uništene infrastrukture i industrije, mesečnog budžetskog minusa od 5 milijardi dolara i očekivanog pada BDP-a od 45% u ovoj godini – već i zbog milijardi dolara izgubljenih prihoda zbog odsečenog glavnog izvoznog kanala preko Crnog mora koji kontroliše Rusija. Aprilska procena troškova obnove Ukrajine kretala se od 500 milijardi do bilion dolara, što daleko prevazilazi mogućnosti Kijeva.

S druge strane, ako Ukrajina prihvati podelu, predsednik Vladimir Zelenski mogao bi da se suoči sa žestokim otporom iznutra. Možda neće imati mnogo izbora, jer bi zbog produženih borbi njegova zemlja bila pod nepodnošljivim ekonomskim i vojnim pritiskom.

Podrška sa zapada takođe se može iscrpeti ratom. Tek počinju da se osećaju ekonomske posledice rata i sankcija nametnutih Rusiji, što je problem koji će samo rasti. Mada sankcije utiču na Rusiju, takođe su doprinele naglom porastu cena energenata i hrane na zapadu (dok Putin profitira prodajom nafte, gasa i uglja po višim cenama). Stopa inflacije u SAD, od 8,6% u maju, najveća je u poslednjih 40 godina, dok je Kongresna kancelarija za budžet revidirala procene ekonomskog rasta sa 3,1% ove godine, na 2,2% za 2023. i 1,5% za 2024. Sve to se dešava uoči izbora na polovini mandata ove administracije, dok rejting predsednika Bajdena, koji sada iznosi 39,7%, i dalje pada.

Evropa je takođe u ekonomskim problemima. Inflacija u evrozoni je u maju iznosila 8,1%, što je rekord od 1997, dok su cene energenata eksplodirale. U roku od nekoliko dana od početka ruske invazije, evropske cene prirodnog gasa su skočile za skoro 70%, dok je nafta dostigla cenu od 105 dolara po barelu, što je osmogodišnji maksimum. Kriza se samo produbljuje. Inflacija u Britaniji od 8,2 odsto najveća je od 1982. godine, dok su cene benzina 8. juna dostigle najviši nivo za poslednjih 17 godina. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj očekuje pad francuske, nemačke i italijanske ekonomije (tri najveće u Evropi) do kraja ove godine, pri čemu je samo Francuska zabeležila anemičan rast od 0,2 odsto u četvrtom kvartalu. Niko ne može sa sigurnošću znati da li su Evropa i SAD na putu ka recesiji, mada mnogi ekonomisti i biznismeni procenjuju da je to verovatno.

Takve ekonomske prilike, uz pad početnog oduševljenja impresivnim uspesima Ukrajine na bojnom polju, mogli bi na zapadu da proizvedu „zamor Ukrajinom“. Rat već gubi na značaju na naslovnim stranama. U međuvremenu, najveće pristalice Ukrajine, uključujući Bajdenovu administraciju, uskoro bi mogle biti zaokupljene domaćim ekonomskim i političkim izazovima, sve manje spremne da nastave da šalju milijarde dolara u ekonomskoj i vojnoj pomoći.

Kombinacija zamora ratom i ruskih vojnih uspeha, ma koliko bolno i brutalno ostvarenih, možda je upravo ono na šta Vladimir Putin računa. Zapadna koalicija od preko 30 država svakako ima značajnu težinu, ali je Putin dovoljno iskusan da zna da bi prednost Rusije na bojnom polju mogla da optereti jedinstvo SAD i saveznika. O pregovorima sa Putinom razmišlja se u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj. Zapad neće uskratiti Ukrajini ekonomsku ili vojnu pomoć ali će, kako vreme prolazi, biti sve teže oslanjati se na tu podršku, uprkos verbalnim uveravanjima o solidarnosti sa njom.

Sve bi to moglo da pripremi teren za scenario faktičke podele Ukrajine.

2. Neutralnost, ali bolja

Pre rata, Putin je zahtevao da Ukrajina bude neutralna i da se odrekne svih vojnih saveza. Nema šanse, uzvratili su i Ukrajina i Nato. Odluka alijanse na samitu u Bukureštu 2008. da otvori vrata Ukrajini (i Gruziji) bila je neopoziva. Mesec dana nakon početka ruske invazije, Zelenski je ponudio neutralnost, ali tad je bilo prekasno. Putin je već odlučio da svoje ciljeve ostvari na bojnom polju i bio je uveren će uspeti.

Borbe, međutim, traju više od tri meseca. Obe zemlje su pretrpele velike gubitke i znaju da bi rat mogao da se oduži uz nezamislivu cenu, a da ni jedna ni druga ne postignu svoj cilj. Ruski predsednik jeste preuzeo kontrolu nad delovima ukrajinske teritorije, ali se verovatno nada da će pronaći neki način da ublaži sankcije zapada i izbegne potpunu zavisnost od Kine.

Takve okolnosti bi mogle da vrate opciju neutralnosti u pregovore. Rusija bi zadržala svoj kopneni koridor do Krima, čak i uz neke ustupke Ukrajini. Dobila bi garanciju da vodeni kanali koji teku ka jugu do tog poluostrva iz grada Hersona, koji bi bio vraćen pod ukrajinsku kontrolu, više neće biti blokirani. Rusija ne bi anektirala „republike“ koje je napravila u Donbasu 2014. i povukla bi se sa teritorija koje je u međuvremenu okupirala. Ukrajini bi bila ostavljena sloboda da dobija oružje i vojnu obuku iz bilo koje zemlje, ali bi njena teritorija bila zatvorena za strane trupe i baze.

Ovo rešenje bi od Ukrajine zahtevalo velika odricanja, zbog čega bi neophodni sastojak svakog dogovora bila kandidatura za članstvo u Evropskoj uniji i, što je još važnije, ubrzani put ka punopravnom članstvu, jedna od ključnih težnji te zemlje, kao i značajna dugoročna pomoć zapada za ekonomsku obnovu. Ubrzavanje članstva bi bilo opterećenje za EU, a paket pomoći za obnovu koštao bi i Evropljane i Amerikance, pa je na njima da odluče koliko su spremni da ponude za okončanje najvećeg evropskog sukoba od Drugog svetskog rata.

3. Nova Rusija

Otkad je počeo rat komentatori i zapadni lideri, uključujući predsednika Bajdena, govore da bi invazija trebalo da izazove, ako ne „promenu režima” u Rusiji, onda bar Putinov odlazak sa vlasti. Mnogi predviđaju da će se invazija zaista pokazati kao kobna greška ruskog predsednika. Međutim, nema dokaza da je rat okrenuo ruske političke i vojne elite protiv Putina, niti ima znakova masovnog nezadovoljstva koji bi mogao ugroziti poredak.

Ipak, pretpostavimo na trenutak da Putin zaista ode sa vlasti, dobrovoljno ili ne. Jedna od mogućnosti je da ga zameni neko iz njegovog najužeg kruga, ko bi pristao na značajne ustupke da okonča rat, možda čak i da se vrati na status quo pre invazije. Ali zašto bi on (to će sigurno biti muškarac) to uradio ako Rusija kontroliše velike delove Ukrajine? Novi ruski lider bi na kraju mogao da pristane na dogovor, pod uslovom da se ukinu sankcije, ali pretpostavka da bi Putinov odlazak bio magično rešenje nije realistična.

Druga mogućnost: nakon dugotrajnih demonstracija, Rusija iznenada postaje demokratska država. Bolje bi nam bilo da se nadamo da će se to desiti bez krvoprolića jer Rusija ima skoro 6.000 nuklearnih bojevih glava, deli kopnene granice sa 14 država, a pomorske sa još tri. Takođe je najveća zemlja na svetu, od preko 17 miliona kvadratnih kilometara (44% više od drugoplasirane Kanade).

Dakle, ako se kladite na demokratsku Rusiju u doglednoj budućnosti, bolje je da se nadate da će se transformacija odigrati mirnim putem. Prevrat u ogromnoj zemlji sa nuklearnim oružjem bio bi ravan kataklizmi. Čak i ako prelazak na demokratiju nije haotičan i nasilan, prvi zadatak takve vlade svakako neće biti povlačenje sa svih okupiranih teritorija. Doduše, za demokratsku vlast je mnogo verovatnije da će se odreći svojih teritorijalnih osvajanja nakon invazije, mada možda ne i Krima koji ima većinski rusko stanovništvo i koji je u doba Sovjetskog Saveza bio deo ruske republike sve do 1954. kada je dekretom predat ukrajinskoj.

Rat mora stati

Stradanje i razaranje u Ukrajini, kao i ekonomska previranja koja je rat izazvao na zapadu, trebalo bi da budu dovoljno ubedljivi razlozi da se rat što pre završi. Isto važi i za posledice ovog rata u nekim od najsiromašnijih zemalja sveta poput Kenije, Etiopije, Somalije i Jemena. Uz razorne suše i lokalne sukobe, rat u Ukrajini doveo je do zapanjujućeg rasta cena osnovnih životnih namirnica (s obzirom da su i ukrajinske i ruske žitarice, u ovoj ili onoj meri, blokirane na tržištu). Više od 27 miliona ljudi već se suočava sa akutnom nestašicom hrane ili glađu samo u te 4 zemlje, barem delimično zahvaljujući sukobu u Ukrajini.

Da, ovo je najveći rat u Evropi, ali ne tiče se samo Evrope. Njegove bolne posledice protežu se na ljude u udaljenim zemljama koji već jedva preživljavaju, a ne mogu da utiču na njegov završetak. Izgleda da niko ne misli na njih. Danas, kada je toliko toga već krenulo u pogrešnom pravcu, veliki rat je poslednje što je potrebno ovoj planeti.

TomDispatch 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net

Rajan Menon
Autor 12.7.2022. u 08:11