Amaterski Ustavni sud Kosova

Povezani članci

• Francuska će zabraniti muslimansku abaju u školama
• Virtuelni samit G20 u Rijadu i kritičari saudijske kraljevine
• Švedska protjeruje čovjeka koji stoji iza nedavnih spaljivanja Kurana
• Zašto četiri od pet najbogatijih oligarha nisu sankcionisani
• Rabii Alhantouli: Mi ne idemo nigdje, ostajemo na našoj zemlji
• Nijemci zbog Brexita EU porede sa raspadom Jugoslavije

Foto: N1 RS

Odluke suda po narudžbi

Posle Drugog svetskog rata i pobedom revolucije dolazi do ogromnih promena u svim poljima života, kako u državi u celini, tako i na Kosovu. Već u septembru 1945., zakonom se formira Autonomna Kosovsko-Metohijska oblast, sankcionisana Ustavom iz 1946. godine. Autonomija Kosova nije bila u istom rangu kao autonomija Vojvodine. Kosova je zastupljeno u Savezno veće Skupštine Jugoslavije sa 4, dok Vojvodina sa 6 poslanika, koji ulaze u sastav poslanika Republike Srbije. Ali po prvi put u istoriji, Albanci sa Kosovu imaju mogućnost da biraju svoje lokalne organe vlasti sami iz svoje sredine

Ustavom iz 1963. Autonomije se izjednačavaju u organizacionom smislu i  nadležnostima. Sada se nazivaju, Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina i Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Kasnije je izmenjeno, Kosovo i Metohija postaju Kosovo, odnosno SAP Kosovo. Ustavom iz 1974., autonomije se praktično izjednačavaju sa republikama u pogledu  nadležnosti.

Po Ustavu iz 1974., u Veću republika i pokrajina Savezne Skupštine, republike biraju svoju delegaciju od po 12 članova, dok pokrajinske delegacije imaju po 8. Ako samo po broju delegata računamo, vidi se da pokrajine nisu isto kao republike. Međutim u Veću Republika i Pokrajina odluke se donose koncenzusom. Ne glasaju pojedinačno već delegacije u celini. Jedna delegacija jedan glas. Ako nema konsenzusa nema ni odluke, nema nadglasanja. Sada zli jezici govore da, u Jugoslaviji Albanci nisu bili ravnopravni, jednostavno rečeno lažu. Na početku, po završetku rata, možemo reći da je nadležnosti autonomija bila simboličnog karaktera, ali to razvijala putem izmena ustava ili ustavnim amandmanima. Po ovom Ustavu se uvodi i predsedništvo države. Članove Predsedništva biraju Republičke i Pokrajinske Skupštine, svaka po jedan član.

Nisam sačinio ovu analizu, da bih držao predavanje iz pravne oblasti čitaocima, već da bih uporedio položaj u pravnom i ekonomskom smislu u kojem se nalazimo danas u minijaturnim „nezavisnim“ državama nastalih na tlu bivše Jugoslavije i samoupravnom socijalističkom sistemom drage nam SFRJ. Nekada čovek je bio u prvom planu, a sadašnji vlastoljupci bacaju drvlje i kamenje na sve što je povezano sa prethodnim sistemom i državnim uređenju. Nekadašnji radnik, samoupravljač koji je bio gazda u svom radnom kolektivu, danas ne samo što je postao najamni radnik, već teško da dobije bilo kakav posao, da zaradi koru hleba.

Posle raspada SFRJ, srpske vlasti pod vođstvom Slobodana Miloševića iz dana u dan pojačavaju ugnjetovanja albanskog življa. Ukida se autonomija, raspuštaju se centralne i lokalne organe vlasti. Zatvaraju univerzitet, Radioteleviziju, uvode prinudne uprave u svim značajnim radnim kolektivima, jednom rečju vraćanje nazad, kao u vreme Kraljevine. Tri godina posle završetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, buknuo je ustanak na Kosovu. Srbija pokušava da ognjen i mačem uguši ustanak. Situacija se pogoršava, postaje sve teže i teže za civilno stanovništvo. Zbog brutalnog postupka nad civilima, oko milion Albanaca bilo je prinuđeno da napusti svoje domove, beže u Albaniju i Makedoniju.  Međunarodna zajednica, da bi zaustavila humanu katastrofu, preko NATO vojnog saveza počela je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora). Posle 78 dana bombardovanja Jugoslavija potpisuje kapitulaciju, 12. juna 1999. g. Nakon par dana celokupne naoružane snage i administracija SRJ se povlače sa teritorije Kosova, koje postaje protektorat Ujedninjenih Nacija.

Pošto posle dugih neuspelih pregovora i razgovora između Kosova i Srbije nije postignut sporazum o statusu ove teritorije, Skupština Kosova 17. februara 2008., proglašava nezavisnost, rodila se sedma država na teritoriji SFRJ. U proteklih 12 godina Kosovo je priznalo preko 100 država, ali zbog nepriznavanja Srbije, ona ne može da se učlani u OUN, UNESCO, Interpol i drugim međunarodnim organizacijama.

Za proteklih 20 godina, od završetka rata, na Kosovo vlast drže isti ljudi, ratni komandati  OVK. Stekli ogromno bogatstvo na račun širokih masa. Ako se neko naglo obogati, drugi se osiromašuje, to je zakon spojnih sudova. Vlastodršcima su puna usta demokracije, sa nipodoštavanjem govore o komunističkom sistemu. Tita proglašavaju dželatom albanske nacije, što je apsurd. Albanci u Kraljevini Jugoslaviju nisu imali škole na maternjem jeziku, bili su prinuđeni da se sele u Tursku, beže od novog okupatora u zagrljaj starog. Ne može se negirati činjenica da su u Titovoj Jugoslaviji postali ravnopravni građani u svim segmentima društva, a ranije su mogli samo sanjati. Što je još gore, ako neko javno govori, da nije tako, proglašavaju te za nostalgičarom, srpsko-rusko filjom, komunjarom, izdajnikom. Žalosno je to, što se istorija iskrivljuje. Starije generacije koje su doživele Socijalistički samoupravni sistem, polako nestaju, mlađima se servira falsifikat istorije. Ako se ovako nastavi, protekom vremena, laž će postati istina.

Pravna država a kriminal cveta

Uvek pred izbore političari obećavaju borbu protiv kriminala, putovanje bez viza, otvaranje 300.000 radnih mesta, samo glasajte za DPK, 350.000 zaposlenja ako pobedi DSK, itd. Hashim Thaqi je pred izbore u 2011., obećao biračima da, ako pobedi njegova partija, Kosovari će u roku od 15 meseci putovati po celoj Evropi bez viza. Vizna liberizacija još se nije dogodila.

Pre nekoliko godina iz prostorija Ministarstva unutrašnjih poslova nestalo je 49 kg zapljenjene droge i preko pet miliona u raznim valutama. Krivac nije nađen, niko nije odgovorao. Par godine posle nestale droge, iz policijske stanice u Peći, nestalo je 24 kg zlata. I u ovom slučaju odgovornih nema.

Na generalnim izborima u 2014., pobedila je DPK, partija čiji je lider bio Hashim Thaqi, ali nije imala dovoljno poslanika i da formira vladu. Nijedna druga partija nije htela da pravi koaliciju sa njima. Druge političke partije zaključuju koalicioni sporazum. Sazivaju Skupštinu, biraju predsednika Skupštine, te se podnesi zahtev predsedniku Republike da daje mandat njihovom kandidatu za premijera. Nezadovoljna DPK, podnosi zahtev Ustavom sudu za mišljenje o ustavnosti ove koalicije. Pozivajući se na odredbu člana 95 stav 5 Ustavni sud je odlučio: koalicije koje se zaključuju posle održanih izbora, nemaju nikakav značaj. Ustav propisuje da ukoliko pobednička partija ili koalicija koja je dobila najviše glasova na izborima ne može iz dva pokušaja formirati vladu, organizuju se vanredni izbori u roku od 45 dana. Nakon četiri meseca od održanih izbora pozivaju se u američku ambasadu predsednici DPK i DSK na “savetovanje”. Po završetku “savetovanja”, Mustafa i Thaqi izlaze pred TV kamerama, saopštavaju javnosti da su, u “interesu građana” odlučili da zakopaju ratne sekire, i da su postigli saglasnost o zajedničkoj vladavini. DPK je ustupila mesto premijera Isi Mustafi, predsedniku DSK, Thaqi će biti Ministar spoljnih poslova, do 2016., kada se bira predsednik Republike. DSK se obavezuje da podrži Thaqijevu kandidaturu, za predsednika Republike. Tako je i postupljeno međutim kada se Thaqi ustoličio na presto, DPK pokreće pitanje poverenja i ruši sopstvenu vladu.

Zbog ove prevare, PDK je naglo izgubila autoritet kojeg je do tada uživala. Nisu smeli sami da izlaze na izbore, zaključuju koaliciju sa Nismom i AAK da idu zajedno. Na izborima su dobili većinu ali nedovoljnu za sastav vlade. Ponovo  u “interesu građana” zaključuju još jedan sporazum sa AKR, čiji je lider Begjet Pacolli, koji ima samo tri poslanička mesta. On pristaje da ide u koaliciju, pod uslovom da dobije Ministarstvo spoljnih poslova, mesto prvog potpresednika Vlade, tri druga ministarstva, kao i sedam zamenika ministara. Tako da je vlada Ramusha Haradinaja bila sastavljena od 22 ministarstva i preko 85 zamenika ministara.

Međutim i ova vlada je pre isteka 4. godine bila prinuđena da podnese ostavku. Ponovo vanredni izbori, koji su održani 6. oktobra 2019. Ovog puta narod je kaznio partije koje su do tada vladale. Glasove je dobio Pokret Samoopredeljenje – LVV, koja je vodila predizbornu kampanju pod sloganom: “obračun sa kriminalom, reforma sudskog sistema, zabraniti privatnu lekarsku praksu onima koji rade u državnim zdravstvenim ustanovama, donošenje Zakona o poreklu imovine…”

Posle dugih pregovora između LVV i DSK, potpisuje se sporazum da zajednički upravljaju državom. Vlada se formira 4. februara, ali se izglašava nepoverenje 25. marta. I ovoga puta vladu ruši koalicioni partner.

Vladi je izglasano nepoverenje za to što, po prvi put u istoriji Kosova, partija koja je dala obećanje u predizbornoj kampanji, strogo se pridržala datih obećanja. Od prvog dana počela je da ostvaruje to što je obećala. Smenjivala nekoliko Upravnih odbora i direktora preduzeća i korporacija posebnog društvenog interesa. Smenjeno nekoliko šefova i direktora u Telekom Kosova, koji su godinama nagomilavali milionske gubitke, a imali plate preko 5.000 eura. Mislim da je prelomni trenutak bio, kada je u Ministarstvu pravde izabrana radna grupa sa zadatkom da do juna pripremi Zakon o poreklu imovine.

Videlo se da premijer Albin Kurti, zaista to što je obećao hoće i da realizuje, pa je bolje sprečiti još u startu. Počeli su ga nazivati antiamerikancem. On će pokvariti odnose sa SAD, Kosovo bez SAD ne može opstati, Kurti je Crveni kmer, srbofilj, rusofilj i svakojakih optužbi da se pred javno mnenje predstavi kao štetan za državu.

Predsednik Thaqi se, u dogovoru sa liderom SDK, usaglasio da se uvede vanredno stanje za vreme dok traje pandemija koronavirusa, da oslabi Vladu Albina Kurtija, da predsednik ponovo bude taj, koji vedri i oblači na Kosovu. Kurti se žestoko suprostavio. Lider  SDK, Isa Mustafa šalje u SAD svog čoveka od poverenja. Ne zna se s kim je razgovarao i šta su razgovarali, ali po povratku iz SAD,  potpredsenik DSK, Kujtim Šalja, na jednoj TV emisiji je izjavio: “Mi smo poslali našeg čoveka u SAD da pita Amerikance, da li će oni prihvatiti Albina Kurtija za pregoravača sa Srbijom posredstvom SAD? Dobili smo negativan odgovor, tako da smo u “interesu Kosova” morali da oborimo sopstvenu vladu.

Pošto Thaqi nije uspeo da uvede vanredno stanje da, bar privremeno uzme u svoje ruke celokupnu vlast, zajedno sa Isa Mustafom nastavlja sa pripremama za obaranje Vlade. Lider DSK je inicirao pitanje izglasanja nepoverenja. Urote se sve partije koje su prethodno vladale da se reše Kurtija i njegove vlade. Tako da 25. marta posle samo 50 dana vladavine, obara se vlada LVV – DSK.  Vladu koja je izgubila poverenje nazivaju vlada u dužnosti. U jeku borbe protiv pandemije vlada uvodi vanredne mere. Ograničava kretanja stanovništva. Predsednik Republike preko televizije poziva narod i policiju da se ne pridržavaju mera koju je uvela, kako on kaže, jedna kriminalna grupa koju predvodi Albin Kurti.

Thaqi traži od LVV da u skladu sa Ustavom dostave njemu ime novog kandidata za mandatara, znajući da LVV ne može da okuplja većinu. Po ustava Kosova, nije određen rok u kojem se mora odrediti ime novog kandidata. Kurti mu odgovara, sada smo zauzeti pandemijom, ali mi ne odbijamo kandidaturu za premijera. Thaqi se žuri, poziva lidere političkih partija na konsultacije, šta oni misle. Da se ide na vanredne izbore ili izabrati vladu od opozicionih partija? Osim LVV, sve druge su se izjasnile da se ne ide na izbore. SDK, AAK i Nisma, Srpska lista i poslanici ostalih manjina sakupili su prostu većinu od 61 poslanika, dostavili su predsedniku Republike ime kandidata za premijera, a on istog dana dekretira kandidata SDK.

Vlada u ostavci traži od Ustavnog suda mišljenje, da li je dekret za formiranje vlade u nesaglasnosti sa Ustavom odnosno odredbom Člana 95 stav 5 i podseća  Sud na raniju odluku iz 2014., kada je Sud rekao da posle izborne koalicije ne mogu formirati vladu. Ustavni sud pred sobom sada ima identičan slučaj kao onaj iz 2014.

Normalno bi bilo da odluka Suda bude negativna što se predsedničkog dekreta tiče. Međutim desilo se čudo, ovog puta Ustavni sud odlučuje da izborne koalicije, mogu formirati Vladu i predsednikov dekret je u skladu sa Ustavom.

“Nezavisne sudije Ustavnog suda” zamenjuju teze. Nisu raspravljali odredbu Člana 95 stav 5, već zaključak izvlači iz odredbe Člana 84 koji govori kada i zbog čega se raspušta Skupština. Pored drugih nebuloza koje se navode u obrazloženju, mišljenje (sudije neznalice mišljenje nazivaju presudom) je kaže, imajući u vidu da se većina političkih partija izjasnila da se ne ide na vanredne izbore, sud jednoglasno presudio kao dispozitivu.

Dan pre nego što treba da se održi zasedanje Skupštine o izboru nove vlade, poslanik Nisme, Haxhi Šalja, izjavljuje da, neće dati glas novoj vladi. Šta sada bez njega imaju samo 60 glasova, a trebaju 61, kako rešiti problem. Na sceni stupaju predsednik Hashim Thaqi i bivši premijer, Ramush Haradinaj. U kasne noćne sate (01:00 h), idu u posetu poslaniku Šalji.  Objašnjavaju kako je to u “interesu građana” treba i on dati glas novoj vladi. Sutradan na televiziji, poslanik šalja izjavljuje: “U jedan sat posle pola noći, zajedno su došli Thaqi i Haradinaj. Tražili su da dam moj glas. Pitao sam ih da li imate 61 glas bez mene, ako imate ja neću glasati za. Rekli su, imamo svega 60, tvoj glas je odlučujući. Ako je tako onda uredu, glasaću i ja,” Eto koliko se poštuje volja glasača na Kosovo, kako se vlada i ko vlada i o kakvoj nezavinosti je reč. Više državnosti Kosovo je imala kao pokrajina u Jugoslaviji, nego sada kao nezavisna država, koja u mnogome zavisi od Brisela i Vašingtona.

Zamislite, Ustavni sud koji treba da bude gardian Ustava, zamenjuje teze, ne raspravlja o bitnim činjenicama povrede ustava, već raspravlja o nečemu što niko nije tražio. Dakle kada je bila u pitanju PDK, čiji lider je bio Hashim Thaqi, Ustavni sud stavlja se na njegovoj strani i na strani Ustava. Sada u identičnoj situaciji Sud se ponovo stavlja na stranu Thaqija, ali protiv Ustava.

Među devet sudija koji su jednoglasno izglasali gluposti, nalazi se i Radomir Laban, koji je u Srbiji pravnosnažno osuđen na šest godina zatvora. Od 2011. postoji sudska poternica u Srbiji, a od 2014., nalazi se i na poternici Interpola. On se krije u Ustavnom sudu Kosova. O drugim sudijama nemam nikakvo saznanje, ali mogu reći da sude po narudžbini, da nisu u službi pravde, nego u službi moćnika. Pokazali su svoju nezrelost za takvu važnu sudsku funkciju. A što se spremnosti tiče, još uvek se nalaze u amaterskoj fazi razvitka. Oni čak ne znaju da Ustavni sud ne donosi presude, već samo mišljenje, Ustavni sud ima savetodavni karakter…