Angela Merkel i nemačka levica

Paul Mason
Autor 9.12.2017. u 09:18

Angela Merkel i nemačka levica

Da sam goveče koje su poveli u klanicu i da me gazda usput pita da li bih mu se pridružio u poslu, moje prvo pitanje bi glasilo: hoćeš li onda prestati da nas ubijaš? Nažalost, to nije bilo prvo pitanje koje je lider nemačke Socijaldemokratske partije (SPD) Martin Schulz postavio posle „dramatičnog apela“ predsednika Nemačke Frank-Waltera Steinmeiera upućenog ovoj partiji levog centra da se priključi demohrišćanima Angele Merkel u velikoj koaliciji. Umesto toga je odgovorio: „Moram da konsultujem kolege“.

Ako rukovodstvo SPD-a bude odlučilo da podrži Angelu Merkel da bi se zemlja stablizovala, što je veoma verovatno, onda je izvesno da nagrada za spasavanje kancelarkine kože neće biti naročito visoka.

Uzrok krize su 94 poslanika Bundestaga iz radikalno desničarske Alternative za Nemačku (AfD) – koja je došla niotkuda i postala treća partija u zemlji. Odmah smo čuli njihove zahteve za repatrijaciju sirijskih izbeglica i izraze podrške nemačkoj vojsci, koja se iz istorijski poznatih razloga dosad držala podalje od parlamentarne politike. Jezik ekstremizma se nije čuo sa govornice u Bundestagu od osnivanja Savezne Republike Nemačke, a sada je članovi AfD-a koriste kao megafon za svoj rasizam i islamofobiju.

Ako pregovori o koaliciji propadnu i kancelarka bude primorana na nove izbore, AfD-u će biti dovoljno da ponovi već ostvareni rezultat, pa da učvrsti poziciju nove revolucionarne snage u nemačkoj politici. Tako bi se potvrdilo i nešto što nijedan prijatelj Nemačke ne želi naglas da izgovori, a što se mora primetiti: broj nemačkih građana naklonjenih modernom ekvivalentu fašizma je uznemiravajuće veliki.

Sistem ustanovljen posle 1945. kao garancija dvopartijskog konsenzusa političkog centra ovoga puta je podbacio. Zeleni i radikalna Partija levice su postepeno apsorbovani u parlamentarni sistem da bi se stabilizovali na 6 i 10 odsto podrške, dok je Alternativa za Nemačku odmah izbila na treće mesto sa 14 odsto – i to u zemlji koja se hvali rekordno niskim stopama nezaposlenosti i razvijenim sistemom socijalne zaštite. Mnogi veruju da bi na ponovljenim izborima rezultat AfD-a bio još bolji.

U centralnoj saveznoj državi Tiringiji, gde je podrška AfD-u u nekim okruzima dostizala i 27 odsto, levičari i socijaldemokrati koje sam sreo prošlog meseca bili su zabrinuti. Ono što je navelo glasače da se pomere udesno nije samo siromaštvo u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Bazu AfD-a ovde čine pripadnici srednje klase za koje je glavni pokretač otpor migraciji, modernizaciji, globalnim brendovima koji osvajaju rustične ulice nemačkih predgrađa i, pre svega, otpor evropskim integracijama.

AfD nije klasična fašistička partija – i nema potrebe da to postane. Hitleru su SA jedinice bile potrebne da bi porazio najorganizovaniji radnički pokret i najveću komunističku partiju u tadašnjoj Evropi – i u tome je uspeo u doba dvocifrenih stopa nezaposlenosti. Za izgradnju dubokog saveza „elite i masa“ – kakav opisuje Hannah Arendt – AfD-u je dovoljno da nastavi da normalizuje govor mržnje, regrutuje dobrostojeće simpatizere u poslovnim krugovima i vojsci i napada status quo.

Centristička Nemačka univerzitetskih kampusa, gentrifikovanih predgrađa i tehnokratskih radnih mesta tetura se između samozadovoljstva i straha. Većina ljudi koje sam sretao započinjala je razgovor rečima: „Biće sve u redu“, a posle nekoliko piva priznavala slutnju da možda ništa neće valjati. Berlin je grad u kome je svaka zgrada obeležena teškim istorijskim sećanjima (ako dovoljno uporno guglujete), grad koji zna da su po njegovim sobama i stepeništima sada luksuznih stambenih zgrada počinjeni najstrašniji zločini 20. veka.

Šta Schulz treba da uradi? Kao cenu ulaska u novu koaliciju treba da zahteva da se kancelarkina partija obaveže da će sprovesti programe za pokretanje ekonomskog rasta, makar i po cenu deficita, da će organizovati velike investicione programe, da će prekinuti selidbu industrijskih radnih mesta u istočnu Evropu i preispitati Macronov plan za evropsku integraciju. Nemačka mora da se uzdrži od policijskih akcija protiv ekspanzivne monetarne politike u Evropi i pristane da koordinira paket fiskalnih podsticaja za zemlje na periferiji evrozone veličine Marshallovog plana. Za to bi vredelo podržati Angelu Merkel. Sve manje od toga nije dovoljno.

Jedan od najvećih problema u odnosima Nemačke i ostatka G7 bilo je odbijanje da se prizna postojanje problema u vezi sa elitama, koji nemačka levica odlično poznaje. U pitanju je insistiranje ovih elita na ideji slobode ograničene skupom pravila, udruženoj sa sklonošću ka romantičnim gestovima kada pravila zakažu. Reakcija Angele Merkel na izbegličku krizu 2015. i njen pokušaj da iste godine izbaci Grčku iz evrozone govore o stepenu nepredvidljivosti u ponašanju, o kojem ostatak Evrope ćuti iz prevelike uljudnosti.

Poslednji neuspeli pokušaj formiranja vlade u Nemačkoj zabeležen je u doba Vajmarske republike, ali paralela koja mi se nameće nije ta iz 20-ih godina 20. veka, već ona sa Austrijom 2017. Austrijski glasači su omogućili pobedu konzervativnom nacionalističkom desničarskom demagogu koji želi koaliciju sa radikalnom desnicom. Ako nemački socijalisti nisu u stanju da nagovore kancelarku da prihvati njihovu politiku, onda ne treba ni da ulaze u koaliciju sa njenom partijom. Angela Merkel ima na raspolaganju opciju formiranja manjinske vlade, ali tu mogućnost ima i SPD uz podršku Zelenih i radikalne levice. U te tri partije ljudi sa maštom treba da izgrade temelje crveno-crveno-zelene koalicije, koja će okončati neoliberalnu ekonomsku politiku u Nemačkoj.

Umesto prostog opredeljivanja između kontinuiteta i desničarske revolucije, nemački birači moraju imati više opcija. Jedina opcija koja može poraziti Alterantivu za Nemačku je alternativa za ljude, internacionalizam, aktivno prihvatanje multikulturalnih vrednosti, za podršku izbeglica – i socijalnu pravdu.

The Guardian

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Paul Mason
Autor 9.12.2017. u 09:18