Bez Putina nema Rusije

Povezani članci

• Azija: Između dimnjaka i zmajeva
• Amnesty International: Izrael je počinio ratne zločine tokom sukoba u pojasu Gaze
• Demokratiji su potrebni demokrati
• Granice Italije otvorene nakon tri mjeseca blokade
• Bajden i Porošenko pozvali Rusiju i separatiste da poštuju sporazum iz Minska
• Summit EU-a završio bez dogovora o imenovanjima na preostale slobodne funkcije

Uprkos, ili bolje rečeno, upravo zbog očekivano ubedljive pobede Vladimira Putina na predsedničkim izborima, Rusija i dalje ostaje “zagonetka umotana u misteriju unutar enigme” – kako ju je opisao Vinston Čerčil.

Zapravo, ključno na ovom plebiscitu masovne podrške Putinu nije bio rezultat, već šta će se desiti kada mu istekne četvrti mandat 2024.

Da li će nastojati da još jednom promenom ustava ostane na vlasti, možda pokušati da vuče konce iz senke poput Deng Sijaopniga u Kinikoji je do kraja života bio neosporni lider kao predsednik moćne Vojne komisije, ili će odrediti naslednika, kao što je njega odabrao Boris Jeljcin.

No, i krunisanje novog lidera koga će rukopoložiti Putin ne garantuje tranziciju bez trzavica, jer čitav sistem vladavine već godinama počiva na jednom čoveku – čime se slabe institucije, vladavina zakona, civilno društvo – tako da kada jednoga dana ode stvoriće se vakum koji neće moći lako da popuni ni naslednik iz njegovog bliskog okruženja.

Doduše, ima i onih koji smatraju da Putinova moć nije tako neupitna kako izgleda u javnosti. Odnosno, da je on samo na vrhu piramide nastojeći da balansira između sukobljenih interesa moćne elite, koju oličavaju “siloviki”, bivši pripadnici bezbednosnih službi sa kojima je u mladosti radio, i oligarsi, tačnije ekonomska elita koja je sklonija mekšoj politici prema Zapadu s obzirom na svoje lične interese i poslove, pre svega sa evropskim zemljama.

Tako je Igor Sutjagin, nekadašnji načelnik odeljenja za vojno-tehnička pitanja na Institutu za američke i kanadske studije pri Akademiji nauka Rusije, rekao pre tri godine za RSE da Vladimir Putin ne vlada sam Rusijom već “kolektivni Putin”, koga čine najmoćniji ljudi u Kremlju.

Kao primer je naveo smenu tadašnjeg ministra odbrane Serdjukova, iako ga je Putin podržavao.

Takođe, prošle godine naftni oligarh Igor Sečin, čelnik moćnog državnog preduzeća Rosnjeft, obrušio se na ministra ekonomije Alekseja Uljukajeva jer nije hteo da odobri pripajanje jedne kompanije ovom gigantu, što je bio i Putinov stav. U međuvremenu, Uljukajev je osuđen na zatvorsku kaznu za primanje mita po optužbi Sečina, a Rosnjeft je pripojio spornu kompaniju Bashneft PJSC.

Istovremeno, sada kada se sužavaju lukrativne mogućnosti zbog ekonomije koja stagnira i zapadnih sankcija, jačaju surevnjivosti među elitom, tako da se oligarsi u metalskoj industriji bore za prevlast. Poseban je slučaj Ramzana Kadirova, koji vlada Čečenijom kao svojim feudom, bez prevelikog mešanja Moskve. To je očito cena za mir u ovoj republici, nakon dva rata, koju je Kremlj spreman da plati.

Zašto Putin uvek pobeđuje

Postavlja se pitanje zašto građani Rusije glasaju za Putina iako nije ispunio obećanja kao što su rešavanje problema 20 miliona siromašnih, zastarele infrastukture, zdravstva, masovne korupcije.

Uz strogu kontrolu medija, te eliminaciju pojedinih protivnika, Putin je ojačao svoju poziciju i stvaranjem imidža kao branioca Rusije. Faktičkom okupacijom dela Gruzije, aneksijom Krima i vazdušnom kampanjom u Siriji je zatekao Zapad. To svakako nailazi na odobravanje u ruskoj političkoj kulturi koja ceni snagu i silu.

“Putin je povratio ljudima osećaj veličine koju su imali do raspada Sovjetskog Saveza. Oni su uvek gajili to osećanje da je Rusija velika država koja ima misiju. U tom smislu su slični Amerikancima koji takođe smatraju da imaju misiju”, objašnjava Vladimir Pozner, poznati TV novinar iz Moskve.

Skoro tri četvrtine stanovništva Rusije rođeno je i odraslo za vreme Sovjetskog Saveza. Dvadeset sedam godina nakon njegovog raspada mnogi su zadržali hladnoratovski mentalitet, odnosno da su izloženi pretnji sa Zapada.

“Većina Rusa smatra da oni nikome ne prete već da su oni izloženi pretnji”, dodaje Pozner.

Stoga je Putinovo predstavljanje novog ruskog strateškog oružja 1. marta bilo više namenjeno domaćoj javnosti nego ostatku sveta, šaljući poruku da je zemlja ostvarila velike rezultate, da je snažna i nezavisna, te da je u stanju da se zaštiti.

Putin je pokazao veliko umeće da prebacuje odgovornost na podređene, kao što su to ruski carevi činili vekovima, te Staljin uspevao da stvori utisak kod sovjetskih građana da ne zna za milione brutalno ubijenih u političkim čistkama i u gulazima.

Takođe, njegovi konzervativni stavovi, što pokazuje usvajanje rigoroznog zakona protiv homoseksualaca uprkos kritikama sveta, nailaze na rasprostranjeno prihvatanje u zemlji u kojoj su liberalne vrednosti oskudne.

Kompleks “branioca” i imidž “opkoljene tvrđave”

“Rusija je bila i biće velika sila”, naglasio je Putin u svom manifestu 1999.

“Rusija se nalazi u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji. Po prvi put u poslednjih 200-300 godina suočena je sa pretnjom da sklizne u drugi, ili čak treći ešalon država”. Kao odgovor na ovaj izazov, Putin je ponudio viziju Rusije kao države sa posebnom misijom i specifičnim identitetom.

“Posle svih tragedija u ruskoj istoriji u 20. veku, a naročito poniženja u poslednjih 20-tak godina, mnogi obični Rusi traže nedvosmisleni dokaz svoje nacionalne vrednosti – zaista superiornosti – u porodici država”, ističe Endrju (Andrew) Kaufman, profesor Univerziteta u Virdžiniji.

Putin po dolasku na vlast gradi legitimitet na kritici Jeljcinove prozapadne politike Rusije za koju se smatra da je izazvala haos i destrukciju. Na sličan način su “slovenofili” u 19. veku kritikovali prozapadne reforme Petra Velikog.

Za razliku od ostalih velikih imperija, na primer Velike Britanije koja je na vrhuncu moći u 18. veku vladala skoro polovinom sveta, da bi se na kraju svela na prvobitnu ostrvsku teritoriju – Rusija je jedina velika sila koja je uspela da sačuva većinu osvojenih teritorija kroz istoriju. Faktički, ona se od polovine 16. veka razvija kao imperija. Žak Rupnik(Jacques), analitičar pariskog Instituta za političke studije, tvrdi da “Rusija nikada nije bila nacionalna država već imperija. Ona je gradila državu kao imperiju”.

Dimitrij Trenin ističe da, za razliku od drugih pokorenih naroda, Rusija nema kompleks žrtve, već “branioca”. Rusija je u srednjem veku bila dva i po stoleća pod vlašću Mongola i smatra da je time apsorbovala udar Mongola i spasila Evropu. Slično tome, Rusija je doživela ulazak Napoleonovih trupa u Moskvu 1812, posle čega je u protivofanzivi stigla do Pariza, spasavajući tadašnji reakcionarni poredak u Evropi. Sovjetski Savez takođe je podneo glavni teret Drugog svetskog rata u borbi protiv nacizma.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su antizapadna osećanja veoma duboko ukorenjena u ruskom društvu. Rusija se oseća poniženom od Zapada. Zbog toga, prema tom raspoloženju, Rusija mora da sledi drugačiji put od Zapada. Kako je istakao Andrej Klimov, poslanik ruske Dume: “Mi smo dva puta primenili zapadne teorije u Rusiji: marksizam i liberalizam. Sada moramo da se oslonimo na sopstvene ideje i vrednosti”.

Suverena demokratija

Uprkos insistiranju na specifičnom putu, drugačijem od zapadnog – ipak je prevashodno reč o popunjavanju ideološkog vakuuma stvorenog raspadom Sovjetskog Saveza i komunizma nego stvaranju nove ideologije. Ideja, poput donedavno aktuelne “suverene demokratije” više je retorička sintagma namenjena unutrašnjoj političkoj upotrebi nego zaokružen model.

Ona je, međutim, očito više “suverena” nego “demokratija”. Maša Lipman iz Karnegijeve fondacije u Moskvi kaže da ova fraza odašilje dve poruke. “Prvo, da je ruski režim demokratski i, drugo, da se ta tvrdnja mora prihvatiti. Tačka. Svaki pokušaj verifikacije tog stava bio bi smatran neprijateljskim i mešanjem u ruske unutrašnje stvari. Suverenost takođe implicira da se spoljne (tačnije zapadne) norme ne primenjuju”.

Zapravo, 21. vek je u mnogo čemu revizionistički. Nakon kolapsa evropskih monarhija u 20. veku, oživljavanju stare imperijalne ideje u pravoslavnoj Rusiji, postotomanskoj Turskoj, šiitskom Iranu, a među sunitskim muslimanima koncept kalifata. Dakle, istorija se ne završava, nego vraća.

Zloupotreba Dostojevskog

Rusi su kroz istoriju uvek strahovali od haotičnih i nepredvidivih perioda u kojima su se okolnosti dramatično menjale (смутное время) – uglavnom kao posledica promena ili vakuma vlasti, u kojima su na scenu stupali razni politički demoni. To je itekako uticalo na “rusku dušu”, nalazeći umetnički izraz i u jednoj od najvećih ruskih opera “Boris Godunov”, ili u romanima “Doktor Živago” i “Tihi Don”.

Ovi istorijski primeri su duboko urezani u svesti mnogih Rusa. Stoga, kako ističe Ralf Piters (Ralph Peters), biraju Putina umesto slobode. Dakle, vole i podržavaju lidera koji im garantuje sigurnost. “I kada je najsunčanije, Rusi očekuju kišu, a car je njihov kišobran”, ističe Piters.

Rusija je kroz istoriju propala tri puta kao država. Najpre, na početku 17 veka kada je ustoličena dinastija Romanov, u vreme Oktobarske revolucije 1917. godine i 1991. sa raspadom Sovjetskog Saveza. Međutim, kako ističe Stefan Hedlund, ekspert sa švedskog univerziteta Upsala, svaki put je oživela suštinski nepromenjena.

“Rusija je hipotetička kultura. S obzirom da su u većem delu naše istorije njome vladali despoti, navikli smo se da živimo u fikciji a ne u stvarnosti”, napisala je Nina Hruščov, praunuka jednog od sovjetskih lidera Nikite Hruščova.

Veliki pisac Fjodor Dostojevski je verovao da Rusija ima posebnu, božansku misiju da predvodi panslavističko hrišćansko carstvo. No, prema utopiji Dostojevskog, kako ističe Kaufman, ovim carstvom bi se vladalo sa čistim namerama, poniznošću i ljubavlju. Uostalom, kao žrtva represije carskog režima, veliki pisac je bio protiv bilo kakve manipulacije i sile.

Međutim, Putin koji se povremeno poziva na Dostojevskog, selektivno koristi njegove misli za potpuno drugačiji koncept vladanja.

Zapad ne razume ruski mentalitet

Tenzije sa Zapadom samo su podstakle Putinov imidž kao branioca Rusije. Stoga su najnovije američke sankcije protiv 19 ruskih državljana, zbog navoda o mešanju Moskve u predsedničke izbore 2016, te optužbe Britanije da Kremlj stoji iza trovanja bivšeg špijuna Sergeja Skripalja – samo ojačale to osećanje da je Rusija okružena neprijateljima.

“Moramo da zahvalimo Britaniji zbog ovoga, jer još jednom nisu na pravi način shvatili ruski mentalitet”, kazao je portparol Putinove kampanje Andrej Kondrašov.

Obični Rusi, po rečima britanskog novinara Edvarda Lukasa (Edward Lucas), postavljaju pitanje kako se zapadne obaveštajne službe mogu uzeti kao kredibilni izvor za incident u Solzberiju, imajući u vidu da su lažno tvrdile da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje.

On smatra da je Putin dobro procenio da je Vlada Tereze Mej (Theresa May) u izvesnoj međunarodnoj izolaciji zbog spora sa Briselom oko Bregzita. Mada su joj saveznici iz NATO-a pružili verbalnu podršku, niko od njih nije sledio potez Londona u proterivanju ruskih diplomata.

Kremlj je poslednjih godina vodio veoma agresivnu spoljnu politiku: od aneksije Krima do ulaska u rat u Siriji, zatim hibridnog rata protiv suseda, podrške populističkim partijama u EU, uplitanja na Balkanu.

Po Lukasovim rečima, cilj ove politike je da se oslabi Zapad do nivoa kada neće predstavljati pretnju po ruski režim.

“Zapadne zemlje jedva mogu da se odbrane od ruske subverzije, a kamoli da izazovu Kremlj na njegovom terenu. Kremlj je blizu pobede u novom Hladnom ratu a da nije u pravom smislu ni počeo”, ocenjuje Lukas.

Putin se sada oseća još obodrenijim da nastavi ofanzivnu spoljnu politiku.

Spoljnopolitičke avanture Kremlja, kako ističe Lukas, imaju dva cilja: da skrenu pažnju ruske javnosti sa domaćih problema, te da umanje sposobnost Zapada da obuzda Kremlj.

“Gospodin Putin može da ignoriše međunarodne standarde o ljudskim pravima unutar Rusije, isto kao što može da izvrgava ruglu međunarodno pravo u inostranstvu”, ističe Lukas.

Međutim, Putinov problem je što, kako kaže analitičar iz Moskve Vladimir Frolov, ima plan za eskalaciju nekog problema ali ne i za pronalaženje izlaza iz takve situacije smanjenjem tenzija.

Konsensualna hegemonija

Putinov projekat je zasnovan na konceptu međunarodnog društva sličnom onom iz 19. veka – “koncertu sila 21. veka”, poduprtog obnovljenom ulogom UN i neformalnim mehanizmima u kojima bi Rusija imala privilegovani položaj, kao što su G8, bliskoistočni kvartet, šestočlana grupa zemalja koja se bavi iranskim nuklearnim programom.

Rusija smatra da je njena uloga marginalna u svetu u kome se stvaraju alternativni mehanizmi upravljanja poduprti globalnom strategijom SAD i evropskim projektom integracija. Uz slabosti regionalnih organizacija, to je rezultiralo neuspehom da se napravi suštinski otklon od hladnoratovske logike. To je primoralo Rusiju, dominantnu silu na postsovjetskom prostoru, da stvori svoju bezbednosnu “orbitu”. Ona teži da uspostavi “konsenzualnu hegemoniju”, kako je naziva Endrju Harel. To je povezano s tradicionalni geopolitičkim načinom razmišljanja koji karakteriše borba za “sfere uticaja”.

“Demokratizatorstvo” Zapada

Putin upućuje dvostruki izazov Zapadu. Najpre, želi da ga liši ekskluziviteta, pa i vlasništva nad terminom demokratija. S druge strane, Zapad koristi koncept civilizacije nastojeći da promociju demokratije i tržišne ekonomije ne predstavi kao neoimperijalistički zapadni projekat već univerzalne vrednosti. Putin za to vreme upravo pokušava da dokaže da se iza nastojanja Zapada da afirmiše demokratiju prikrivaju hegemonističke namere.

Putin uviđa da se pretenzija Zapada na normativnu moć zasniva na njenom globalnom priznanju imajući u vidu prirodu dobrog upravljanja i međunarodnih normi za koje se zapadne zemlje, a i ostatak sveta, zalažu. Moć Rusije, dakle, počiva u odbijanju ili priznanju te normativne moći Zapada.

Stoga, po rečima Aleksandera Baunova iz Karnegi centra u Moskvi, Putinov cilj nije ni obnova Sovjetskog Saveza niti da postane deo Zapada u političkom smislu. Umesto toga, teži stvaranju ekonomskog i tehnološkog “Zapada” unutar same Rusije.

“Za razliku od Sovjetskog Saveza, ili današnjeg Irana, Saudijske Arabije, Venecuele i Severne Koreje, ruskim građanima se ne nudi život bitno drugačijij nego na Zapadu. Umesto toga, plan je da im se ponudi slična egzistencija ali u suverenoj formi po formuli ‘nalik njima, ali bez njih'”, ističe Baunov.

Slabost Rusije kao najveća opasnost

“U Rusiji ništa nije opasnije nego utisak da je slaba”, kazao je Pjotr Stolipin, premijer u vreme poslednje ruskog cara Nikolaja Drugog.

Ruska ekonomija je veličine kao italijanska te ne može ni izbliza da parira SAD. Međutim, po rečima Stivena (Stephen) Kotkina, profesora Univerziteta Prinston, slabost čini Putina velikom pretnjom Zapadu.

Kremlj smatra da treba da služi kao kontrateža koja će doprineti “razumu i balansu” u međunarodnom sistemu, imajući u vidu “licemerno i destabilizirajuće globalno ponašanje” Vašingtona.

No, u situaciji kada se ruska ekonomija ne može meriti sa zapadnom, Kremlj se opredeljuje za najjeftiniju strategiju, a to je podrivanje protivnika. Primer za to su hibridni ratovi, uključujući sajber napade i širenje lažnih vesti.

Sličnosti sa Brežnjevljevom epohom

Putin je na vlasti 18 godina, koliko i sovjetski lider Leonid Brežnjev(1964-82). Taj period je karakterisala politička stagnacija i ekonomsko propadanje, tako da je mlađa generacija insajdera, poput Mihaila Gorbačova, sa nestrpljenjem čekala priliku da pokrene reforme.

Međutim, Putin je izvukao kao pouku iz tih vremena da su liberalne promene na domaćem planu i kooperativna spoljna politika izazvale socijalna previranja u zemlji i umanjile njen međunarodni značaj.

I danas postoji slično raspoloženje u pojedinim krugovima da su Rusiji neophodne reforme kako bi se poboljšala ekonomska situacija, ostvarila veća socijalna pravda a i omogućio dijalog u društvu. To bi sve smanjilo neizvesnost kako će politički sistem funkcionisati nakon Putinovog odlaska sa scene.

Ruska ekonomija je zabeležila tek 1,5 odsto rasta u 2017, nakon pada u prethodne dve godine, što je mnogo manje nego 2007, kada je ostvarila rekordnih 8,5 procenata.

Putin je najavio da će društveni proizvod biti povećan za 50 odsto do sredine sledeće decenije, kada će, po njegovim rečima, Rusija postati peta ekonomija sveta. No, nije precizirao kako misli da ostvari taj cilj. Uostalom, on je više fokusiran na spoljnu politiku, koja je ključna za široku podršku koju uživa, nego na ekonomske detalje.

Takođe, po dolasku na vlast 2000, uviđajući razmere propasti domaće ekonomije, kazao je da će Rusiji biti potreban godišnji rast od 8 odsto da bi za deceniju i po ostvarila portugalski standard po glavi stanovnika. Međutim, Rusija nije uspela da ostvari ni ovaj skromniji cilj.

Međutim, kako piše Toni (Tony) Barber u Fajnenšel tajmsu, postoje znatne prepreke tom reformskom kursu jer duboke ekonomske promene iziskuju transparentnost, nepristrasnu državu i vladavinu prava, a što bi ugrozilo interese političke i poslovne elite kao i vladinih službenika na nižim nivoima. Istovremeno, političke reforme bi dovele u pitanje moto Putinove vladavine – da je jaka država, koja ograničava politički pluralizam, ključna za vodeću poziciju Rusije u međunarodnim odnosima.

Takva politika Kremlja uživa široku podršku stanovništva. Naime, prema istraživanju Levada centra iz 2015, samo 11 odsto građana je imalo pozitivan stav o politici Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina.

Dakle, ne postoji kritična masa ljudi koja zahteva radikalne promene.

Kako zadržati i vlast i legitimitet

Iako su ovi izbori bili više plebiscit ili referendum, nego izbori, Putinu je ipak bilo važno da pokaže makar privid demokratske procedure, odnosno da kroz masovnu podršku građana ojača svoju poziciju. On je izjavio da za sada ne planira promene Ustava koje bi mu omogućile ostanak na vlasti i nakon 2024, kao što je učinio kineski lider Si Đinping.

“Mislim da je odgovor očigledan: legitimitet. Demokratski principi još uvek imaju važnost tako da lideri poput Putina osećaju potrebu da pokažu da su pobedili makar na prividno konkurentnim izborima, da su ih građani odabrali”, smatra Lari Dajmond (Larry Diamond), profesor Univerziteta Stendford.

Putin se ne usuđuje da povuče potez kao Si i zbog razlike u snazi kineske i ruske ekonomije.

Dakle, ukoliko bi ponovio rešenje iz 2008, kada je postao premijer, a Dmitrij Medvedev predsednik, Putin bi ponovo došao na čelo države 2030. kada će mu biti 77 godina. Takođe, njegovo vraćanje na predsedničku funkciju 2012. propraćeno je velikim demonstracijama.

To znači da Putin mora pronaći rešenje kako da sačuva vlast ali i legitimitet.

No, preveliki otklon od vlasti može biti rizičan po Putina jer bi imao beznačajnu kontrolu, uključujući i svog nasleđa, pa čak i po njegovu ličnu bezbednost, kao i njegovih saveznika iz vladajuće elite.

U svakom slučaju, kako ističe analitičar iz Moskve i bivši diplomata Vladimir Frolov, “niko ne očekuje da će se on penzionisati i pecati ribu”.

Mnogi analitičari procenjuju da će se Putin opredeliti za pristup na dva fronta: da priprema naslednika i, istovremeno, ustavne i političke promene koje bi mu osigurale važno mesto u vladajućoj strukturi.

Enigma oko naslednika

Kada je reč o potencijalnim naslednicima, u opticaju je desetak imena, ali koja se stalno menjaju. U svakom slučaju, u sovjetsko vreme analitičari su posmatrali raspored u svečanoj loži za vreme vojnih parade na Crvenom trgu u kojoj su sedeli članovi Politbiroa, da bi utvrdili odnos snaga. Sada kremljolozi prate Putinove nastupe u hokeju te ko je prisutan od njegovih najbližih saradnika. Stratfor ocenjuje da je malo verovatno da će se Putin opredeliti za jednog naslednika već da će nastojati da personalizovani sistem pretvori u kolektivni nalik na sovjetski Politbiro.

U svakom slučaju, izborni rezultat omogućava Putinu da i dalje jača svoj imidž kao nezaobilaznog lidera koji je predodređen da vlada Rusijom. Kako je rekao 2014. Vjeceslav Volodin, nekadašnji šef Putinovog ureda: “Putin je Rusija, bez Putina nema Rusije”.

Njegovi politički protivnici su u defanzivi a najglasniji među njima Aleksej Navaljni je bio onemogućen da učestvuje na izborima. U međuvremenu, uprkos ekonomskim problemima, analitičari smatraju da je najgore prošlo sa dugom od samo 8,5 odsto društvenog proizvoda.

No, Putin se suočava sa rizikom od jačanja razočarenja naroda “sistemom koji je stvorio”, odnosno “jasnim nezadovoljstvom, ako ne Putinom, onda putinizmom”, kako ističe analitičar iz Praga Mark Galeoti (Galeotti). Takvo raspoloženje mogu pojačati i negativni trendovi u raznim oblastima kao što je demografski pad.

Predviđa se da će se do 2030. broj stanovnika Rusije smanjiti za 10 odsto uprkos znatnom rastu muslimanske populacije sa 13 miliona 1990. na 20 miliona, koliko se očekuje krajem sledeće decenije. To može pojačati tenzije među različitim grupama, jer oblasti sa većinskom muslimanskom populacijom, poput Čečenije i Dagestana, u velikoj meri zavise od državnih subvencija. Istovremeno, mnogi muslimani u potrazi za poslom dolaze u gradove u kojima pretežno žive Rusi.

Može li Putin mirno da ode 2024.

“Prosečna dužina dobre tiranije je decenija i po, maksimalno dve. Kada pređe tu granicu, postane neizbežno monstruozna”, napisao je 1980. ruski pesnik i Nobelovac Jozef Brodski.

Prema ovoj definiciji, Putin novim mandatom klizi na teren “monstruoznosti”.

Ovde važi još jedna misao, tipična za sve autoritarne režime da je “najveći problem znati kada se treba zaustaviti”. Ovo je rekao 1864. godine ruski kancelar knez Aleksandar Gorčakov, u vreme kampanje definitivnog pokoravanja pobunjenih naroda na Kavkazu.

No, autoritarni lideri uglavnom ne znaju za tu granicu, jer su skloni da postanu žrtve “sopstvenog uspeha”. “Što su bolji u nadgledanju i gušenju disidentskih glasova, manje znaju o sopstvenom društvu i šta ljudi zaista misle”, ističe Stiven Kotkin.

Kada dođe na vlast on je neka vrsta arbitra kome se obraćuju sukobljene interesne grupe da presudi u sporu. Sada kada mu počinje četvrti mandat, Putin, po rečima Kotkina, nije više arbitar između “mnoštva sukobljenih interesa, već lider jedne frakcije koja kontroliše svu vlast i bogatstvo. Ovoj frakciji je potreban zaštitnik kako bi ostali bogati – i živi. Zaista ne postoji način da se Putin mirno penzioniše”.

Brodski je živopisno oslikao patetičan način na koji se autokrate grčevito bore da ostanu na vlast povezujući to sa pitanjem života.

“Ako građani žale njegov pad, kao što se često dešava, to su suze kockara koji je izgubio: nacija žali zbog svog izgubljenog vremena”.

Radio Slobodna Evropa