Borba za život nevakcinisanih

Dhruv Khullar - THE NEW YORKER
Autor 29.7.2021. u 12:33

Izdvajamo

  • Mnogi veruju ili da se neće zaraziti virusom ili da se neće teško razboleti ako se zaraze – za mlade Amerikance prirodno i privlačno gledište, ali i opasno. Skoro 90 odsto Amerikanaca starijih od 65 godina – ljudi svih rasa, etniciteta, imovnog stanja i političkih uverenja – dobili su bar jednu dozu vakcine protiv kovida. Izgleda da je onima koji se suočavaju s najvećim rizikom lakše da postignu uravnotežen stav.

Povezani članci

Borba za život nevakcinisanih

Foto: Patrik Macek/PIXSELL

Smrt je uvek gubitak. Ipak neke smrti su lakše shvatljive nego druge. Možemo smatrati da je gubitak života neizbežan u jeku rata, ali smrt u poslednjim trenucima bitke, kad je mir očigledno na pomolu, posebno je besmislena. Danas je umiranje od kovida besmisleno. Ponuđeno nam je primirje. Krajnje je vreme da ga prihvatimo.

Pred kraj Prvog svetskog rata, Ferdinand Foch, vrhovni zapovednik savezničkih snaga, odbio je primirje koje je zatražila Nemačka. Zaraćene strane su aktivno pregovarale o sklapanju mira i bilo je jasno da se rat bliži kraju. Pregovori su se ipak nastavili još nekoliko dana; između Fochovog odbijanja, 8. novembra 1918, i potpisivanja mira, 11. novembra u 11 sati pre podne, poginulo je bezmalo 7.000 ljudi i više hiljada je ranjeno. Vest da će rat biti okončan u 11 sati pre podne tog dana odmah je preneta i saveznim zapovednicima i zapovednicima sila osovine. Ipak, kao što je Adam Hochschild detaljno opisao u eseju za The New Yorker iz 2018, borbe su se nastavile: poslednji dan Prvog svetskog rata odneo je više života nego čuveni dan D 1944. Poslednji Amerikanac stradao u borbi umro je u 10 sati i 59 minuta pre podne.

Jedan vek kasnije, opet gubimo Amerikance u ratu koji je već mogao da se završi. Umiranje od kovida u Sjedinjenim Državama sada se gotovo u potpunosti može izbeći. Po podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, više od 99% Amerikanaca koji su prethodnih meseci umrli od kovida nisu bili potpuno vakcinisani – tako visok broj mogao bi izazvati sumnju, ali slične statistike se potvrđuju novim istraživanjima, iz dana u dan. Šest meseci nakon što su vakcine protiv kovida postale dostupne, više od 40% odraslih Amerikanaca i dalje nije u potpunosti vakcinisano. Ali brojevi ne govore celu priču: vakcinisanost u velikoj meri varira širom Sjedinjenih Država i dok se zarazniji sojevi teško šire u nekim zajednicama, u drugima nanose ozbiljnu štetu. Demokrati se imunizuju mnogo češće nego republikanci; stopa imunizacije u Vermontu je otprilike dvostruko veća od one u Misisipiju, gde 57% odraslih nije u potpunosti vakcinisano. Prošlog meseca 50% odraslih u Americi rekli su da žive u domaćinstvu u kom je svako bar delimično vakcinisan, a oko 25% su izjavili da niko u njihovom domaćinstvu nije primio ni prvu dozu. Sve je snažniji utisak da živimo u dve Amerike.

Na početku pandemije, kad sam lečio obolele od kovida tokom apokaliptičkog skoka zaraženih u Njujorku, upoznao sam Scotta Aberegga i Tonyja Edwardsa, dvojicu lekara sa univerziteta u Juti – specijalizovanih za brigu o kritičnim slučajevima – koji su doleteli da pomognu. U to vreme virus još nije bio pogodio veći deo Amerike, ali država Njujork je beležila desetinu svih novozaraženih u svetu; stotine lekara, medicinskih sestara i respiratornih terapeuta iz cele zemlje volontirali su da bi pomogli gradu koji je posrtao pod teretom više hiljada umrlih od kovida tokom svake nedelje. U aprilu 2020, Aberegg, Edwards i ja stajali smo na odeljenju intenzivne nege u poljskoj bolnici, od glave do pete u zaštitnom odelu, dok su alarmi pištali i monitori sevali svuda oko nas. Osećao sam mešavinu zahvalnosti i strahopoštovanja. Virus je zaustavio grad; nismo znali kako da lečimo obolele; sestre i lekari su umirali. A ti momci su potrčali pravo u vatru.

Otad su Aberegg i Edwards brinuli o pacijentima na intenzivnoj nezi u svakom talasu kovida: onom koji je pogodio jug prošlog leta, zatim u virusnom paklu u koji je uronila nacija te zime. Početkom ovog meseca Aberegg mi je poslao imejl. „Nevakcinisani masovno umiru na zapadu“, rekao je. Opisao je jednog čoveka koji je „izgledao prilično dobro po dolasku u bolnicu“, ali je umro za 36 sati; rekao je da je video nevakcinisane bračne parove kako umiru od kovida. U Sjedinjenim Državama je u toku četvrti talas. Manji je, jasnije ocrtanih obrisa i njim je lakše upravljati – a ipak je posebno tragičan jer stiže kao onog dalekog prepodneva na kraju Prvog svetskog rata.

***

Kad sam se telefonom čuo sa Abereggom, rekao mi je da je prošlog meseca broj kovid pacijenata na intenzivnoj nezi u njegovoj bolnici spao na nekolicinu. Ali krajem juna je opet počeo da raste. On je uputio poziv bolnicama u susednim državama da kovid pacijente u kritičnom stanju prebacuju u njegovu ustanovu na Univerzitetu Jute. Do 4. jula polovinu njegove jedinice za intenzivnu negu popunili su pacijenti s kovidom. Većina je bila u 50-im godinama, a neki i u 30-im. Najstariji je imao nešto više od 60 godina.

Aberegg mi je ispričao jedan nedavni slučaj. Krajem juna dobio je poziv iz bolnice u malom gradu susedne države. Čovek u kasnim 50-im borio se za dah i lekari su se savetovali o tome da li ga treba intubirati. Bolnica u kojoj se taj čovek nalazio, kao i neke druge u toj oblasti, nije imala lekare za intenzivnu negu s punim radnim vremenom, pa je Aberegg ceo dan vodio lečenje preko telefona. Na kraju je tim lekara odlučio da pacijenta pošalje u bolnicu u kojoj Aberegg radi, u Solt Lejk Sitiju. Saznao je da je i supruga tog čoveka obolela od kovida.

U Juti je čovek intubiran. „Mislili smo da ćemo ga izvući“, rekao je Aberreg. „Da će biti potrebno dvonedeljno angažovanje i da će onda krenuti nabolje. Ali te noći je usledio totalni slom“. Uprkos raznim manevrima s respiratorom, čovekov nivo kiseonika se survavao, a krvni pritisak je dramatično opao. Kad je postalo jasno da neće preživeti, njegovu ženu – koja je tad i sama bila pacijent u Abereggovoj bolnici – prevezli su u njegovu sobu da bi mogla da ga drži za ruku u poslednjim trenucima.

Tokom razgovora sam upitao Aberegga kako je brinuti o tako velikom broju kritično bolesnih od kovida, od kojih su neki sredovečni ili mlađi, u vreme kad su široko dostupne vakcine koje spasavaju život. „Postoji veliki unutrašnji sukob“, rekao je. „S jedne strane, tu je ono ‘U glupoj igri dobijaš glupe rezultate’. Postoji prirodna sklonost ne da mislimo da su dobili ono što su zaslužili – jer to niko ne zaslužuje – već da su donekle sami odgovorni za svoje odluke“. Zatim je nastavio: „Kad se to dogodi, moraš da odgurneš takvu pomisao. Moraš da kažeš: to je moralni sud koji ne spada u delokrug lekara. I pošto je to nepovoljan moralni sud, moram na sve načine protiv njega da se borim. Ali lagao bih kad bih rekao da u nekom kutku u svesti ne ostaje nešto kao: čoveče, nije moralo da bude ovako“.

Aberegg se kloni da pomene temu vakcinacije pacijentima u kritičnom stanju i njihovim porodicama. „To je veoma neprijatan razgovor“, kaže on. „Ne želiš da upreš prstom i pripišeš krivicu. Kad su ljudi tako teško bolesni, mnogi naši razgovori na odeljenju za intenzivnu negu već su mučni, emocionalni i ispunjeni nervozom. Poslednje što želim je još takvih razgovora. To je bezmalo tabu tema“. Abereggova bolnica traži od posetilaca dokaz da su preležali kovid ili potvrdu o vakcinaciji pre nego što uđu. Zbog toga što mnogi to nemaju, kaže, „provodimo mnogo vremena na telefonu obaveštavajući porodice o stanju pacijenata“.

Aberegg, koji je poreklom iz jugoistočnog Ohaja, sreće se s otporom prema vakcini ne samo na poslu već i u ličnom životu. Njegovi roditelji, politički konzervativci, vakcinisali su se samo zato što im se sin već godinu i po dana bori protiv korona virusa na intenzivnom odeljenju. Mnogi njegovi prijatelji i poznanici i dalje su nevakcinisani. Pomenuo mi je oca svog dobrog prijatelja koji je nedavno u nesreći na poslu „zaradio“ više preloma. Iako je taj 70-ogodišnjak morao da leži nepomično, s kragnom na vratu, odbijao je da se vakciniše. A drugi stariji poznanik mu je rekao: „Ja neću uzimati taj bućkuriš“.

„Govorim im ‘Ovde nevakcinisani padaju kao muve’“, seća se Aberegg. „Ali uvek me samo oduvaju. Ljudi žele da sami donose odluke, makar i loše. Ne žele da ih neko tera da nešto urade. Kao da je to je deo njihovog identiteta. Čovek se pita da li su dovoljno informisani. To podseća na vožnju motocikla bez kacige. Buđenje uvek dolazi prekasno“.

***

Tony Edwards, koji je bio Abereggov stažista, sad radi u opštoj bolnici, 40-ak kilometara jugoistočno od Univerziteta Jute, na periferiji Solt Lejk Sitija. Kad sam razgovarao s njim početkom jula, i on mi je rekao da raste broj zaraženih korona virusom u njegovoj bolnici. (Juta je sad 6. države SAD-a po broju zaraženih.) Početkom juna, bilo je dana kad u jedinici za intenzivnu negu u Edwardsovoj bolnici nije bilo nijednog pacijenta; sad su oni trećina pacijenata u toj jedinici. Najneobičnija osobina ovog talasa je to što su „svi oni mladi“, kaže Edwards. „Ne sećam se da sam lečio ijednog starijeg pacijenta od kovida tokom poslednjih nekoliko meseci. Imao sam utisak da ih nema zato što su ili dobili kovid i umrli, ili su se vakcinisali i sad su zaštićeni“.

Kao i Aberegg, Edwards mi je rekao da nije neobično da se na intenzivnoj nezi nađu cele porodice; u vreme kad smo razgovarali, tu su bila dva bračna para u 40-im godinama. Za razliku od Aberegga, on je vrlo direktan kad razgovara o vakcinaciji s članovima pacijentove porodice. „Kad su mi prvih nekoliko puta došli nevakcinisani pacijenti, nisam načinjao to pitanje – činilo mi se da je suviše bolno“, rekao mi je. „Ali na kraju sam postao tako frustriran da mi više nije neprijatno da budem direktan. U celoj svojoj medicinskoj karijeri nikad ništa nisam tako agresivno preporučivao“. Po Edwardsovom iskustvu, članovi pacijentove porodice gotovo uvek kažu da će se vakcinisati čim budu mogli. „Svi kažu otprilike, ‘Da… okej… u pravu ste’ i klimaju glavom“, rekao mi je. „Onda proverim za nekoliko dana a oni me samo gledaju kao ovce“. Nedavno mu je žena jednog pacijenta u kritičnom stanju rekla da će se vakcinisati istog dana. Nije to uradila ni tog dana ni kasnije, a onda je postala pacijent i ležala na intenzivnoj zajedno s mužem. „Jednog jutra sam ušao i rekao, ‘O, sada imamo dvoje pacijenata s istim prezimenom – i šta ćemo sad?“

Kad su vakcine napravljene i postale dostupne, Edwards je pretpostavio da neće morati da se priprema za sledeći talas korona virusa. Ali četvoro od deset odraslih u Juti nisu vakcinisani ili nisu primili obe doze. „Pokušavam da se ne ljutim, ali to nije lako. Pokušavam da budem fer. Jasno mi je da sam ja beli lekar dobrog materijalnog stanja koji razume nauku i medicinu. Vakcina je stigla na moje radno mesto i ja sam samo zavrnuo rukav. Pretpostavljam da je drugim ljudima teže. Ali u ovom trenutku pomišljam: ma daj, čoveče, to je najvažnije stvar koju možeš da učiniš za svoje zdravlje. Frustriran sam i ne znam kako da se smirim“.

I ja sam razmišljao na sličan način. Pre pandemije korona virusa verovao sam da je otpor prema vakcinama, naročito prema onima za blaže bolesti kao što su male boginje, izazvan paradoksalno upravo uspehom redovne vakcinacije. I zaista, neko ko se nikad nije suočio sa strašnom paralizom od poliomijelitisa (dečje paralize) ili s velikim kašljem (pertussis) od kog pucaju rebra, može sebi da dozvoli luksuz da posumnja u efikasnost ili bezbednost bilo koje vakcine. Rizik od bolesti može izgledati daleko ili neodređeno, dok se rizik od vakcinacije doživljava kao bliska i opipljiva pretnja. Kad je korona virus počeo da se širi, pomislio da će se ta logika promeniti. Čim se suoče sa smrtonosnim, zaraznim patogenom koji uništava ekonomiju i loše utiče na svaki aspekt društva, čak i najzadrtiji skeptici će otići da se vakcinišu.

Pokazalo se da je moje predviđanje bilo pogrešno. Korona virus je izazvao strašan haos, ubio više od 600.000 Amerikanaca i ostavio milione s dugotrajnim simptomima; vakcine protiv kovida su bezbedne, efikasne, besplatne i dostupne. A ipak milioni Amerikanaca odlučuju da se izlože bolesti, a možda i smrti. Napravili smo neverovatno efikasne vakcine, ali nismo uspeli da ubedimo ogromne segmente populacije da te vakcine vredi primiti. Naučni uspeh se razbio o hridi tribalističkog nepoverenja.

Šta bi trebalo učiniti da bismo se više približili cilju pune vakcinisanosti? Političarima su dostupne 4 glavne poluge. Obrazovanje je najočiglednija: posle godinu dana pričanja o vakcini, može se činiti da više nema šta da se kaže, ali mnogi ljudi i dalje se pitaju da li, gde i kada mogu da se vakcinišu; nedavna anketa pokazuje da većina Amerikanaca – pa i četvoro od deset vakcinisanih – veruje u neki od mitova o vakcini ili ne zna da li da veruje ili ne. U isto vreme, više od 80 odsto nevakcinisanih pojedinaca kažu da bi svratili kod lekara kad bi odlučivali o tome da li da se vakcinišu. Nije, dakle, kasno za razgovore kojima se mogu promeniti stavovi.

Druga poluga su podsticaji: države eksperimentišu sa svim i svačim, od besplatnog piva i lutrije do školarina za koledž i isplate gotovine. (Svedočanstvo o delotvornosti tih inicijativa je mešovito, ali neka istraživanje pokazuju da one mogu privremeno povećati odziv.) Sledeća poluga je puno odobrenje Agencije za hranu i lekove: bezmalo trećina onih koji se premišljaju kažu da bi odobrenje povećalo verovatnoću da se vakcinišu. (U ovom trenutku, iako je dato više stotina hiljada doza, vakcinacija se obavlja pod Odobrenjem za korišćenje u hitnim situacijama; Fajzer i Moderna su nedavno podneli zahtev za odobrenje, ali nije jasno kad bi ga mogli dobiti.)

Na kraju, tu su i ograničenja. Vakcinacija sve češće postaje uslov za smeštaj u kampusu, rad u kancelariji, međunarodne letove, posećivanje koncerata. Iako je javnost podeljena na jednake delove kad je reč o kovid pasošima, mnogi republikanski guverneri su izdali naređenje ili potpisali zakone kojima se zabranjuje njihova upotreba; Bidenova administracija je rekla da neće uvesti obaveznu vakcinaciju ni registar vakcinisanih, ali po Komisiji za ravnopravno zapošljavanje, posao može zahtevati da zaposleni koji ne rade od kuće budu vakcinisani. Možda će svi ti činioci – udruženi sa strahom od delta soja – uspeti da ubede uzdržane da se vakcinišu.

***

Upitao sam Edwardsa da li bi, po njegovom mišljenju, išta moglo da utiče na neodlučne, one koji oklevaju da prime vakcinu protiv kovida. Rekao je da ne zna, ali me je povezao s dve žene s kojima radi na jednom od odeljenja svoje bolnice. Iako su pomagale ljudima da se izbore s posledicama kovida, one su odlučile da se ne vakcinišu. (Medicinski centar u kom njih dve rade uporno podstiče osoblje i pacijente da se imunizuju.)

Ashlianne Carroll radila je u prodaji automobila pre nego što se zaposlila kao recepcionerka na klinici u decembru 2019. Ona je trudna, čeka blizance, a termin joj je u januaru. Bezmalo svi članovi njene porodice – otac, tri brata, njihove žene i deca – primili su vakcinu. Carroll se svake godine vakciniše protiv gripa, ali „ta vakcina je s nama celu večnost“, rekla mi je. „Poznate su nam njene dugoročne posledice. Još nemam poverenja u vakcinu protiv kovida. Nije dovoljno testirana. Zbog svega što se može čuti o neželjenim efektima sumnjam u njenu vrednost“. Carroll kaže da je na internetu čitala izveštaju koji povezuju vakcinu s mrtvorođenom decom. „Čak i ako je verovatnoća mala, zašto bih rizikovala?“ Zaraza virusom njoj se čini kao manje zlo. Njen muž, njegovi roditelji i njegovi braća i sestre preležali su kovid prošle godine; niko od njih nije bio hospitalizovan. „Čini mi se da sam dovoljno zdrava i da mi ne preti opasnost čak i ako se zarazim“, rekla je.

Nicole Howard, koja tesno sarađuje s Edwardsom kao medicinska asistentkinja, razmišlja na sličan način. Imala je blag oblik kovida u januaru – malo povišena temperatura, nagomilavanje sekreta u plućima, bolni mišići. Ali, po njenim rečima, ta prethodna infekcija i imunitet koji ona obezbeđuje nisu uticali na njenu odluku da se ne vakciniše. (Centar za kontrolu i prevenciju bolesti preporučuje da se vakcinišu čak i ljudi koji su preležali kovid kako bi bolje pripremili imuni sistem za slučaj da se ponovo zaraze.) „Slušam o tim sojevima i pitam se da li je moguće da se ponovo razbolim“, kaže ona. „Ali ja imam 31 godinu. Zdrava sam. Nemam nikakvu bolest“. Na svojoj klinici Howard redovno sreće ljude koji pate od kratkotrajnih i dugotrajnih posledica kovida. Pitao sam je kako se oseća kad zna da su neki od tih pacijenata o kojima brine mlađi od nje. „Uglavnom su stariji“, rekla je. „Ne plašim se kovida. Neću da živim u strahu“.

Howard naglašava da preduzima druge mere protiv korona virusa: nosi masku na javnim mestima, održava distancu i često pere ruke. Ali, kad je reč o vakcinama, bar u ovom trenutku, donela je odluku. „Neću promeniti mišljenje zbog lutrije ili godinu dana besplatne kafe u Starbaksu… Za mene se ne radi o tome, već o mogućim posledicama vakcine u budućnosti. Lično smatram da su vakcine protiv kovida proizvedene suviše brzo. Nisu dovoljno istražene. Ne znamo šta će se dogoditi za 5 godina. Čujete strašne priče. Trombovi, moždani udar, miokarditis. Ja sam u godinama kad se razmišlja o rađanju. Da li će vakcina uticati na plodnost? Da li će imati negativan uticaj na moje nerođeno dete?“ (Vakcine protiv kovida ne menjaju DNK, ne izazivaju neplodnost i ne utiču na razvoj fetusa; vakcina Johnson & Johnson je povezana s krajnje retkim slučajevima opasnog zgrušavanja krvi, a mRNA vakcina s veoma malim rizikom od miokarditisa, posebno među mladim muškarcima – ali u oba slučaja koristi od vakcine daleko nadmašuju rizike; sve u svemu, vakcine protiv kovida su među onima koje su najdelotvornije i najviše nadzirane u istoriji.) Howard ne isključuje mogućnost da će preispitati odluku „za godinu ili dve“, ako „bude još testiranja i dužeg posmatranja“ i ako ne iskrsnu nikakvi problemi. A mogućnost da se u međuvremenu zarazi – delta sojem ili nekim drugim, još zaraznijim? „Pa eto“, kaže ona, „taj rizik sam spremna da preuzmem“.

***

U danima kad sam razgovarao s Carroll i Howard, razmišljao sam o tome zašto postoji jaz između njihovog i mog gledišta. One ne misle da je kovid prevara; baš kao i ja, iz prve ruke su se uverile da postoje posledice infekcije. Ne pripadaju društvenim mrežama koje su duboko skeptične prema vakcinama; naprotiv, rade u medicinskoj ustanovi i većina njihovih prijatelja i članova porodice je vakcinisana. A one su ipak – razmotrivši nauku koja stoji iza vakcina, događaje čija je verovatnoća veoma mala i razne nepoznanice – donele zaključke koji su tako različiti od mojih.

Mislio sam da strah može navesti mnoge skeptike da se vakcinišu – na primer, kad vide da im je prijatelj zbog kovida stigao na respirator, potrčaće da zavrnu rukav. Ali strah funkcioniše na nepredvidljive načine. Moguće je skrenuti pogled s teško bolesnih na one koji su se zarazili, a nisu imali nijedan simptom. Moguće je više se plašiti vakcine nego virusa. Možda tu psihologija rizika igra neku ulogu: onima koji su čvrsto odlučili da se ne vakcinišu možda je lakše da prihvate rizik od zaraze koronom nego neverovatno male, ali nepoznate rizike od vakcinacije. Mnogi veruju ili da se neće zaraziti virusom ili da se neće teško razboleti ako se zaraze – za mlade Amerikance prirodno i privlačno gledište, ali i opasno. Skoro 90 odsto Amerikanaca starijih od 65 godina – ljudi svih rasa, etniciteta, imovnog stanja i političkih uverenja – dobili su bar jednu dozu vakcine protiv kovida. Izgleda da je onima koji se suočavaju s najvećim rizikom lakše da postignu uravnotežen stav.

Ali manji rizici i dalje mogu biti znatni – s infektivnijim sojevima u usponu, virus postaje opasniji za one koji su mu izloženi. U državama gde je izražen skepticizam prema vakcini, posledice su već teške. U poslednjim nedeljama, delovi zemlje s niskom stopom vakcinisanosti počeli su da udvostručuju nacionalni broj zaraženih u jednom danu i doživljavaju veliki porast broja hospitalizovanih i umrlih.

Smrt je uvek gubitak. Ipak neke smrti su lakše shvatljive nego druge. Možemo smatrati da je gubitak života neizbežan u jeku rata, ali smrt u poslednjim trenucima bitke, kad je mir očigledno na pomolu, posebno je besmislena. Danas je umiranje od kovida besmisleno. Ponuđeno nam je primirje. Krajnje je vreme da ga prihvatimo.

Dhruv Khullar, The New Yorker, 16.07.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net

Dhruv Khullar - THE NEW YORKER
Autor 29.7.2021. u 12:33

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija