Da li je Kina sama sebi najveći protivnik?

Dragan Štavljanin
Autor 6.1.2021. u 09:16

Da li je Kina sama sebi najveći protivnik?

Nakon godine pacova, prema horoskopu, Kina u 2021-oj ulazi u godinu metalnog bivola koga karakteriše skromnost, strpljivost, lojalnost i velika upornost i izdržljivost.

Astrolozi kažu je bivo najslabiji u veštinama komunikacije, koja će Kini očito biti preko potrebna u situaciji kada se suočava sa rastućim podozrenjem u svetu, pre svega na Zapadu, ne samo zbog reakcije na izbijanje korona virusa u Vuhanu već i njenih globalnih aspiracija.

Inače, prema predanju, Buda je pozvao sve životinje na proslavu, ali se odazvalo samo 12. Zbog toga je je svakoj od njih dodelio jednu godinu u kojoj će biti poštovana.

Ciklus započinje pacov jer je prema drugoj legendi car hteo da izabere čuvare palate i time odredi i poziciju među životinjama. U utrci je prvi stigao pacov jer je prevario bivola i mačku, pa se domišljatost, kritičari bi rekli prepredenost, vezuje za ovu životinju.

Kina kao SSSR ili Nemačka uoči Prvog svetskog rata?

Do skora se smatralo da je, kada je reč o odnosima sa svetom, Kina isključivo zainteresovana za unapređenje ekonomske razmene, pre svega izvoz, u cilju podsticanja domaćeg razvoja i, istovremeno, učvršćivanja svog specifičnog sistema autoritarnog kapitalizma odnosno neliberalne demokratije.

Zbog toga je najviše trzavica u međunarodnim odnosima bilo između SAD i EU, sa jedne i Rusije, sa druge strane, koja je doživljavana kao revizionistička sila koja dovodi u pitanje “zapadnocentrični” globalni poredak.

Međutim, poslednjih godina sve je više naznaka da osim trgovine, Kina ima i geopolitičke ambicije. Stoga se postavlja pitanje ne da li, već na koji način ona želi da transformiše globalni poredak po svojoj meri u cilju ostvarivanja interesa.

To je možda najvažnije pitanje u današnjoj geopolitici, kako ističe Rina Miter (Mitter), profesor Univerziteta Oksford i autor knjige “Kineski dobar rat: Kako Drugi svetski rat oblikuje novi nacionalizam” (China’s Good War: How World War II Is Shaping a New Nationalism).

Doduše, po njegovom mišljenju, odgovori na ta pitanja razotkrivaju više predrasude nego što govore kako bi zaista izgledala buduća kineska velesila. Oni koji predviđaju da će Kina biti zloćudna, ekspanzionistička sila, ukazuju na sadašnje dokaze agresije u politici Pekinga.

Drugi, pak, koji su manje skloni apokaliptičnim projekcijama naglašavaju prilagodljivost kineske politike ili ističu da će se ona suočiti sa mnoštvom izazova koji će je onemogućiti da preoblikuje svet, čak i ako to želi.

Mnogi zapadni posmatrači smatraju da se intenzivira novi, hladni rat, pri čemu Kina služi kao moderna verzija Sovjetskog Saveza u 21. veku.

Istovremeno, drugi navode istorijsku paralelu sa Nemačkom nakon ujedinjenja 1871. čiji je ubrzani uspon i nastojanje da nađe prostor u svetu uveliko podeljenom između starih kolonijalnih sila poput Velike Britanije i Francuske – u mnogome doveo do Prvog svetskog rata.

Dok jedni smatraju da je pitanje dana kada će Kina ekonomski prevazići SAD i postati vodeća svetska sila, te da njen razvoj više ne zavisi od američkog i evropskog tržišta i tehnologije, drugi ističu da će se ona suočavati sa ozbiljnim slabostima, koje su već vidljive, a što će sputati njene ambicije.

Kao primer se pominje njen rastući dug, smanjenje radno sposobne populacije zbog starenja, te nedostatak “meke moći”, što ograničava mogućnost stvaranja savezništava.

Stoga, kako je izjavio u oktobru prošle godine za RSE kineski disident Jianli Jang (Yang), “ovo nije najbolje vreme za Komunističku partiju Kine. Ono je prošlo”.

Četiri elementa kineske moći

Kineska moć danas je promenljiva, dinamična sila u čijoj osnovi je isprepletana veza autoritarnosti, konzumerizma, globalnih ambicija i tehnologije. Miter to naziva modelom ACGT: sa istim inicijalima kao i nukleotidi u DNK, ovi lanci kineske moći se kombinuju i rekombinuju da bi formirali moderni kineski politički identitet i pristup ostatku sveta.

“Kineska komunistička partija (KPK) želi da učvrsti svoj položaj u društvu, podstakne konzumerizam kod kuće i u inostranstvu, proširi svoj globalni uticaj i razvija i izvozi sopstvenu naprednu tehnologiju,” ističe Miter dodajući da trenutni položaj i perspektive Kine ne mogu da se razumeju bez sagledavanje sva četiri elementa zajedno.

Snažna pozicija kineskog lidera Si Đinpinga je važna za razumevanje pozicije ove zemlje danas i njene verovatne putanje. Ali, kako navodi Miter, pomenuta četiri ACGT elementa imaju značaj koji se seže dalje od bilo kog lidera ili krize, kao što je poslednja izazvana pandemijom korona virusa.

Oni utiču na oblikovanje kineske ideje o svom mestu u rekonstituisanom svetskom poretku, u kojem bi ona preuzela glavnu ulogu u Aziji i izvozila svoj model ekonomskih investicija, koji se oslanja na komunitarne ideje razvoja i ravnodušan je prema liberalnim normama.

Da bi legitimisala svoj pristup, Kina se često okreće istoriji, pozivajući se na svoju predmodernu prošlost, kako u antičko vreme tako i u srednjem veku, ili reinterpretirajući događaje iz Drugog svetskog rata.

Autoritarni sistem cilj sam po sebi

Uprkos kritikama iz sveta zbog neblagovremene reakcije na izbijanje korona virusa u Vuhanu, kineske vlasti su nastojale da sasecanje pandmeije radikalnim merama ujedno predstave i kao prednost svog modela upravljanja u odnosu na liberalne države.

Istovremeno, kako ocenjuje “Ikonomist” (The Economist), kritike sa Zapada na račun zvaničnog Pekinga podstakle su jačanje nacionalizma u zemlji što je dodatno učvrstilo poziciju neprikosnovenog lidera Si Đinpinga, kome je ustavnim promenama iz 2018. omogućeno da doživotno ostane na vlasti. Time je stekao moć veću čak i nego tvorac reformi Deng Sijaoping.

Od izbijanja globalne finansijske krize 2008. godine, kineski lideri otvoreno predstavljaju svoj autoritarni sistem upravljanja kao cilj sam po sebii, a ne kao odskočnu dasku i međufazu ka izgradnji liberalne države, ističe Rina Miter.

“Novi antagonistički karakter Komunističke partije Kine prepun samopouzdanja označava važan odmak od kolebljivije verzije autoritarnosti koja je prethodila Siju, kada su kineski lideri čak gledali na demokratije poput Singapura – ma koliko bila nesavršena i neliberalna – kao potencijalne modele. Više ne,” smatra Miter.

Socijalističkom modernizacijom do najmoćnije države 2035.

U tom smislu, izgradnja socijalizma u čijoj je osnovi marksizam-lenjinizam, koji bi po Sijevim rečima bio “superiorniji od kapitalizma”, jedan je od glavnih ciljeva i “ostvarenja socijalističke modernizacije,” do 2035. godine – odnosno da postane bogatija i moćnija država od SAD-a, što je ambiciozniji rok nego arhitekte moderne Kine Deng Sijaopinga koji je predviđao da će postati razvijena zemlja do 2050.

Kako se navodi u dokumentu Stejt (State) departmenta iz novembra prošle godine nazvanom “Elementi kineskog izazova” (The Elements of the China Challenge), Kineska komunistička partija je da bi ostvarila taj cilj konsolidovala vlast gušenjem disidentskih pokreta, digitalnim nadgledanjem preko stroge indoktrinacije do koncentracionih logora za verske i etničke manjine, dodatno podređujući pojedinačne interese građana kolektivnim koje je definisala partija.

Cenzurisana Piketijeva knjiga u Kini

Knjiga “Kapital u 21. veku” jednog od najpoznatijih svetskih ekonomista Tomasa Piketija (Thomas Piketty) je veoma popularna u Kini, a hvalio ju je i Si Đinping zbog prikaza nejednakosti u zapadnim zemljama kroz istoriju.

Međutim, njegova sledeća knjiga “Kapital i ideologija” nije naišla na odobravanje zvaničnog Pekinga jer se u njoj analizira nejednakost i u drugim zemljama, kao što su Indija, Brazil, Rusija i Kina.

Prema pisanju “South China Morning Post”, kineski izdavač je tražio od Piketija da izbaci sve delove knjige koji se odnose na nejednakosti u ovoj zemlji, što je on odbio.

Piketi je utvrdio da je deset odsto najbogatijih u Kini držalo 27 odsto bogatstva krajem 1970-ih, a 2015. godine 41 procenat, što se može porediti sa nejednakošću u SAD. U Kini poslednjih godina najbrže raste broj milijardera i trenutno je druga na listi iza SAD, navodi “Blumberg” (Bloomberg).

Posebno su uočljive razlike u bogatstvu između urbane i ruralne populacije.

Piketi navodi da je problem utvrditi prave razmere nejednakosti jer u Kini ne postoji porez na nasledstvo.

“Tako smo se početkom 21. veka našli u krajnje paradoksalnoj situaciji: azijski milijarder koji bi želeo da ostavi svoje bogatstvo naslednicima bez plaćanja poreza, trebalo bi da se preseli u komunističku Kinu,” ističe Piketi.

Borba protiv korupcije da se uklone protivnici

U međuvremenu, vlasti su opet pokrenule kampanju protiv korupcije da bi se pridobila podrška građana, a i uklonili potencijalni takmaci, kako smatraju kritičari.

Tako je tajkun Ren Žićijang poznat i po nadimku “Veliki top”, osuđen na 18 godina zatvora. On je bio blizak mnogim najvišim funkcionerima i otvoreno je kritikovao Si Đinpinga zbog odnosa prema pandemiji nazivajući ga “klovnom”, zbog čega je dobio dugogodišnju kaznu zatvora po optužbi za proneveru i korupciju.

Istovremeno, kineski regulatori su najavili antimonopolsku istragu protiv kompanije za elektronsku trgovinu Alibaba Grup (Group), u svetlu sve većih napora vladajuće Komunističke partije da kontroliše brzo rastuću tehnološku industriju koja je u privatnom vlasništvu.

Regulatori brinu jer su ove kompanije privukle milione korinsika i utiču na svakodnevni život u Kini.

Osnivač Alibabe, Džek (Jack) Ma, najbogatiji je kineski preduzetnik čije se bogatstvo procenjuje na 59 milijardi dolara.

Mnogi smatraju da je pravi razlog za ovaj potez vlasti, Maova kritika izrečena krajem oktobra na račun kineskog bankarskog sistema i regulatora.

Milijarder je rekao da su kineske banke poslovale sa mentalitetom “zalagaonice”, a neki smatraju da sada plaća cenu za te komentare.

‘Snaga Si Đinpinga je slabost Kine’

Kruna tih nastojanja Si Đipinga da učvrsti svoju moć može biti dovođenje u pitanje pozicije potpredsednika države Vang Ćišana. Naime, kako piše “Ikonomist”, u oktobru je pokrenuta istraga za korupciju protiv jednog od njegovih dugogodišnjih saradnika.

“Kampanja protiv korupcije takođe je u toku u bezbednosnom i pravnom aparatu. Još jedna velika čistka unutar KPK mogla bi ukloniti sve preostale Sijove protivnike, ali takođe ukazuje na izvestan nivo paranoje i mogla bi se bi se pokazati destabilizirajućom po kreiranje politike,” ocenjuje britanski list.

Naime, na Kongresu Komunističke partije 2022. treba da se donese odluka da li će Si otići sa vlasti kao i njegovi prethodnici nakon desetogodišnjeg mandata, ili će iskoristiti ustavne promene da ostane na čelu države.

Kako ističe Ričard Mekgregor (Richard McGregor), autor knjige “Partija: Tajni svet kineskih komunističkih vladara” (The Party: The Secret World of China’s Communist Rulers), Si bi već bi imenovao naslednika i počeo pripreme za povlačenje da namerava da se povuče, ali to nije učinio.

To znači da će 2035. za kada je najavio ostvarenje ambicioznog cilja o socijalističkoj modernizaciji, Si imati 82 godine i još uvek biti na vlasti ili u najmanju ruku vući konce iza scene kao što je Deng Sijaoping biti najmoćniji čovek Kine sve do smrti 1997, iako se povukao sa svih zvaničnih funkcija 1989.

“I tu leži paradoks vladavine gospodina Sija. Sada kada tako čvrsto kontroliše partije, bez vidljivih rivala i plana sukcesije, on takođe stvara situaciju u kojoj može doći do velike krize liderstva u budućnosti. Veličina njegove moći je ujedno najveća slabost Kine,” smatra Mekgregor.

Istovremeno, profesorka Cai Sia, koja je predavala u elitnoj partijskoj školi u Pekingu i krajem 2019. prebegla u SAD, kazala je za CNN da Si Đipingova “vladavina terora” nije izraz snage, već otkriva njegov duboki osećaj nesigurnosti.

“On se najviše plaši. Zbog toga je pokrenuo višestruka čišćenja unutar Partije,” rekla je Sia.

“Osoba koja ima najveću moć uvek smatra da drugi kuju zaveru da mu preotmu tu moć,” navela je bivša profesorka u elitnoj partijskoj školi u Pekingu.

Kineska ekonomija jedina u plusu 2020. godine

Kineska ekonomija, koja je generator moći zemlje i njenih globalnih ambicija, jedina će zabeležiti pozitivan saldo od 1,9 odsto u 2020-oj, procenjuje Međunarodni monetarni fond, a u 2021. godini 8,2 procenta.

Nakon velikog pada u prvom tromesečju prošle godine od skoro 10 odsto, jedina je na svetu za sada uspela da ostvari snažni oporavak u obliku slova “V”.

Svetska ekonomija između strepnje i nade

Predviđa se da će i u narednim godinama stopa ekonomskog rasta u najmnogoljudnijoj zemlji sveta biti viša nego u ostatku sveta, pa bi 2028. mogla da postane najveća privreda na svetu, pet godina ranije nego što se procenjivalo, navodi londonski Centar za ekonomska i poslovna istraživanja.

Inače, prema kriterijumu kupovne moći (PPP), Kina je već pretekla SAD.

Međutim, te na prvi pogled impresivne brojke zamagljuju činjenicu da su stotine milione građana i dalje veoma siromašne.

Tako je premijer Li Kečijang priznao u maju prošle godine da “ima još 600 miliona građana koji zarađuju osrednje ili niske plate ili još niže… Njihova mesečna primanja su jedva hiljadu juana (oko 142 dolara), što nije čak dovoljno da se iznajmi soba u kineskom gradu srednje veličine”.

Slaba domaća potrošnja

Istovremeno, konstantno se smanjuju kineske investicije u svetu. Tako su u 2019-oj iznosile 77 milijardi dolara, što je duplo manje nego 2017.

To je uglavnom rezultat strateške odluke zvaničnog Pekinga da napravi zaokret od izvoza kao motora ekonomskog razvoja ka domaćoj potrošnji, kao što je to slučaj u SAD-u. Razlog za takvu odluku je smanjenje zavisnosti od globalnih geopolitičkih turbulencija.

Si Điping je nazvao tu strategiju “dvostrukom cirkulacijom” (dual circulation strategy) koja iziskuje znatne promene u internoj ponudi i potražnji.

Zamenik premijera Liu He je precizirao da je ovaj model presudan za povećanje ekonomske samodovoljnosti Kine, ali da okretanje ka domaćoj potrošnji kao motoru razvoja ne znači odustajanje od izvoza na strana tržišta.

Međutim, Džord (George) Magnus, autor knjige “Crvene zastave” (Red Flags), koja kritički govori o kineskim ekonomskim uspesima, ističe da gro privrednog oporavka potiče od industrijske proizvodnje – što je rezultat “državnog lenjinističkog ekonomskog sistema”. Istovremeno, potrošnja domaćinstava, kao dugogodišnja slabost kineske ekonomije, trenutno je na polovini uobičajenog nivoa.

Kako navodi CNBC, jedan od razloga je slabija finansijska podrška kineskih vlasti građanima i domaćinstvima tokom pandemije nego što je to slučaj u SAD i Evropi.

Bez obzira na brži oporavak kineske ekonomije od ostatka sveta, i dalje postoje nepoznanice oko dinamike njenog rasta, smatra Jukon (Yukon) Huang, istraživač Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir (the Carnegie Endowment for International Peace).

“Rast dolazi od investicija i povećanja produktivnosti; potrošnja je posledica ekonomskog rasta, a ne njegov motor,” ističe Huang dodajući da će se on i dalje usporavati zbog trgovinskog i tehnološkog rata sa SAD-om.

Podržavljenje kineske privrede

Umesto povećanja produktivnosti, ona opada zbog jačanja kontrole države nad ekonomijom, što je obrnuti trend u odnosu na 1990-te, piše Lingling Vej (Wei) u Volstrit džornalu (The Wall Street Journal).

U septembru je KPK izdala nove smernice za privatne kompanije, podsećajući ih da služe državi. Istovremeno, vlasti najavljuju da će koristiti obrazovanje i druge instrumente za “kontinuirano jačanje političkog konsenzusa privatnih preduzetnika pod vođstvom stranke”.

Vlada postavlja zvaničnike Komunističke partije u privatne firme, uskraćujući pojedinima kredite i istovremeno traži da njihova rukovodstva vode poslovnu politiku u cilju ostvarenja državnih ciljeva. U nekim slučajevima, u potpunosti preuzima kompanije za koje smatra da su nedisciplinovane, apsorbujući ih u državna preduzeća.

“Takva orijentacija je podstaknuta sve dubljim uverenjem rukovodstva zemlje da su tržišta i privatni preduzetnici, iako važni za uspon Kine, nepredvidljivi i da im se ne može u potpunosti verovati. Stav da državni planeri bolje vode složenu ekonomiju dobio je na značaju 2020., pri čemu se zvanični Peking uveliko oslanjao na državne direktive kako bi ostvario oporavak u obliku slova ‘V’ od šoka izazvanog Covid-om 19, piše “Volstrit džornal”.

Si Đinping je nedavno lično intervenisao kako bi blokirao izlazak jedne od najvećih privatnih kompanija “Ant Group” na berzu i prodaju akcija u vrednosti od 34 milijarde dolara.

Preduzetnici su shvatili poruku, preorijentišući svoje poslovanje kako bi odobrovoljili državu ili odustaju od privatnih biznisa.

“Za nas male kompanije ne preostaje nam ništa drugo nego da sledimo partiju,” kaže Li Jun (50), vlasnik preduzeća za odgoj i prodaju ribe u provinciji Jiangcu.

“Bez obzira na to, uopšte nemamo koristi od vladinih politika,” dodaje Jun.

Izgleda da su ekonomske politike koje su pomogle uspon giganta onlajn trgovine e-trgovine Alibaba Group, tehnološkog konglomerata Tencent i druge globalne priče o uspehu pri kraju, kažu ekonomisti u Kini i izvan nje.

Procenat kineske proizvodnje i ulaganja u infrastrukturu iz privatnih kompanija, nakon rasta poslednjih decenija, dostigao je vrhunac u 2015. godini sa više od polovine ukupnih investicija u osnovna sredstva i od tada se smanjuje, navodi “Volstrit džornal”.

Kao rezultat, kineska ekonomija je manje efikasna.

Pad produktivnosti kineske ekonomije

Količina uloženog kapitala potrebnog za generisanje jedinice ekonomskog rasta gotovo se udvostručila od 2012. godine, kada je Si Đinping došao na vlast, prema podacima istraživačkog centra “Rhodium Group” i Azijskog instituta za socijalnu politiku. Delimičan razlog je što su preglomazna kineska državna preduzeća, često manje produktivna od privatnih, pokazuju zvanični podaci.

Jedan od najočiglednijih naznaka novih trendova je da sve više državnih firmi apsorbuje privatne, redefinišući vladinu inicijativu nazvanu “reforma mešovitog vlasništva” u cilju jačanja hibridne ekonomije.

Prvobitna ideja, koja datira iz kasnih 1990-ih, bila je podsticanje privatnog kapitala da ulaže u državne firme, donoseći preduzimljivost u često preglomazna državna preduzeća.

Sada, pod vođstvom Si Đinpinga, proces često funkcioniše u suprotnom smeru, jer velike državne kompanije upijaju manje prekomponujući njihovu strategiju kako bi služili državi.

“Državna preduzeća moraju igrati vodeću ulogu i imati važan uticaj na zdrav razvoj privatnih,” navodi se u novom akcionom planu centralne vlade za naredne tri godine, koji poziva na veće spajanja državnih i privatnih firmi.

Pozivanje na slavnu prošlost, ali i poniženje

Kineski lideri očito imaju globalne ambicije. Njen uspon u 21. veku nije ništa novo, kako navodi Henri Kisindžer (Henry Kissinger) u knjizi “Svetski poredak”, već povratak istorijskim obrascima, prošavši složeni put od drevne civilizacije koja je podarila čovečanstvu otkrića kao što su papir, barut, preko klasičnog carstva u srednjem veku i komunističke revolucije do moderne uloge velike sile.

Stoga se u Kini često poziva na slavnu prošlost, koja je bila impozantnija od zapadne pre početka njegovog uspona u 15. veku.

Tako istoričar Najl (Niall) Ferguson navodi u knjizi “Civilizacija” da u Nanđingu postoji replika u prirodnoj veličini komandnog broda Dženg Hea, najčuvenijeg moreplovca kineske istorije, od 120 metara – gotovo pet puta duži od “Santa Marije”, u kojoj je Kristifor Kolumbo prešao Atlantik 1492.

To je bio samo deo flote koja je imala više od tri stotine ogromnih okeanskih džunki. Sa ukupnom posadom od 28 hiljada ljudi, Dženg Heova mornarica bila je veća od bilo čega viđenog na Zapadu do Prvog svetskog rata.

U nizu od šest epskih putovanja između 1405 i 1424. flota je plovila zapanjujće daleko – do Crvenog mora, a pojedini hroničari navode i da su prešli Atlantik i nastavili sve do Ognjene zemlje i obala Australije, a možda čak Grenlanda. Međutim, smrću vladara Junglea Kina je odustala od prekomorskih ambicija i počela da se zatvara.

Kineski svet ili Pax Sinica

Za razliku od vestfalskog koncepta ravnopravnih suverenih država u Evropi, ustanovljenog u 17. veku, moćno kinesko “Srednje kraljevstvo” je smatralo sebe u to vreme jedinom suverenom vlašću na svetu i “svega pod nebom” nadahnjujući ostatak čovečanstva koji mu je, po toj koncepciji, bio hijerarhijski podređen.

Nakon tog uspona i ravnoteže usledila je stagnacija, kriza i anarhija, tako da je Kina u takozvanim “opijumskim ratovima” u 19. veku ostala bez znatnog dela suvereniteta, uključujući i Hong Kong, nakon invazije zapadnih sila.

Taj osećaj poniženja i nezadovoljstva prema Zapadu i dan danas je snažno usađen u kineskoj političkoj kulturi.

Stoga je Deng Sijaoping na početku reformi poručio da nijedna zemlja koja danas želi da postane razvijena ne može da sledi politiku zatvorenih vrata.

“Mi smo imali ovo gorko iskustvo. Na početku dinastije Ming, za vreme Junglea, kada je Dženg He oplovio Zapadni okean, naša zemlja je bila otvorena. Kada je Jungle umro dinastija je počela da opada. Kina je napadnuta. Računajući od sredine razdoblja dinastije Ming do Opijumskih ratova, tokom tri stotine godina izolacije Kina je osiromašila i postala nazadna, i bludela u tami i neznanju. Zatvranje vrata nije rešenje,” poručio je Deng.

Alternativa liberalnom međunarodnom poretku

Si Đinping danas kombinuje međunarodne aspiracije sa ekonomskom, vojnom i tehnološkom moći kako bi ostvarila globalni doseg, od lučkih objekata u Atini preko pomorske baze u Džibutiju do uvođenja 5G tehnologije širom sveta. Si je kazao na 19. kongresu partije 2017. da se Kina nepogrešivo približava “centru” svetskih zbivanja.

Dakle, Kina očito želi da promeni međunarodni poredak utemeljen nakon Drugog svetskog rata jer smatra da je zapadnocentričan, iako je upravo zahvaljujući tom liberalnom globalnom ustrojstvu ostvarila strelovit uspon.

Kako ističe Rana Miter, ne može se očekivati od zemlje veličine i snage, kao što je Kina, da učestvuje u međunarodnom sistemu samo pod uslovima koje su odredili njeni geopolitički i ideološki rivali.

Lider ‘globalnog Juga’

Jasno je da rastu globalne ambicije zvaničnog Pekinga, jedino se postavlja pitanje na koji način namerava da ih ostvari.

Da li izmenom iz temelja postojećeg međunarodnog poretka a ne samo prevlašću nad njim, kako se navodi u pomenutoj analizi Stejt departmenta. Ili stvaranjem paralelnih institucija poput Šangajske organizacije za saradnju, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, zatim ekonomskih inicijativa kao što je “Pojas i put”, koju nazivaju i novim “Maršalovim planom” – sa ciljem da za početak učvrsti svoju poziciju ne samo u Aziji već i kao lider “globalnog Juga”, što je bila i pretenzija Mao Cetunga.

Tačnije, kako piše Od Arne Vestad (Odd Arne Westad) u “Foreign Affairs”-u, Kina nastoji da se učvrsti kao dominanta sila u većem delu Azije, uključujući zapadni Pacifik, Centralnu Aziju, istočnu Rusiju, Himalaje i Indijski okean.

On smatra da je politika Kine do sada uglavnom bila reaktivna i oportunistička, ali se približava sticanju nadmoći koju po svaku cenu želi, što joj omogućava da vodi i aktivnu politiku.

“​Ovom procesu su pomogli slabost Rusije, duga malaksalost Japana i svojeglavost američke spoljne politike. Ali ovi faktori nisu sami odgovorni; kineski potezi su uglavnom diktirani domaćim faktorima,” dodaje Vestad.

Peking ne pokušava, kako ističe Rana Miter, da nametne kopiju sopstvenog sistema drugim državama. Cilj mu je osnaži svoj ideološki prestiž na domaćem planu kao uspešna nacionalna – i socijalistička – država, ali ne zahteva od drugih zemalja da slede njen put.

Istovremeno, Kina ne oseća obavezu da održava liberalni međunarodni poredak. Umesto toga, sistem zasnovan na kineskim preferencijama verovatno bi imao sledeće elemente: posvećenost vrlo snažnom nacionalnom suverenitetu; ekonomski razvoj, širenje i integracija inicijative “Pojas i put”, koji je snažno orijentisan na kineske ekonomske potrebe; i globalni tehnološki pejzaž u kome dominiraju kineske norme.

“​Ovaj amalgam sigurno ne bi bio privlačan za posvećene demokratije, ali mogao bi da formira održivu alternativu barem jednom delu postojećeg liberalnog poretka,” smatra Miter.

Pozivanje na konfunčijanske vrednosti

Zapadni posmatrači smatraju da kineska spoljna politika počiva isključivo na pragmatizmu. Međutim, poslednjih godina uticajni kineski naučnici, kao što su Ijan Suetong i Baji Tongdong, zalažu se za razumevanje međunarodnog poretka na osnovu premodernog, konfučijanskog učenja.

Time se naglašava želja da se kinesko opredeljenje za određene političke opcije shvati kao moralni, a ne samo realpolitički pristup. U tom smislu se ukazuje na princip “ren” (dobronamernost) i definisanju državnih interesa na etičkoj osnovi.

Modernizovana verzija konfučijanizma – u nastojanju da se uklopi sa globalnim vrednostima – ističe “moral” i “zajedničku budućnost”, istovremeno umanjujući značaj neliberalnijeg dela ovog učenja, poput vere u društvenu hijerarhiju.

Ferguson smatra da se konfučijanska filozofija pokazala kao prepreka razvoju Kine.

Nikson: Možda smo stvorili Frankeštajna

Si je imao poslednju priliku da se nametne kao svetski lider na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu početkom 2017.

U trenutku kada je američki predsednik Donald Tramp (Trump) uzdrmao svet negativnim stavom prema multilateralnim trgovinskim aranžmanima, Si se predstavio na ovom skupu kao promoter globalizacije, što je oduševilo evropske zvaničnike i biznismene nezadovoljne zaokretom u američkoj politici.

Međutim, nakon odluke da ukine ograničenje za svoju vladavinu i drugih poteza, evropski lideri se suočavaju sa novom realnošću da kineski lider može biti i pretnja po globalni sistem, pre nego njegov branitelj.

Pojedini analitičari poput Nikolasa Kristofa (Nicholas) su se čak pitali 1997. u vreme kada je Velika Britanija vratila Hong Kong Kini nakon 150 godina, da li je režim u Pekingu time nasledio “Trojanskog konja” koji će vremenom dovesti do njegovog pada, iako je brutalni obračun sa studentima koji su protestovali na Tjenanmenu 1989. ukazovalo na prirodu sistema koji je zadržao jednopartijski monopol dok je delimično liberalizovana jedino ekonomija.

Zalažući se za ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, što se i desilo 2001, bivši američki predsednik Bil Klinton (Bill Clinton) je tvrdio da je liberalizacija kineskog političkog sistema “neizbežna, isto kao što je bio neizbežan i pad Berlinskog zida”.

Međutim, očito se pokazalo iluzornim očekivanje da će se Kina miroljubivo integrisati u globalni poredak definisan po zapadnim standardima te da će se u tom procesu radikalno transformisati iznutra.

Doduše, američki predsednik Ričard Nikson (Richard Nixon), koji je napravio 1972. istorijski zaokret otvaranjem prema Kini da bi ojačao svoje adute u detantu sa Sovjetskim Savezom, kasnije je izrazio sumnje u namere tadašnjih vlasti u Pekingu.

Nakon povlačenja sa funkcije zbog afere “Votergejt” rekao je bivšem piscu svojih govora “Možda smo stvorili Frankeštajna”.

Ideja ‘Kimerike’ pripada prošlosti

U jednom trenutku je postojala nada o tešnjoj saradnji SAD i Kine zbog kompatibilnosti interesa. Naime, bogato američko tržište je bilo pogodno za kineski izvoz. Istovremeno, američki potrošači su dobijali jeftinu robu. S druge strane, Kina je uz Japan najveći poverilac zvaničnog Vašingtona posedujući 1,1 hiljadu milijardi dolara u američkim državnim obveznicama.

Nail Ferguson je još pre nekoliko godina istakao da je “Kimerika” prošla svoj zenit.

“Kao brak iz računa između štediše i trošadžije on već pokazuje sve znake zahlađenja. Vođe Kine već imaju plan da dokrajče ’Kimeriku’ i smanje svoju zavisnost od akumuliranja dolarskih rezervi i subvencionisanog izvoza. To nije toliko plan dominacije svetom po modelu zapadnog imerijalizma koliko je strategija da se Kina vaspostavi kao ’Srednje kraljevstvo’ – dominatna država u regionu Azije i Pacifika, kojoj komšije plaćaju danak,” smatra Ferguson.

Sličan je i stav poznatog profesora sa Harvarda Džozefa Naja (Joseph Nye), koji je rekao za RSE prošle godine, da ne očekuje ni novi hladni rat između Kine i SAD već “kooperativno rivalstvo”.

U svakom slučaju, trgovinski rat između dve najmoćnije države i drugi sporovi ukazuju da je na delu proces “razdvajanja” (decoupling) njihovih veza.

‘Maraton’ SAD-a i Kine

U spoljnopolitičkim krugovima uvreženo je mišljenje da SAD i Kina trče “maraton supersile” koji može trajati čitav 21. vek. Međutim, američki profesori Majkl Bekli (Michael Beckley) i Hal Brends (Brands) smatraju da će “najoštrija faza tog takmičenja biti decenijski sprint”.

Američko-kineski ‘sukob civilizacija’

Kinesko-američko nadmetanje za prevlast neće uskoro biti razrešeno. Ipak, istorija i nedavna putanja Kine sugerišu da je trenutak maksimalne opasnosti udaljen samo nekoliko godina, pišu Bekli i Brends u “Foreign Affairs”.

“​Kina je ušla u posebno opasan period kao sila u usponu: stekla je sposobnost da poremeti postojeći poredak, ali njen prostor za delovanje može se sužavati. Odnos snaga se promenio u korist Pekinga u važnim oblastima američko-kineskog nadmetanja, poput Tajvanskog moreuza i borbe oko globalnih telekomunikacionih mreža. Ipak, Kina se takođe suočava sa izraženim ekonomskim usporavanjem i sve jačim međunarodnim reakcijama,” navode ova dva autora.

S druge strane, ima mišljenja koje, na primer, zastupa američki milijarder Rej (Ray) Dalio da vreme zapravo radi za Peking, a ne za Vašington.

Doduše, pitanje je da li sadašnje kineske vlasti imaju strateško strpljenje koje je savetovao Deng Sijaoping: “čekaj svoje vreme, prikrivaj svoju moć”.

Kisindžer: Rizik od katastrofe nalik Prvom svetskom ratu

U svakom slučaju, istorijski posmatrano, najveća opasnost je dolazila od sila od usponu, koje su bile zabrinute da im vreme ne ide u prilog.

Klasičan primer je Prvi svetski rat. Nemačka odluka da inicira sukob bila je podstaknuta strahovima da će Rusija znatno vojno ojačati do 1917. godine tako da neće moći da vodi istovremeno rat na dva fronta kao te 1914-te.

Istovremeno, Nemačka se našla u okruženju sve snažnije francusko-britansko-ruske osovine, tako da je u julu te godine procenjivala da je poslednja prilika da dobije rat verujući da će to uspeti samo za nekoliko meseci, do Božića 1914..

Kineska armija se ubrzano modernizuje sa ciljem, kako je istakao admiral Filip Dejvidson (Philip Davidson) za “Vošington post” (The Washington Post), komandant američkih trupa u indijsko-pacifičkom regionu, koji uveliko prevazilazi samo odbranu svoje teritorije već je u stanju da se bori daleko od svojih obala.

To znači po njegovom mišljenju i drugih zvaničnika u Vašingtonu da SAD ne mogu više da uzimaju svoju vojnu supremaciju u tom regionu zdravo za gotovo.

Ukoliko se ne pronađe osnova za zajedničko delovanje, svet će zapasti u katastrofu uporedivu sa Prvim svetskim ratom, upozorio je Kisindžer dodajući da se SAD i Kina nikada do sada nisu suočavale sa zemljama približne snage.

“Ovo je prvo iskustvo i moramo izbeći da se to pretvori u sukob,” smatra bivši američki diplomata.

SAD nemaju ‘luksuz’ čekanja

SAD nemaju “luksuz” da geostrateški čekaju iako im je potrebna dalekosežna strategija za dugoročno nadmetanje, ističu Bekli i Brends. Međutim, prethodno im je nužan neposredan plan za “plovidbu” opasnom zonom.

U tom smislu početak Hladnog rata je poučno iskustvo kada su američki lideri shvatili da pobeda u dugoročnom nadmetanju sa Sovjetskim Savezom zahteva da se ne izgube ključne bitke u kratkoročnom periodu.

Stoga je, između ostalog, cilj Maršalovog plana iz 1947. bio da se spreči ekonomski kolaps u Zapadnoj Evropi koji bi omogućio proširenje političke hegemonije Moskve na čitav kontinent.

Od Arne Vestad dodaje da je druga lekcija iz 20. veka da SAD ne mogu da realizuju ovu strategiju bez široke međunarodne saradnje. To nisu mogle ni posle Drugog svetskog rata kada su imale više od 40 odsto svetskog društvenog proizvoda, a kamoli sada kada je taj udeo skoro prepolovljen, ističe Vestad.

Ta kratkoročna američka strategija, po mišljenju Beklija i Brendsa, trebalo bi da se bazira na tri principa. Najpre, fokus na onemogućavanje Kini neposrednih uspeha koji bi radikalno promenili dugoročnu ravnotežu moći.

U tom smislu najveće opasnosti su potencijalno kinesko zauzimanje Tajvana i njeno preimućstvo u 5G telekomunikacionim mrežama.

Drugo, oslanjanje na postojeće instrumente i partnerstva, a ne na mehanizme čije bi razvijanje potrajalo godinama.

I na kraju, fokusiranje na selektivno umanjenje kineske moći, a ne na promenu njenog ponašanja.

Kina optužuje SAD za ‘makartizam’

U međuvremenu, Kina ponavlja da je za saradnju sa američkom administracijom novoizabranog predsednika Džoa Bajdena (Joe Biden) u oblastima kao što su borba protiv pandemije, ekonomske krize i klimatskih promena, ali poziva Vašington da ne pribegava novom “makartizmu”.

“Svedoci smo ‘makartizma’ koji se ponovo pomalja i ugrožava normalne međunarodne odnose“, kazao je šef kineske diplomatije Vang Ji povodom odluke Vašingtona da stavi pojedine kineske kompanije na crnu listu, uvođenja viza zvaničnima iz Pekinga, uskraćivanja pristupa pojedinim kineskim kompanijama američkim berzama i drugih mera.

Pod tim je mislio na “lov na veštice” protiv komunista koji je u SAD 1950-ih vodio republikanski senator Džozef Makarti (Joseph McCarthy).

Kineske slabosti

Uprkos impresivnom ekonomskom rastu i usponu kao velesile, Kina se suočava sa mnoštvom izazova. Dug je povećan za osam puta i krajem 2020. je dostigao 335 odsto bruto društvenog proizvoda.

Istovremeno, Kina se suočava sa problemom smanjenja i starenja stanovništva, kao posledica višedecenijske politike jednog deteta, tako da se procenjuje da će u narednih 30 godina ostati bez 200 miliona radno sposobnog stanovništva dok će se broj penzionera povećati za 300 miliona.

Broj stanovnika Kine će se do kraja 21. veka skoro prepoloviti. Tačnije, smanjiće se sa 1,4 milijarde na 732 miliona, što je 48 odsto, objavio je u septembru stručni časopis “Lanset” (The Lancet) istraživanje Medicinskog fakulteta Univerziteta u Vašingtonu.

Stoga, kako navode Berkli i Brends, postoji opasnost od socijalnih i političkih pobuna. Kineski lideri to znaju i zato je Si Đinping u više navrata ukazivao na nužnost da se izbegne kolaps poput Sovjetskog Saveza. U međuvremenu, sve je više pokazatelja da kineska elita izmešta novac i decu u inostranstvo.

Iako je sa zemljama regije potpisala najveći trgovinski ugvor na svetu (RCEP) i u završnici je pregovora sa EU o investicionom ugovoru, antikinesko raspoloženje u svetu je dostiglo najviši nivo od masakra na Tjenanmenu 1989.

Skoro deset zemalja je otkazalo učešće u inicijativi “Pojas i put”, dok je 16 zemalja, među njima osam od deset najvećih svetskih ekonomija, suspendovalo ili ograničilo upotrebu opreme Hjuaveja za 5G mrežu.

Kada je reč o odnosima sa susedima, Indija je dodatno zahladila odnose sa Kinom nakon graničng sukoba u kojem je ubijeno 20 njenih vojnika. Japan je povećao izdvajanja za odbranu, dok je EU označila zvanični Peking kao “sistemskog rivala”.

Sve to ukazuje na odsustvo kineske “meke moći” (soft power), jer se gotovo sve zemlje regije pribojavaju njenog rasta, pa se okreću SAD kao savezniku – od Japana do Indije, pa čak i Vijetnam koji je ratovao protv američkih snaga.

Rizik od ponavljanja grešaka iz sopstvene istorije

Po rečima Rane Mitera, najveća prepreka sa kojom se Kina suočava nije neprijateljstvo SAD ili drugih takmaca, već njen autoritarizam koji jača – što otežava ostvarenje preostala tri elementa njene strategije: ekonomski rast i konzumerizam, globalne ambicije i tehnologije.

Kineske vlasti, koje se često pozivaju na svoju prošlost, mogu iz nje da izvuku i mnoge pouke. Jedna od njih je, kako ističe Ferguson, da konfučijanski sistem dinastije Ming u srednjem veku stvorio visoki nivo ravnoteže – impresivan spolja – ali krhk iznutra.

Takođe, da je monolitnost carstva gušila inovacije. Sve to je imao u vidu Deng Sijaoping kada se zalagao za otvaranje Kine, ne samo ekonomsko nego i za ideje.

Njegovi naslednici, koji poslednjih godina postepeno odustaju od tog kursa, rizikuju da ponove greške iz sopstvene istorije.

RSE

Dragan Štavljanin
Autor 6.1.2021. u 09:16