Ekonomija izbegličke krize

Autor/ica 👤tačno.net 5.12.2015. u 11:35

Povezani članci

Posle terorističkih napada u Parizu objavljeno je mnoštvo tekstova o sirijskim izbeglicama i mogućnosti da zajedno sa 10.000 raseljenih, koliko je Obamina administracija spremna da prihvati tokom sledeće godine, u SAD dospeju i džihadisti povezani sa ISIS-om. Tema imigracije se ispituje sa raznih strana, ali malo je tekstova koji razmatraju ekonomsku stranu problema. Više argumenata ide u prilog predlogu za naseljavanje izbeglica u SAD – između ostalog i ono što je predsednik Obama, u odgovoru guvernerima koji su najavili da će odbiti da prihvate sirijske izbeglice, opisao kao „naše vrednosti“. Iz finansijske perspektive, nema sumnje da SAD imaju kapaciteta za prijem daleko većeg broja izbeglica i da bi dugoročni efekti takve politike bili pozitivni.

Pođimo od onoga što je očigledno: nakon raseljavanja 7 miliona Sirijaca zbog ratnih dejstava, mnoge zemlje koje su daleko manje od SAD primile su i više od naših najavljenih 10.000. Od 2012. EU je prihvatila oko 1,9 miliona azilanata. Čak i ta brojka bledi u poređenju sa mnoštvom Sirijaca koji su potražili utočište u svojoj okolini. Prema podacima UN Turska je primila približno 2,2 miliona, Liban 1,1 milion, a Jordan 630 hiljada izbeglica.

Na osnovu tih podataka moglo bi se očekivati da se ekonomije tih zemalja povijaju pod teretom imigracije, ali to nije slučaj. Prema novom izveštaju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u Parizu, očekuje se da turska ekonomija ove godine ostvari rast od tri, a naredne čak četiri odsto. Svetska banka procenjuje rast ekonomije Libana na dva odsto za ovu i više od tri za iduću godinu. Uprkos prilivu izbeglica koji sada čine više od 10 odsto stanovništva Jordana, jordanska ekonomija je takođe u usponu. MMF je objavio da će rast BDP-a u Jordanu ove godine iznositi oko tri odsto.

Podaci pokazuju da zemlje koje primaju veliki broj izbeglica zbog toga ne trpe značajne ekonomske posledice. Glavni izazovi su društveni i politički, a ne ekonomski. Naravno, prijem, smeštaj i ishrana izbeglica koštaju, ali čak ni u Turskoj, koja je primila više izbeglica nego bilo koja druga zemlja, to nije bio nepremostiv problem. U blogu objavljenom u septembru, Massimiliano Calì i Samia Sekkarie iz Svetske banke konstatuju: „Otkako je počela izbeglička kriza, Turska vlada je potrošila gotovo 5,37 milijardi evra sopstvenih sredstava, što je mnogo novca, ali nema indikacija da taj trošak ugrožava njenu fiskalnu stabilnost“. To nije iznenađenje. Godišnji BDP Turske iznosi oko 800 milijardi dolara. Jedna i po milijarda, koliko se godišnje izdvaja za potrebe smeštaja izbeglica, čini manje od 0,2 odsto BDP-a.

U Libanu, koji je znatno manji od Turske, troškovi izbegličke krize izraženi kao postotak BDP-a su veći, ali dobar deo troškova je pokriven iz stranih donacija. Zapravo, istraživanje koje je nedavno obavljeno pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija pokazuje da su donacije za pomoć izbeglicama doprinele rastu BDP-a za više od jedan odsto. (S druge strane, rat u susednoj Siriji je pogodio turizam, važan izvor prihoda za Liban. Prema proceni Ujedinjenih nacija kriza u Siriji je izazvala pad BDP-a u Libanu od oko 0,3 odsto.)

Još jedan razlog za brigu koji se poslednjih meseci često pominje u vezi sa velikim prilivom izbeglica, naročito u Evropi, jeste mogućnost da izbeglice zauzmu radna mesta i spuste cenu rada. Iskustva iz sirijske krize pokazuju da je to moguće, ali efekti su neveliki. U mnogim slučajevima izbeglice prihvataju poslove koje domaće stanovništvo ne želi. Takođe pokreću sopstvena preduzeća i podižu tražnju za lokalnim kompanijama.

Budući da je veliki broj izbeglica u Libanu i Jordanu i dalje u privremenim kampovima, najrelevantniji primer u tom pogledu je situacija u Turskoj. Centar za bliskoistočne strateške studije u Ankari objavio je ove godine rezultate detaljnog istraživanja o tome kako je priliv izbeglica iz Sirije uticao na Tursku. U izveštaju se kaže da je izbeglička kriza izazvala ekonomske tenzije na jugu zemlje, gde mnogi Sirijci ilegalno rade u sivoj ekonomiji. Cena zakupnina je porasla, zbog čega je sve teže pronaći stan po prihvatljivoj ceni. „Kompanije koje angažuju ilegalnu radnu snagu konkurentnije su od onih koje to ne čine“, piše u izveštaju. „Lokalno stanovništvo veruje da tako gubi radna mesta“. Ipak, kada su istražili te navode, autori izveštaja su ustanovili da „Sirijci obično rade na poslovima koje lokalno stanovništvo ne želi. Sirijci zapravo zadovoljavaju potrebu za nekvalifikovanom radnom snagom“.

Ali nisu svi imigranti nekvalifikovana radna snaga. Jedna druga studija, koju je objavio Soner Çağaptay, istraživač u Institutu za bliskoistočnu politiku u Vašingtonu, pokazala je da su mnogi sirijski trgovci iz gradova kao što je Alepo, koji je u građanskom ratu potpuno razoren, preselili svoje poslove u gradove na jugu Turske i tako podstakli lokalnu ekonomiju. U načelu, piše Çağaptay, „turski poslovni svet i izvozno tržište su veoma dobro podneli sirijsku krizu“.

Čak i ako SAD prime više izbeglica iz Sirije, to će i dalje biti neznatan broj u poređenju sa Bliskim istokom i Evropom. Hillary Clinton i Martin O’Malley su predložili dosad najveći broj od 65.000 useljenika u narednih 5 godina. Kao što je O’Malley naglasio u poslednjoj debati predsedničkih kandidata Demokratske stranke: „Dolazak 65.000 izbeglica u zemlju od 320 miliona… to je kao da pravite mesta za još šest i po ljudi na stadionu za 32.000 gledalaca“.

U američkoj istoriji postoji relativno svež primer useljenja i uspešne asimilacije daleko većeg broja ljudi. Posle pada prozapadnog režima u Sajgonu 1975. i 1976. oko 150.000 Vijetnamaca je primljeno u izbegličke centre u Arkanzasu, Kaliforniji, Floridi i Pensilvaniji. Krajem 70-ih i početkom 80-ih, kada su flotile očajnih „ljudi u čamcima“ zaplovile iz Vijetnama, SAD su primile stotine hiljada izbeglica. (Do 1995. stiglo ih je blizu pola miliona.)

I tada je politika otvorenih vrata nailazila na oštre kritike. (U ispitivanju javnog mnjenja iz 1975. samo 36 odsto Amerikanaca je smatralo da treba primiti izbeglice.) Protivljenje je bilo obrazloženo uobičajenim kontradiktornim strahovima da će izbeglice zauzeti radna mesta, iako većina njih ne govori engleski, i da će trajno opteretiti ekonomiju zemlje. Nekoliko decenija kasnije, pokazalo se da su ti strahovi bili neosnovani.

Danas u Americi živi gotovo 1,9 miliona Amerikanaca vijetnamskog porekla, od toga više od polovine u Kaliforniji i Teksasu. Mada statistike pokazuju da oni ekonomski nisu uspešni kao imigranti iz nekih drugih azijskih zemalja, na primer Koreje ili Kine, oni sasvim solidno zarađuju. Zapravo, statistički profil koji je sastavio Centar za američki progres iz Vašingtona pokazuje da su po ekonomskim parametrima oni iznad prosečnog američkog domaćinstva. Prosečan godišnji prihod domaćinstva Amerikanaca vijetnamskog porekla iznosi oko 59.000 dolara, dok je nacionalni prosek 53.000. Njihovo učešće u radnoj snazi takođe je iznad nacionalnog proseka: 64,9 odsto u 2014, dok je za naciju u celini taj broj 64,3 odsto. Stopa nezaposlenosti u ovoj populaciji takođe je niža od nacionalnog proseka.

Ipak, postoje i određeni problemi: Amerikanci vijetnamskog porekla i dalje najčešće žive u izdvojenim zajednicama, što je praksa koja se obično vezuje za nizak nivo društvene mobilnosti. Gotovo polovina njih i dalje ne vlada dobro engleskim jezikom. Ali to ih očigledno nije sprečilo da se uključe u američku ekonomiju i doprinesu njenom rastu. Istraživački centar Pew Research je pokazao da ova populacija prihvata američke ekonomske ideale: 84 odsto Amerikanaca vijetnamskog porekla veruje da će većina ljudi koji naporno rade biti uspešna, a gotovo polovina očekuje da životni standard njihove dece bude „znatno bolji“ od njihovog.

Ukoliko administracija SAD odluči da primi desetine (ili čak stotine) hiljada izbeglica iz Sirije, oni bi mogli da ponove iskustvo vijetnamskih imigranata – a možda i da ga nadmaše. Za razliku od prvih vijetnamskih useljenika, izbeglice iz Sirije dolaze u zemlju u kojoj, prema podacimaPopisnog biroa, već živi 150.000 njihovih sunarodnika. Sirijska populacija u SAD je etnički i verski raznorodna, ali samo njeno prisustvo omogućuje društvene i ekonomske mreže koje će olakšati asimilaciju novopridošlica.

Mnogi su već podsetili da je Steve Jobs bio sin sirijskog imigranta koji je Steveovu majku upoznao na Univerzitetu u Viskonsinu. Niko ne može da nam garantuje novog Steve Jobsa ako postupimo ljudski i pomognemo rešenju ove humanitarne krize. Ali budite sigurni da će sirijske izbeglice naći način da nam se oduže za ovu uslugu.

John Cassidy

The New Yorker, 18.11.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net